Ljudi beže iz Srbije zato što u njoj nema pravde
U Srbiji, reče pre neki dan Vučić, svake godine umre više ljudi, nego što se rodi.
To, predsedniče, znači samo jedno: Srbija je loše, veoma loše mesto za život.
Ta činjenica – da je Srbija loše mesto za život – snažno utiče i na preference građana i građanki. Pa, samim tim i na njihove telesne politike. U toj se politici sada – a, zapravo, već duže vreme – menjaju prioriteti, pa je naglasak na rekreativnim, a ne na prokreativnim momentima.
Postoji, po mom skromnom sudu, nekoliko razloga za gore pomenutu promenu naglaska.
Prvo, priznajem da mi deluje malo glupo rađati decu u zemlji u kojoj su na vlasti ljudi gluplji i od mene, i od tebe. Još je gluplje slušati ih kako drobe o natalitetu, lepotama očinstva, dražima majčinstva, o državnim povlasticama. Ta užasna, samodopadna etatistička retorika ubija svaku nadu i svaku želju. Za bilo čime.
Drugo, u ovoj je zemlji za rađanje dece potrebna i izvesna doza socijalnog mazohizma. Ako živite bedno, zašto bi živeli još bednije. Rađanje, dakle, nije opcija. Uostalom, zašto bismo u ovakvoj zemlji i rađali? Zar zbog toga što ćemo, kako reče predsednik, bez dece nestati kao nacija?! Pa, šta? Nestanimo. Kome je nacija razlog postojanja i rađanja, taj nek istog trena krene za Kovin i nek tamo pod hitno zatraži stručnu pomoć.
Treća stvar su podsticaji. Ako u Srbiji spadate u naročito prezreni sloj ljudi – među ljude koji veruju da akademski uspon, na primer, mora biti zasnovan na radu i samo na radu, kakav vi podsticaj dobijate da u tom svom uverenju istrajete? Nikakav. Poruka koju vam ovdašnja politika i političari šalju glasi – akademska, a sa njom i svaka druga čestitost, nije uslov nizašta. Možete se, recimo, domoći visokih položaja i na temelju intelektualnog lopovluka. Vaša sposobnost da se snalazite u srbijanskoj tablici vrednosti stoji veoma visoko.
Četvrta stvar je – pravda. Ljudi beže iz Srbije, dakle neće u njoj da ostanu i rađaju decu, zato što u njoj nema pravde. Ljudima je preko glave da se grbave i da za sve, od upisa deteta u vrtić do zaposlenja, traže veze. Korupcija, nepotizam i partitokratija sa apetitom proždiru društvo i ljudima idu na nos, pa se odlučuju na odlazak. Postoje bolja mesta za rađanje dece. Ljudi pri tome ne moraju raspolagati nekim jasnim i definisanim konceptom pravde, dovoljne su im moralne intuicije koje im govore šta je pravedno. Uostalom, i sami vide kako se institucije odnose prema pojedincima. Nekome se zbog duga od deset hiljada dinara isključuje struja, a nekome se za milionske dugove dodeljuju krediti. Neko se izbacuje iz stana i imovina mu se rasprodaje, a nekome se otpisuju dugovi. Snažno osećanje nepravde tera ljude iz zemlje. Ljudi i treba da odu, i treba biti fer i pohvaliti svakoga ko ode.
Osim ovih, postoje i drugi razlozi zbog kojih ljudi neće da rađaju decu. Ti se razlozi, ekonomski, na primer, za razliku od ovde pomenutih često mogu čuti u javnosti, pa ih ovom prilikom nećemo navoditi.
No, ono što treba reći i još više – uraditi, jeste stati na put državi. Vučić kaže da je pronatalitetna politika obaveza države. Otkad to? Otkad je obaveza države da se ljudima zavlači pod jorgan i tamo im, ispod jorgana, protežira određenu vrstu telesne politike? Kako će i u koje svrhe muškarci i žene koristiti svoja tela to zavisi samo od njih, a ne od odluka vlade. Svaki je pojedinac vlasnik svog tela i treba njime da upravlja zarad svoje koristi, a ne zarad benefita loših političara ili nacije. Nacija nije entitet koji postoji nezavisno od ljudi koji je čine i ljudi kao pojedinci nisu ništa manje važni od etiketa nacije ili društva.
Ekspanzionističku državu, dakle, treba hitno zaustaviti, vratiti u rikverc i ograničiti je na njenu legitimnu funkciju. A legitimna funkcija države nije da nam drži sveću u spavaćoj sobi i nudi povlastice, kako bi se dočepala naših reproduktivnih aparata, nego je njena funkcija da nas štiti uvek kada smo izloženi agresiji.
Najbolji je onaj sistem koji muškarcima i ženama omogućuje da žive onako kako to oni žele. U takvom sistemu deca su željena, a ne trebovana.
