Ovo mora da je neki Trumanov šou,“ pomislio je Petar Petrović, buljeći u plazma ekran nacionalne televizije prateći političku emisiju u kojoj je premijer Srbije Aleksandar Vučić držao „slovo“ o evropskim vrednostima i tome kako je poštovanje ljudskih prava osnova svakog civilizovanog društva.
„Sunce Vam poljubim, pa ko se ovde šegači sa mnom“, zavapio je mučeni Petar Petrović, evo, već treći dan nakon što se konačno probudio iz kome u koju je upao strmoglavivši se sa krova Skupštine Srbije te, sada već davne, 2000. godine, famoznog 5. oktobra kada su Velja Ilić, bager, kuka, bejzbolka i pokoja motika nagrnuli da brane pobedu srpske „demokratske“ opozicije nad režimom Slobodana Miloševića.
I zaista – šta drugo Petar Petrović, bivši član pokreta „Otpor“, može da pomisli 2016. godine nakon što je prespavao i atentat na „našeg Zorana“, i privatizacije, i osamostaljenje Crne Gore, i kohabitacionu Vladu „Koštunice doktora Vojislava“, i „stručnost ispred politike“ Mlađana Dinkića, i premijera-predsednika „lepog Borisa“, i ekonomsku krizu, i secesiju Kosova, i „raspad“ Srpske Radikalne Stranke i …..pa, bogami, još štošta.
Našem šokiranom Petru Petroviću u ovom trenutku komirani imenjak se čini kao san snova, a java u kojoj se probudio kao najgora noćna mora gde aveti prošlosti nadiru presvučeni u simbole budućnosti, ušuškani u novim skupocenim odelima, sa rečnikom zapadnih diplomata, poznajući meandre političke korektnosti kao – kartu Velike Srbije.
Jer, ko se nadao da će 2016. godine Ivica „Slobin mali“ Dačić biti ministar spoljnih poslova Srbije koja je kandindat za ulazak u Evropsku Uniju, ko je ikada pomišljao da će fakin Toma Nikolić biti predsednik države, a onaj mali Vučić, sećate se malog Vučića, i njegovog anti-medijskog zakona o informisanju iz 1998. godine, da će baš taj mali vižljasti biti premijer te iste Srbije, čuj premijer, bog i batina Srbije koja je ne samo EU kandidat, nego „glavni faktor stabilnosti u regionu“, kako kažu integracijski revizori.
Realno gledano, da ne grešimo dušu, nekom Petroviću što je deceniju i po lutao između dva sveta – halucinirajući svevišnjeg kao svaki pošten čovek u komi – trenutna situacija u Srbiji može delovati kao svet „iza ogledala“, kao realnost iza normalnosti ili perverzna inverzija političkih činioca i njihovih ideoloških ciljeva. Bilo kako bilo, ako stvari nisu „iza ogledala“, onda su definitivno „s one strane dobra i zla“.
Euro-demokratija Haškog tribunala
„Nećemo nikome dozvoliti da nas vrati u prošlost,“ nedavno je pripretio premijer Vučić, dok je pored njega stajao crnokošuljaš Aleksandar Vulin, bivši JUL-ovac u Če Gevarinoj majici, a sada kvazi-levičarski ministar rada u najneoliberalnijoj Vladi u istoriji Srbije. Razumljivo, omnipotentni srpski premijer, multiplikovan u svim strukturama moći kao „agent Smit“, svakako ne želi u gubitničku, opozicionu prošlost, međutim ta njegova rečenica našem Petroviću izaziva, maltene, fizičku bol.
Ipak – ako gledamo stvari lišeni iluzionističke optike Petra Petrovića i njemu sličnih eurodemokratskih entuzijasta koji kukumavče oko navodnog neuspeha uključivanja Srbije u međunarodne tokove kapitala – možemo jasno videti da je „petooktobarska revolucija“ ne samo pojela svoju decu – i drsko ih iskenjala – već i beskrupulozno usvojila efikasniju/poslušniju kopilad prethodnog režima ustoličivši ih kao neprikosnovene nosioce napretka Srbije u „procesu pridruživanja”.
