Ma koliko savršena, slikana spolja i iznutra iz svih uglova i pod svim svetlima, telesna golotinja očigledno više ne izaziva željeni efekat uzbuđenja i podrazumevajuću, očekivanu popularnost. Da li je baš to izazavalo potrebu za nastankom novog, emocionalnog egzibicionizma?
Ilustrovao: Stefan Mrkić
Autor: Tanja Radonjić
Na telesni egzibicionizam smo oguglali odavno. Fotografije razgolićenih ili skoro golih žena i muškaraca postale su sastavni deo većine medija. Filmovi slične sadržine, takođe. Zgražavanje ili naslađivanje koje su takvi sadržaji izazivali, zavisno od osobe koja ih je posmatrala, kod većine ljudi smenila je ravnodušnost. Kod onih humanijih, javilo se čak sažaljenje prema ljudima „primoranim‟ na ovakvu vrstu promocije. I kao što obično biva, epidemijske razmere istog ili sličnog ponuđenog sadržaja vremenom su ga učinile nezanimljivim.
Ma koliko savršena, slikana spolja i iznutra iz svih uglova i pod svim svetlima, telesna golotinja očigledno više ne izaziva željeni efekat uzbuđenja i podrazumevajuću, očekivanu popularnost. Da li je baš to izazavalo potrebu za nastankom novog, emocionalnog egzibicionizma?
Potreba da ljudsko telo i progovori rezultiralo je time da pornografski snimci budu zamenjeni efikasnijim snimcima porodičnih drama. Uzdasi tokom snošaja zamenjeni su uzdisanjem nad zlehudom sudbinom. Lažirano seksualno uzbuđenje smenile su lažirane emocije, režirane, preglumljene i servirane na uživanje širokom auditorijumu. Suze kreću na znak režisera, i nikada ne teku tako lako kao pred kamerama. Dubinu nečije patnje jedino mogu da osvetle reflektori upereni u ogorčeno lice, naravno na onaj bolji profil. Majke se odriču ćerki, očevi podvode decu, svekrva maltertira snajku, dvoje se vole uprkos tome što JE NJEGOVI mrze. Supružnici pred razvodom ili sveže razvedeni u emisijama zabavnog karaktera imaju psihoseansu u kojoj uz pomoć iskusnog voditelja prvi put zaista shvataju razloge svojih problema, na opštu radost gledalaca, kako u studiju tako i kraj malih ekrana. Osim dokumentarnog materijala imamo i igrani program koji obiluje lošim, neverovatno iritirajućim pričama čija je tematika nesreća kao takva. Nije bitno šta je u pitanju, važno je samo da vas to unesrećuje. Pitanje života i smrti rešava se za stolom sa sveže umešenim kiflicama i pratećim posluženjem, dok voditeljka arbitrira dajući naizmenično reč sukobljenim stranama. U ponudi su: krokodilske suze na licu bez patnje, pogled pun očaja, koji pažlivo prati kameru, euforična ushićenja bez trunke radosti, tuga bez trunke žalosti. Baš kao na meniju nekog emotivnog jelovnika. Imate lako, težesvarljive i one apsolutno nesvarljive emocije. Sve je istinito i spontano, mada malo usporeno zbog težeg savladavanja čitanja sa idiota. Šmirantska gluma sa očajno lošim naturščicima, pretočena u neverovatno iritirajuću predstavu.
Ali efekat je tu, a on se jedini broji. Reakcija je postignuta, što je i cilj. Normalni ljudi osećaju gađenje, naivniji se stvarno sekiraju misleći da je istina, dok zluradi uživaju u još jednom rialitiju, naslađujući se tuđim mukama, a i vreme brže prođe.
Odvratnije od ovog su samoispovesti. Nekada su se ljudi ispovedali u crkvi, a sam čin se zvao tajnom ispovesti. Današnje ispovesti su modernije, nimalo sebične već podeljene sa zantiželjnim milionskim auditorijumom. Koja je svrha patnje ukoliko nije podeljena sa milionima gledalaca?
Kakav bi to meni bio da ne postoje i dezerti. Pravi biseri najjeftinije patetike. Nakazni hibridi masakriranih, parafraziranih divnih ljubavnih pesama, citata velikih književnika izvučeni iz konteksta i ispremeštani po nahođenju ucveljene osobe. Društvene mreže su pravi izvor ovih nakaznih kolaža prave umetnosti. Naravno, cilj je prikazivanje emotivne osobe koja pati. Da li je u pitanju trenutni trend ili način udvaranja ili nabacivanje griže savesti nekom određenom posetiocu profila, to nije bitno. Bitno je da se pati naglas. Čemu emocije ako nisu gurnute pod nos? Najgore je to što, ma koliko se trudili, ne vidite, odnosno, ne osećete emocije. Gomila iritirajućih fraza prepisanih, izmišljenih, gomila praznih, šupljih reči, koje izazivaju iritaciju umesto saosećanje.
Da li je definitivno prošlo vreme iskrenih, pravih emocija, koje smo skrivali duboko u sebi, čuvajući ih čiste, neukaljane, samo za osobu vrednu njihovog otkrivanja? Vreme, kada smo patili u sebi, ne razmišljajući o svojoj patnji i njenom efektu na druge. Kada smo osećali duboko i iskreno, strogo pazeći da nas niko ne vidi. Kada smo gutali suze čuvajući se od nečijeg (kvazi)sažaljenja ili naslađivanja. Isto je bilo i sa srećom. Ljubomorno smo je krili od drugih, plašeći se da ne iščezne kad postane vidljiva.
Kada se iskreno osećanje pretvorilo u kukanje na sav glas i zbog čega? Da li je u pitanju neposobnost da zaista osećamo, što bi bilo stvarno jezivo, ili kopiranje modela ponašanja, ili jednostavno, kao i svaki egzibicionizam, potreba da skrenemo pažnju na sebe po svaku cenu?
Izvor: bulevarumetnosti