Nakon dvadeset godina najzad ćeš ponovo imati posao za stalno. Možeš biti ponosan: kupio si ga sebi.
Pola svog života si već proveo radeći u Srbiji, ali samo nekada davno, još tokom devedesetih si imao stalno radno mesto – veliku državnu firmu su prvo rastavili na delove, zatim privatizovali i na kraju su novi vlasnici lepo polako te privatizovane delove doveli do bankrota (nedavno se baš stečajni upravnik raspitivao kako bi voleo da podigneš preostalih 106 (sto šest) dinara koji ti sleduju) – od onda te zapošljavaju na određeno, ili ni tako:
najduže si radio u jednom preduzeću (kaubojskoj firmi, kako tvoja žena ima običaj da kaže) terenski rad, sa instrumentima, 12-14 sati dnevno, na crno, za minimalac.
Kada ste pitali vlasnika da li bi možda mogao da vam poveća platu, pa i on dobro zna da se od toliko novca naprosto ne može živeti, on se samo hvatao za glavu, pa vi pojma nemate kakve on sve izdatke ima (šta vi mislite, još i naknadu za nezaposlene dobijate) – ali ste vi znali, svi su znali u gradiću, da direktor jedno za drugim kupuje voćnjake, a protivgradnu zaštitu ste mu postavljali vi, u okviru istog minimalca. Ruku na srce, dešavalo se da ste kao bonus dobijali zimnicu, a jednom je čak svima uplatio nedelju dana letovanja za celu porodicu u nekom grčkom apartmanu – samo put i hranu ste trebali sami da platite, ali baš te godine je dete polagalo za dozvolu, nije se bilo za sve.
Posle si dospeo u Novi Sad, tamo si radio za svakojake firme (u jednom građevinskom preduzeću ti posle šest meseci nisu produžili ugovor jer je mesto vođe gradilišta trebalo nečijem rođaku, vlasnik ti je to otvoreno i rekao, niste se rastali u svađi, čak ti je i preporuku dao – ali su još godinu dana besplatno koristili tvoju licencu, tek nakon više opominjanja su našli nekog drugog na čije ime su uopšte mogli da vode firmu), dok na kraju nisi dospeo na trenutno mesto, velika kompanija sa zanimljivim poslovima, tu se dobro osećaš, radiš u struci, a i plata ti je tolika kao nikad do sada – istina, i ovde si prijavljen na minimalac, ostalo dobijaš na ruke, ugovor ti na svakih šest meseci produžavaju.
Nedavno se desilo da ste radili u jednom sremskom gradiću. Figuranti ti se često menjaju (plaćeni su slabo i neredovno), zato uvek iznova moraš da objašnjavaš osnovne stvari u vezi sa poslom. I ovaj put je tako bilo: već si bio postavio instrument, ali si opet morao da priđeš mladom kolegi (koji je po struci inače veterinar) da mu objasniš šta treba da radi. U tom trenutku se jedan prolaznik sapleo u instrument i oborio ga. Prolaznik je samo slegnuo ramenima i udaljio se, a tebi je jedino preostalo da konstatuješ da uređaj više ne radi. Kasnije si u firmi razglabao sa kolegama šta se u ovakvim slučajevima može uraditi: uređaj bi trebalo ograditi nekom mobilnom ogradom, ali vi to ni nemate u firmi, a i da imate, toliko bi nazadovala posao da je u startu ne biste ni postavljali.
(Kao što vas ni onda ne prati vozilo za usporavanje i regulisanje saobraćaja kada radite na autoputu, čuva vas samo sigurnosni prsluk dok se tamo-vamo krećete između dve trake, praktično u stalnoj životnoj opasnosti.)
I tu stižemo do problema: cena novog uređaja je preko 5 hiljada evra. Polovni može da se dobije za 2.500-3.000. Kada si ga na kraju smene odneo u firmu, vlasnik je prasnuo: „Za mesec dana ovo je drugi instrument koji ste uništili!“ Zaista, nedavno su još jedan slomili kolege, osim vlasnika svi su znali za to, ali su ćutali, a sve do ovog slučaja i vlasnik je prešao preko toga. Pokvario se, dešava se. Tebi nije ni pala na pamet ta opcija –
cena tvoje iskrenosti je bila ta, da se vlasnik dosetio da bi ti mogao da platiš štetu.
Čudio si se, jer na primer kada se nešto desi službenom autu, firma to bez pitanja popravi, novija vozila su i osigurana – a instrumenti koji se takođe dnevno koriste (i koji su skuplji od automobila) nisu. Ko će to razumeti?
Pritom u Srbiji ne servisiraju taj instrument, šalju ga za Nemačku – a troškovi transporta i dijagnostike moraju da se isplate čak i ako ne može da se popravi ili ako se ne naruči popravka. Sve ti to žena pronalazi na internetu, ali džaba podaci: u firmi niko neće da se pozabavi sa organizacijom popravke – navodno je jedan kolega dobio zadatak da sazna koliko bi koštalo osiguranje. Provodiš nedelje tražeći sličan polovni uređaj, ali trenutno ni jedan nije u ponudi na stručnim sajtovima.
U tvom nedavno produženom ugovoru na određeno vreme nema ni jedne stavke koja bi se odnosila na ovakve slučajeve. Svako kome ispričaš ovaj slučaj se zaprepasti, ali to ti ne pomaže:
u firmi se stalno ponovo postavlja pitanje kada nameravaš da platiš štetu. A kolege koji su polomili prethodni uređaj i dalje ćute.
Na nedeljnom nivou svi vi slušate nove verzije kako bi firma htela da ti naplati cenu oštećenog instrumenta, ali niko od tvojih kolega ne misli da bi imao išta s tim. Ti naravno nemaš 5 hiljada evra. Nemaš ni 2.500. Predlažeš da ti mesečno odbiju 10 hiljada dinara od plate. Reakcija vlasnika: „Zar hoćeš do penzije da otplaćuješ?“ Zatim predlažeš da bi možda mogao da uzmeš kredit. Vlasniku se dopadne ideja. Tvoja žena je van sebe. Službenica u banci se samo prekrsti kad čuje za šta ti treba kredit. Nakon što saslušaš uslove za podizanje istog, ispostavlja se da praktično odmah možeš da ga dobiješ, ako uz ovaj prethodni na šest meseci prikažeš i jedan ugovor o radu na neodređeno vreme.
Eto, dovde si stigao. Nakon dvadeset godina najzad ćeš ponovo imati posao za stalno. Možeš biti ponosan: kupio si ga sebi. Ipak treba misliti i na godine u penziji.
(hu.autonomija, prevod: Diana Horvat)