U 2016-oj – gledajući poslednje trzaje srbijanskog „tranzicionog matriksa“ – postaje nam jasno da „Peti Oktobar“ nije ni mogao da završi drugačije, s obzirom na temelje na koje je postavljen, ali i na licemerje „euro-atlantskih supervizora“ čija je birokratizovana politika lišena svakog idealizma iznova i iznova izneverala svoja obećanja – nedavno, najjasnije pokazano u pravno-političkim presudama Haškog tribunala.
„Projekat Velike Srbije je legitiman politički projekat i nije zločin sam po sebi,“ zaključak je sudije Antonetija u oslobađajućoj presudi četničkom vojvodi Vojislavu Šešelju – presudi koja diže kosu na glavi našeg Petrovića.
Statistika kaže da je u Hrtkovcima na početku 1991. godine bilo 1080 građana hrvatske nacionalnosti, a godinu dana kasnije na kraju „procesa razmene“ – kako Haški tribunal eufemističko-ćosićevski naziva etničko čišćenje – u pokrštenim Srbislavcima ih je ostalo dvestotinjak.
Ipak, Haški sud pravde presuđuje da „predočeni dokazi ni izdaleka ne pokazuju da se radilo o masovnom napadu na civilno hrvatsko stanovništvo, nego o delima čiji su motivi bili pre svega lične prirode i čiji je glavni pokretač bila potreba da se obezbedi smeštaj izbeglicama Srbima koji su ostali bez krova nad glavom“. Zar ovo ne zvuči kao remek-delo nepatvorenog cinizma?
S druge strane, „drug Hag je rekao da su nacionalisti u pravu“ bi mogao biti slogan razgoropađenih srpskih nacionalista koji pobednički preplavljuju ulice širom zemlje poslednjih nekoliko meseci.
Fabrike nacionaliz(a)ma
Nakon Šešeljeve presude, može se reći da su se sve srpske strukture moći od 2000. godine konačno otvoreno srimovale sa tim rigoroznim „anti-srpskim“ sudom, jer srpske vlasti, srpsko obrazovanje i, generalno, srpske elite, takođe nisu ništa učinile da se Srbija suoči sa svojom ulogom u raspadu Jugoslavije.
Srpska istoriografija je relativizatorska, srpska filmografija je „ravnogorska“, a srpska elita se fura na šovinistički anti-globalizam, etički očišćen od bilo kakvih ideja tolerancije i solidarnosti, jer u paklu nacionalističkog začaranog kruga uvek je neko drugi kriv i uvek je neki zločin prethodio nekom drugom zločinu.
Takva praksa je dominantan deo narativa svih kvazi-progresivnih srpskih vlada posle 2000. godine. Famozni „put u EU“ bio je popločan rehabilitacijom Draže Mihailovića, negacijom genocida u Srebrenici i relativizacijom ratne uloge Srbije u devedesetim, uprkos svim materijalnim dokazima, transkriptima razgovora, ispaljenim kalibrima i uništenim životima.
Srpska demokratska fabrika nacionalizma, reprodukovala je stari model, našminkala ga frazama iz EU brošura, pa sada imamo dvadesetogodišnje dečake i devojčice koji imaju konzervativnije stavove od svojih roditelja i koji još žešće mrze svoje vršnjake iz Hrvatske/Bosne/Kosova, iako ih nisu nikada upoznali, niti su bili rođeni za vreme ratova 90-ih.
No, ovakav scenario ne treba da nas čudi, jer je on karakterističan za re-formiranje post-socijalističkih država. Srpski i hrvatski primeri nam rečito govore o tome koliko je restauracija kapitalizma i integracija u liberalnu demokratiju, neodvojiva od stvaranje (totalitarne) nacionalne mitologije i mehaničkog anti-komunizma.
