Dopustite deci da prave greške

BEOGRAD – Prema mišljenju Mišel Vizbi, koja vodi pet Montesori predškolskih ustanova u Eseksu i Hartfordširu, u Velikoj Britaniji, veliki problem današnjih roditelja je to što od svoje dece očekuju previše – nepogrešivost i to u najranijim fazama odrastanja i učenja, a zauzvrat im ne dozvoljavaju da sama pokušavaju i greše, a upravo iz njenog iskustva učenje metodom pokušaja i pogrešaka je osnovno i “normalno” u istraživačkim poduhvatima mališana.

Mišel Vizbi, koja je govorila na četvrtoj godišnjoj konferenciji Montesori evaluacije i akreditacionog tela na temu “Pomaganje deci da se nose sa rizikom”, zabrinuta je šta ovaj običaj danas radi deci.

Dopustite deci da prave greške

“Važno je da dopustite svom detetu da pravi greške. Pustite dete da bude dete. Nikad neće postati ono što njihovi roditelji žele da ono bude,” upozorava ona.

Njeni vrtići se umnogome vode filozofijom o ohrabrivanju dece da budu samostalna i da uče kroz greške. “U našim vrtićima imamo mnogo treninga sa osobljem na temu koliko je važno imati poverenja u decu.”

“Takođe, razgovaramo sa roditeljima o tome koliko je bitno da puste svoju decu da rizikuju i u stvari, radi se o tome da ti, kao vaspitaču, roditelji veruju,” kaže ona.

“Jasno stavimo do znanja roditeljima da dopuštamo deci da rizikuju – od penjanja na drveće, do toga da sami sebi sipaju piće i koriste prave noževe da seku užinu, do jednostavnih zadataka u izborima tokom dana – za kakvo učenje se odluče i kako će im proteći dan. Možda na kraju u evidenciji nećete videti nešto posebno, ali ćete videti pravu sliku detetovih sposobnosti i interesa.”

Pravila

Priznaje da postoje pravila kod davanja deci više slobode, ali dodaje: “Pravila postoje, ali samo da se osigura da je sve na svom mestu. Pravila nisu tu da bi vas zaustavila. Tu su da bi vas zaštitila. Pokušavamo da ne dozvolimo da kontrolišu nas ili odluke koje donosimo sa decom.”

“Ipak, kao stručnjaci, dopuštamo pravila i rizikujemo nezgode kako bismo ograničili mogućnosti koje deca imaju. Marija Montesori rekla nam je da “verujemo detetu”, gde smo izgubili sposobnost da to i radimo? U svom pisanju nas redovno podseća da dete najbolje zna sebe, a opet, mi i dalje stojimo iznad njega i usađujemo mu naše znanje i ne dajemo detetu pravo na glas da deli svoje – samo ukoliko ne ispuni zadatke ishoda učenja.”

“Sve je u tome da deca budu svesna rizika koji mogu da se dogode i da se osigura da znaju šta može da se dogodi; u tome da dete razume i da ga podstičemo da proširi svoja znanja tako da može u potpunosti samo da donosi odluke za sebe. “

Prinicipi Montesori metode su ti da deca uče kroz izbor, pokušaje i kroz samostalan rad, pre nego kad im neko govori.

Samostalno učenje

Samostalno učenje predstavlja verovanje detetu da zna sopstvene sposobnosti. Poredi to sa onom starom analogijom. “Ako dete hoda uza zid, stići će do kraja, ali ako im kažete da budu oprezni, ono će pasti zato što ih ometate svojim petljanjem.”

Prema rečima gospođe Vizbi, ne davanje deci prilike da rizikuju ima ogroman efekat na njihove sposobnosti da donose odluke, a to znači da se plaše da probaju stvari – da rizikuju, koliko god to malo bilo.

U njenim vrtićima deci je dozvoljeno da koriste prave bokale, tanjire, činije i noževe i kaže da retko kad imaju nezgode, jer “deca nauče da se stvari lome i da mogu da budu opasne, tako da razviju poštovanje prema njima i tretiraju ih sa pažnjom, a ovo kasnije određuje kako će se pobrinuti za skoro sve oko sebe.”

Naravno, roditeljski je instinkt da žele da zaštite svoju decu, ali ona veruje da će “na duže staze dete više biti u opasnosti ako mu manjka svesti o tome”.

“Kada sam ja bila dete, moja mama nije uvek znala gde sam. Tako da, ako si ogulio koleno, samo si se pomirio sa tim i obično nisi ni brinuo o tome.”

Gospođa Vizbi ima veoma koristan savet – “ako vidite da vaše dete radi nešto što vas kao staratelja mnogo zabrinjava, izbrojte do deset pre nego što reagujete, jer će vas, kao i uvek, iznenaditi i uraditi šta god su zamislili.”

Ona je istražila predmet rizika i učila taj koncept u svojim vrtićima. “Bila sam šokirana kada sam radila istraživanje na temu rizika jer sam ustanovila da su se deca često okretala da provere sa odraslima da li je u redu da urade nešto, da pokušaju nešto ili čak da pređu u drugi deo prostorije.”

“Danas deca ne uče strategije kako da izađu na kraj sa nečim, a to su veštine koje su im potrebne u životu.”

“Ako ne počnete rano i nemate priliku da budete slobodni i pravite greške, nikada nećete moći da izađete na kraj sa onim što život baci pred vas. Ako previše zaštitite svoje dete, nikada neće naučiti da pravi greške.”

Trening i istraživanje teže da se fokusiraju na preuzimanje rizika u vidu rizika u spoljašnjoj okolini i fizičkog rizika.

Međutim, gospođa Vizbi kaže da se preuzimanje rizika može svakodnevno lagano integrisati u život unutar samog vrtića.

“Iz dana u dan posmatram decu kako preuzimaju rizik, koliki god on bio, kako samostalno odlučuju koju aktivnost da obavljaju, kako koriste kuhinjske noževe, da pripreme hranu, lomljive bokale i šolje kada piju i kako prave izbore koji vode učenju u našem okruženju, i opet ovi zadaci nisu nikad shvaćeni kao rizik. Cilj Montesorija je bio da smanji bespotrebna ograničenja nad detetom i da ga skloni od štetnog uticaja očekivanja odraslih.”

“Sloboda da deluje, kombinovana sa veštinama koje jačaju samostalnost, dopušta detetu da se razvija samostalno i da stekne iskustvo i samopouzdanje potrebno da postane u potpunosti funkcionalna odrasla osoba.”

“Osposobljavanje dece razvojem ovakve samostalnosti, dajući im moć nad sopstvenim izborom između rizičnih odluka, će ih bolje pripremiti da budu samostalne individue u ranom dobu i prepoznaje njihovo pravo da već sada budu viđeni kao individue, pre nego odrasla osoba u čekanju,” kaže ona.

Izvor: RTV