Ilustracija: shutterstock
Prvo na šta pomislimo kada govorimo o linčovanju kao „pravdi“ gnevne gomile jeste da je ono krajnja suprotnost pravnoj državi. Danas je ta praksa najvećma iskorenjena, ali smo svedoci jednog drugog fenomena – medijskog linča
Linčovanje je bilo praksa kažnjavanja smrću navodnih počinilaca zločina, najčešće putem vešanja, koju je preduzimala razjarena masa, bez sudske presude i mimo bilo kakve pravom uređene procedure. U Sjedinjenim Državama je linčovanje u velikoj meri bilo rasno motivisano i kao takvo se zadržalo sve do druge polovine 20. veka. Prvo na šta pomislimo kada govorimo o linčovanju kao „pravdi“ gnevne gomile jeste da je ono krajnja suprotnost pravnoj državi. Danas je ta praksa najvećma iskorenjena, ali smo svedoci jednog drugog fenomena – medijskog linča. On predstavlja javni progon pojedinca ili organizacije preko tradicionalnih sredstava informisanja i savremenih društvenih mreža, bilo zbog nekog ličnog svojstva (na primer etničke pripadnosti, seksualnog opredeljenja, itd) ili zbog izraženog mišljenja i političkog uverenja.
Srbija se već neko vreme bez ikakvog preterivanja može okarakterisati kao društvo medijskog linča. On se odvija po dobro uhodanom obrascu – usmeren je prevashodno protiv onih koji su deklarisani kao politički oponenti sadašnjoj vlasti ili su kao takvi u jednom trenutku percipirani od strane iste te vlasti; javni progon po pravilu započinje izjavama najviših nosilaca vlasti, a onda se kao glavni „izvođači radova“ javljaju tabloidi i opskurni internet portali, uz svesrdnu podršku svih televizija sa nacionalnom frekvencijom; matrica progona varira od slučaja do slučaja, ali se u osnovi sastoji od kontinuiranog baratanja tvrdnjama sa potencijalno krivičnopravnim implikacijama, koje kao takve nisu potvrđene u zakonom predviđenom postupku – neko se naprosto etiketira kao „lopov“, „silovatelj“, „ubica“, „saradnik mafije“, „pedofil“ – sve dok se ta kvalifikacija u dovoljnoj meri „ne prilepi“ za tu osobu; u te akcije se neretko uključuje i policija svojim „spektakularnim akcijama“ hapšenja koja stvaraju utisak da je pravosnažna osuda „gotova stvar“; od sekundarnog je značaja, stoga, da li će javni progon uistinu ishodovati odgovarajućim pravnim postupkom i pravosnažnom presudom za pomenuto delo – primarni cilj je efikasno javno kaštigovanje i diskvalifikacija u, po vlast, politički pogodnom trenutku; stoga je centralna karakteristika svih slučajeva medijskog linča gaženje temeljnih ustavnih prava i sloboda i zakonskih procedura – povreda pretpostavke nevinosti i drugih krivičnopravnoprocesnih prava progonjenih lica, nezakonito manipulisanje podacima iz istrage, povreda prava na privatnost i tajnost sredstava komuniciranja, povreda prava na jednaku pravnu zaštitu.
Krajnji efekat medijskog linča je zatiranje ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i neprimeren pritisak na sudstvo da slučaj – ako do njega uopšte i dođe – reši u skladu sa „presudom“ izrečenom tokom javnog progona. Možete u političkom i svakom drugom smislu misliti štagod hoćete o Draganu Đilasu; može vam Slaviša Kokeza biti i ovakav i onakav; možete intimno osećati da je Mika Aleksić postupao kao seksualni predator; ne mora vam biti uverljiva priča Vladimira Vuletića – u civilizovanom društvu, zasnovanom na vladavini prava, krivica, odgovornost i osuda su na državnim organima, a ne na „medijskoj rulji“. U svom čuvenom govoru iz 1909. godine, „Linčovanje: naš nacionalni zločin“, poznata novinarka i aktivistkinja Ida Bel Vels je zaključila da, pošto se razmotre sve strategije suočavanja sa tim zločinom, naposletku se nameće samo jedan zaključak – „jedini siguran lek je pozivanje na pravo“. Postupanje po unapred propisanim pravilima i procedurama je to što društvo vladavine prava razdvaja od društva linča. Pravo je to koje sutra treba da zaštiti i same medijske progonitelje, koji naivno veruju da se uloge nikad neće promeniti.
U pomalo netipičnom vesternu Hang ’Em High iz 1968. godine, u napetoj sceni u kojoj se sprema linč trojice momaka uhvaćenih u krađi stoke, šerif Džed Kuper (Klint Istvud) opravdava takav postupak i uverava sudiju Fentona (Pet Hingl) da suđenje nije potrebno, jer bi naposletku „ti momci svejedno bili mrtvi kao i da su linčovani“. Na to mu sudija odgovara: „Da, svejedno bi bili mrtvi. Ali ne bi bili linčovani, već bi bili osuđeni. I ako ne uočavaš razliku, bolje bi ti bilo da odmah skineš tu zvezdu!“ Ne postoji adekvatnija poruka koja se može uputiti današnjem srpskom šerifu i njegovoj medijskoj rulji.
Autor: Miodrag Jovanović, Peščanik.net