I očekivani i aktuelni afekat jeste od uticaja na odluke ali je takođe i izvor predrasuda. Aktuelne emocije mogu zamagaliti percepciju ljudi i njihov interes, dok očekivane mogu dovesti do grešaka u predviđanju. Čak i kod ljudi koji znaju koji su im interesi i šta je za njih dobro, jake emocije mogu dovesti do gubitka samokontrole i donošenja odluke koja na duže staze nije dobra.
Kada je Eleanor Haley, autorka bloga What’s Your grief, saznala da joj majka boluje od neizlečive bolesti, postala je opsednuta idejom da dobije bebu. Objašnjava da se uspaničila, osetila potrebu da negira i izbegne realnost dijagnoze i da je razmišljala samo o tome kako da ostane trudna. Njena potreba je bila da postane majka dok je njena majka još uvek živa; da zajedno pričaju o trudnoći i upoređuju svoja iskustva; da zajedno idu u kupovinu za bebu. Želela je da se njena majka i njeno dete upoznaju.
George Loewenstein, psiholog na Carnegie Mellon University, osmislio je koncept ‘hot-cold empathy gap’. Ovo se odnosi na tendenciju da potcenjujemo uticaj koji će povišena emocionalna i fizička stanja imati na ponašanje. Kada smo mirni i nismo ugroženi, teško nam je da zamislimo kako bismo mogli reagovati u stanjima povišenih emocija kao što su ljutnja, strah, pa čak i ljubav. Isto tako, kad smo anksiozni, teško nam je da zamislimo kako je kad smo smireni; kad tugujemo, teško nam je da zamislimo srećan i uravnotežen život.
Kada nam život pomrsi planove, kao na primer Eleanor, i kada budućnost koju želimo više nije moguća, počinjemo da zamišljamo različite ishode i na osnovu njih kreiramo drugačiju budućnost. Ponekad, kada su ljudi suočeni sa neželjenim ishodom, počinju da primenjuju tzv. counterfactual thinking ili mišljenje suprotno činjenicama gde žalimo zbog onoga što se desilo zato što verujemo da je trebalo da se stvari odvijaju drugačije. Realnost za kojom žalimo je suprotna činjenicama jer se zasniva na mislima zasnovanim na ‘’da je samo’’ ili ‘’kad bi samo’’. Ovo se stalno dešava dobitnicima srebrnih medalja u sportovima, koji ne prestaju da se pitaju i da zamišljaju šta bi se desilo da su osvojili zlato. S druge strane, dobitnici bronzanih medalja bivaju zadovoljni što su uopšte osvojili medalju.
Prema nekim autorima, ovo mišljenje suprotno činjenicama može pomoći da pronađemo značenje događaja, kao i odnosa. Razmatranje kako su određeni događaji uticali na naš život, i kako su se mogli drugačije odigrati, možemo konstruisati životne priče koje nas definišu i daju događajima novo značenje sa terapeutskim efektom.
U jednoj studiji iz 2003 Loewenstien i Jennifer Lerner, ispitivali su kako emocije koje očekujemo da ćemo osećati, ‘’očekivane emocije’’, utiču na donošenje odluka. U uobičajenim situacijama, trudimo se da donosimo odluke tako da maksimalno povećamo verovatnoću da ćemo se dobro osećati i smanjujemo verovatnoću negativnih emocija. Kada planiramo svoje akcije, trudimo se da predvidimo šta ćemo osećati kao ishod takvih akcija. Tako, kada saznamo da je osoba koja nam je važna teško bolesna, možemo zamisliti da će nam život bez nje biti težak, bez utehe, bez osećaja sigurnosti, bezuslovne ljubavi. Međutim, sama pomisao da ćemo imati dete može da zauzme prazninu koju već unapred osećamo i to ispunjavajući je ljubavlju koju takođe već unapred osećamo. Da, tuga nas dovodi do ludila, kao što kaže i sama Eleanor. Ovo predviđanje se još može opisati i terminom ‘’emocionalna vremenska prognoza’’, koji su skovali psiholozi Timothy Wilson i Daniel Gilbert. U ovim predviđanjima, međutim, nismo adekvatni, to jest precizni smo u istoj meri koliko i gatare. Zapravo, ljudi prilično dobro predviđaju tipove emocija koje će osećati ali preuveličavaju intenzitet i trajanje tih emocija. Ovo se naročito odnosi na negativna emotivna stanja, što može voditi preteranim reakcijama.
Zajedno sa ‘’očekivanim emocijama’’, Lerner i Lowenstein su se bavili i uticajem aktuelnih emotivnih stanja na donošenje odluka. Osećanja koja imamo u doba donošenja odluka mogu uticati na nas na direktan i indirektan način. U ekonomiji postoji termin hyperbolic discounting, prema kome kada donose odluke ljudi više vole izbore nego potkprepljenja koja se dobijaju odmah. Ovo posebno važi u situacijama kada su potkrepljenja koja bismo dobili čekanjem potencijalno vrednija. Emocije se nisu često ispitivale u studijama o donošenju odluka, jer se ovaj proces smatrao pre svega kognitivnim.
I očekivani i aktuelni afekat jeste od uticaja na odluke ali je takođe i izvor predrasuda. Aktuelne emocije mogu zamagaliti percepciju ljudi i njihov interes, dok očekivane mogu dovesti do grešaka u predviđanju. Čak i kod ljudi koji znaju koji su im interesi i šta je za njih dobro, jake emocije mogu dovesti do gubitka samokontrole i donošenja odluke koja na duže staze nije dobra. Međutim, tačno je i da je za nas često nemoguće da retrospektivno odredimo koji su izbori bili ‘’pravi’’, kao i koji je uticaj emocija na odluku bio ‘’dobar’’ a koji ‘’loš’’. Takođe, pored kompleksnog načina na koji emocije utiču na ljudsko ponašanje, treba uzeti u obzir i činjenicu da nisu sva ponašanja zasnovana na odlukama.