Da bi nacionalna država bila održiva, mora imati nacionalistički kohezioni element, a da bi taj element bio održiv, greške i porazi tog nacionalizma moraju biti racionalizovani i spakovani tako da budu svima prihvatljivi. Za rat u Jugoslaviji su uvek krivi samo oni „drugi“ – Hrvati, Albanci, Amerikanci, Nemci – ko god i kako god.
Kad čujem „klasa“ – vadim revolver!
Ipak, za situaciju u kojoj su armije srpske omladine spemne za dom da ubiju i zakolju, nije kriva samo nacionalistička fabrika srpskog nacionalizma, već i gomile napuštenih fabrika post-socijalizma koje su devastirane u „burazerskim privatizacijama“ u poslednjih četvrt veka.
Permanentna ekonomska kriza i ekstremno siromaštvo u svim društvenim porama, gurnuli su građane Srbije još dublje u kandže etno-nacionalizma, jer on pruža nadu, jednostavna objašnjenja i još lakša rešenja. Nakon što je post-Miloševićevska energija splasla, a bolji život u obećanoj zemlji “jevropskoj“ se pokazao kao šarena laža, stari dobri nacionalizam učinio se kao jedina preostala opcija.
Ključna reč je „učinio“, jer u misaonoj kutiji post-socijalističkih zemalja Jugoslavije, bilo kakva leva opcija je demonizovana i tabuizirana, iako vidimo da ona dobija na značaju čak i u „communist frei“ Americi, sa Bernijem Sandersom kao značajnim demokratskim kandidatom za predsednika.
Međutim, našem Petru Petroviću svako pominjanje socijalizma aktivira asocijativni niz: gulag, kolhoz, sovhoz, goli otok, diktatura, Staljin. Reklo bi se da je našem Perici evidentno potreban „update“ iz političke teorije, jer mehaničke anti-levičarske etikete iz prošlosti nemaju nikakav operativni kapacitet u doba poslednje globalne ekonomske krize koja traži rešenja izvan „Čikaške ekonomske kutije“.
„Mi živimo bolesnu inverziju svih petooktobarskih demokratskih ideala“, razočaran je Petar Petrović, posmatrajući izbornu statistiku po kojoj je doktor ratnog huškanja Vojislav Šešelj najveća opozicija pro-evropskom neoliberalnom premijeru Srbije obožavanom od strane Zapada – Aleksandru Vučiću.
I zaista – šta jedan pošten Petar Petrović da pomisli kada vidi da se ratni zločinci u Srbiji i dalje dočekuju na aerodromima sa svim državnim počastima, kada vidi da ratni zločinci drže promocije svojih knjiga po elitnim državnim kulturnim ustanovama, kada se paravnojni vođa Milan Lukić, osuđen za spaljivanje 120 živih bošnjačkih civila, označava kao „ugledni autor“, studentski dom dobija ime Radovana Karadžića, a svaki drugi klinac misli da je Ratko Mladić „Marvelov“ superheroj.
Izgleda da se u „evropskoj Srbiji“ suočavanje sa zločinačkom prošlošću dešava samo bukvalno – svaki dan se suočavamo sa ratnim zločincima oči u oči. U svim našim za rat spremnim domovima i dalje punimo sačmu šovinizma, sejući čaure mržnje po rođenoj kući, dok nam se deca sapliću o ivice beznađa i nemaštine gutajući staro-školski fašizam, jer na stolu političkog slobodnog tržišta nema ništa drugo.
Politički savet za sve tek “probuđene“ evro-demokratske Petre Petroviće sa “uplatnice“: radikalni kapitalizam je zavladao svetom, radikali su ponovo zavladali Srbijom, a čini se da jedino što nam danas istinski radikalno fali jeste – levica.
Saša Dragojlo
Identitet, mjesečnik srpske manjine u Hrvatskoj