Da – i diktatura može da se uplaši. Tim pre ako je populistička, naviknuta da govori isključivo u ime naroda, da se poigrava s njim, da se svakom njegovom predstavniku obraća sa „ti“ i da koristi svaku priliku da „mudri narod“ konfrontira sa „šupljoglavom opozicijom“, koja je samo „šačica baraba na platnom spisku stejt departmenta“.
Foto: Ivan Ietochin
Tako se, eto, i Aleksandar Lukašenko uplašio. On je 9. marta ove godine, posle masovnih demonstracija širom Belorusije, opozvao svoj „dekret o parazitizmu“. Ili tačnije – nije ga opozvao. On je nakon dužeg izvlačenja i migoljenja odlučio da dekret vrati svojim lenjim činovnicima na doradu i izjavio da građani kojima su već uručena rešenja poreskih organa, za sada ne moraju ništa da plate. Uostalom, on ovaj dekret i nije smislio zato da bi olakšao džepove svojih sugrađana, već da bi ih naterao da rade. On ga je smislio radi borbe protiv kriminala, jer nezaposleni – to su budući kriminalci. Po rečima Lukašenka, dekret br. 3 nema ekonomski, već ideološki karakter. Međutim, ni to što u ustavu piše da svaki beloruski građanin ima pravo – a ne obavezu – da radi, ni to što je Međunarodna organizacija rada njegov dekret proglasila nezakonitim, pa čak ni to što širom Belorusije stoje redovi ljudi koji čekaju posao kojeg ionako nema, ništa od svega toga nije sprečilo Lukašenka da organizuje državu u kojoj će mu svi, bukvalno svi biti dužni. A to u isto vreme znači da je lokalnim vlastima dat zadatak da ne birajući sredstva ljudima otimaju novac.
I sada su se beloruski novinari našli pred zaista teškim zadatkom: kako da svojim zapadnim kolegama objasne smisao tog „antiparazitskog dekreta“. Nijedan građanin bilo koje evropske zemlje nije u stanju da razume kako to da sve države sveta daju pomoć svojim nezaposlenima, a beloruska država im taj nimalo zavidan status naplaćuje. Zašto Beloruskinja koja podiže decu i brine o svom domaćinstvu državi sada mora da plati svoje pravo da bude domaćica? Zašto neko ko je nasledio nekakvu imovinu i za to platio zakonom propisani porez sada ne može da uživa plodove tog nasledstva ne plaćajući državi nekakvu dodatnu globu? Zašto svemogući vladar svom beloruskom narodu svaki dan nabija na nos besplatno zdravstvo kada je baš takvo zdravstvo ustavom zagarantovano?
Ova i slična pitanja počeli su sebi da postavljaju i sami Belorusi. Oni su najzad počeli da shvataju da se njihova rođena država nad njima prosto iživljava, a „antiparazitski dekret“ im je to crno na belo nedvosmisleno potvrdio. Aktuelni protestni marševi „ogorčenih Belorusa“ su ultima ratio naroda: budući da je vlast gluva za naše zahteve, izaći ćemo na trgove i glasno im reći šta mislimo; da ne bude posle – izvinite, nismo znali.
Aleksandar Lukašenko zna da je javno i ljutito ruženje sopstvenih činovnika najbolje sredstvo za zamajavanje Belorusa. Bolji su, naravno, direktni televizijski prenosi hapšenja (recimo) desetak nepoćudnih građana, ali za početak može biti dovoljan i estradni linč par bliskih saradnika. Zato je on 9. marta pokušao da gnev ogorčenih Belorusa skrene na lokalne vlasti. Pošteno se izdrao na svoje gubernatore, na te „kompletne idiote“ koji su na adrese milih i nedužnih ljudi razaslali tužbe za parazitizam. Zatim im je napomenuo da on vrlo dobro zna da svi činovnici pored svojih supruga imaju i ljubavnice, da do 1. aprila sve te besposličarke moraju biti zaposlene i da će svi oni gorko zažaliti ako se to ne desi. Kontrolu ovog vanrednog nasilnog zapošljavanja činovničkih žena i ljubavnica Lukašenko je poverio rukovodiocu operativno-analitičkog centra (njegova lična služba bezbednosti) Sergeju Špegunu. Završio je opaskom da u njegovom džepu leži pedantno presavijen i složen spisak svih imena, prezimena i adresa tih „mračnih predmeta činovničkih želja“, svih njihovih pasija i da je on spreman da ga obelodani.
Po njegovim procenama, trebalo je da se Belorusi nakon ovoga vrate u svoje kuhinje, trgnu po par kratkih gutljaja domaće rakije, jedni drugima zadovoljno kažu „pobedili smo!“ i sačekaju najavljeni spektakl javnog oglašavanja činovničkih preljuba. Međutim, oni se nisu razišli. Sutradan posle uvođenja moratorijuma na „antiparazitski dekret“ protestna akcija se preselila u grad Molodečno. Na glavnom trgu se okupilo više hiljada ljudi noseći transparente „Dosta!“ i „Lukašenko – najveći badavadžija!“ Učesnici protesta su govorili da ukidanje dekreta nije dovoljno, da su Belorusiji neophodni slobodni izbori i hitna smena vlasti. Zakazali su i novi veliki miting u Minsku 25. marta, a do tada će protestni marševi proći kroz gradove Orša, Pinsk i Rogačov.
Aleksandar Lukašenko izgleda nije razumeo da njegov „antiparazitski dekret“ nije razlog, već povod njihovoj ljutnji i da se protesti produžavaju ne zato što je građane ozlojedio ovaj konkretni dekret, već zato što su on i njegova vlast narodu dibidus dozlogrdili. Novi govornici – čistačica, seljak, penzioner – u beloruskim gradovima danas govore o smeni vlasti i slobodnim izborima. Toga ranije nije bilo.
Prebrojavanjem činovničkih ljubavnica on više ne može da zamajava te ljude. Doduše, ostali su stari oprobani metodi – pendreci, hapšenja i zastrašivanja – pouzdane tehnike vladanja uz pomoć kojih beloruska vlast poslednjih 20 godina opstojava. Tokom protestne akcije u Brestu, nekoliko učesnika je uhapšeno i izrečene su im administrativne kazne. Već 10. marta sazvan je hitni sastanak ministarstva unutrašnjih poslova: „Detaljno pročešljati tu gomilu zaluđenika i odmah pohapsiti sve pomajdanjene“1(1) – naredio je svojim saradnicima Lukašenko. A u nedelju je na televiziji u udarnom terminu bio prikazan propagandni film u kome se nametljivo i uporno insitiralo na sledećim retoričkim pitanjima: da li će 25. marta opozicija moći da zaštiti ljude i šta ako neki pomahnitali Ukrajinac baci bombu u sred gomile okupljenih?
U Belorusiji je rasprostranjeno narodno verovanje da čim televizija počne da plaši narod bombama i eksplozijama – znači da se vlast uplašila. I taj se predznak redovno potvrđuje, baš kao kada nisko kruženje lastavica predskazuje kišu.
1. майдануты – uporni opozicionari, ljudi „inficirani“ legendarnom istrajnošću protesta Ukrajinaca na kijevskom Majdanu.
Piše: Irina Halip, Новая газета, 11.03.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno, Peščanik.net