Koliko god da se protesti čine izuzetnim, pobune koje potresaju Boliviju, Liban i mnoštvo drugih zemalja imaju zajedničku temu.
Nešto, neko, uporno kuca na vrata. Napolju je hladno i postaje sve hladnije, ali su ljudi unutra ćebencetom ušuškani na kauču ispred Tva. Ali kucanje se opet čuje: prvo na ulaznim vratima, pa na sporednim, a zatim na zadnjim. Možda je vetar. Sad kuca na prozor i na krov i na zidove kuće: ko bi rekao da su tako tanki? Teško je shvatiti: Kako toliki ljudi mogu da kucaju svi u isto vreme?
Ali oni kucaju, i to sve jače. Prošle nedelje moglo se čuti lupanje u Kolumbiji, u Bogoti, Kaliju, Kartagini, Barankili, Medelinu uveden je policijski čas, vojska je bila na ulicama. U nedelji pre te, u Iranu, ujednačeno kucanje brzo se raširilo na više od stotinu gradova. Najmanje 100 učesnika protesta je do sad ubijeno. Teško je znati da li ih je bilo više, ili šta se tačno zbiva: vlada je ukinula internet drugog dana protesta. Čak i sa stabilnom internet vezom, teško je sklopiti sve kockice: protesti tutnje kroz Alžir, Boliviju, Čile, Kolumbiju, Ekvador, Egipat, Francusku, Nemačku, Gvineju, Haiti, Honduras, Hong Kong, Indiju, Indoneziju, Irak, Liban, Holandiju, Španiju, Sudan, Veliku Britaniju i Zimbabve (sigurno sam izostavio neku zemlju), i to samo od septembra ove godine. Neki protesti su bili prolazni, rutinski, kakvi blokiraju saobraćaj na jedan dan. Drugi izgledaju više kao revolucije, dovoljno velike da uzdrmaju vlade i zatvore čitave zemlje.
Nešto se ovde dešava. Ali šta? I zašto baš sada? U poslednjih dvanaest nedelja, protesti su se proširili na pet kontinenata, većinu planete, od bogatog Londona i Hong Konga, do izgladnelih Tegucigalpe i Kartuma. Oni su toliko razdvojeni geografski i očigledno heterogeni u cilju i sastavu da ja još nikad nisam video nijedan ozbiljan pokušaj da se posmatraju kao ujedinjeni fenomen. (Ne računam odlučnost Njujork Tajmsa da se uzrok nezadovoljstva može naći u „problemima koji će udariti po džepu“ – koliko papirni trag doseže do klasne analize.)
Deluje da ih malo šta ujedinjuje. U Iranu, inicijalna kapisla bila je najava poskupljenja goriva od 50%. U Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj, poljoprivrednici su blokirali autoputeve u znak protesta zbog regulativa životne sredine. Nezadovoljstvo i bes koji potresaju Hong Kong od juna počeli su zbog predlaganja zakona koji bi dozvolio izručivanje Kini. U Čileu povod je bio nagli skok cene javnog prevoza, u Indoneziji opresivni krivični zakon, u Libanu najava novih poreza na sve, od benzina do WhatsApp poziva.
Neke od ovih pokreta su organizovale unije zvaničnih opozicionih stranaka, ali mnogi su pokreti bez vođe. („Budi kao voda,“ kako bi rekli učesnici protesta u Hong Kongu, citirajući Brusa Lija.) Nijedna sveobuhvatna revolucionarna ideologija ih ne ujedinjuje. Nijedan predvodnik ne juri napred. Jedinstveni meridijan na kojem se svet tokom većine prošlog veka delio na levicu i desnicu nije više baš uvek od pomoći. Desničari, kao i vlada Sjedinjenih Država, pozdravljali su demokratske aspiracije demonstracija u Hong Kongu, Iranu i Boliviji (makar pre puča koji je svrgnuo Eva Moralesa), dok su istovremeno osuđivali ili ignorisali takve demonstracije manje-više u svim drugim zemljama. Principijelnija levica je nanjušila imperijalistički intervencionizam iza protesta u Hong Kongu i Iranu, dok je potvrđivala legitimitet gotovo svakog drugog pokreta na planeti.
Ako možete da pročkiljite kroz dim od barikada, počinju da se ističu zajedničke osobine. U Čileu, bes zbog povećanja cene karte za metro od tri odsto otkrio je narod koji se nije samo blago uzrujao zbog „problema koji udara po džepu“ (skok u ceni karte je doveo troškove prevoza na 21 odsto minimalne mesečne plate), već je toliko iscrpljen surovošću, toliko ugnjetavan malim platama i dugim radnim vremenom i dugovima, i kojem se smučila pohlepa i slepilo šačice bogatih koji vode zemlju da je bio spreman da spali gotovo sve pred sobom. Par sati nakon objavljivanja vanrednog stanja i slanja vojske na ulice, milijarder Sebastijan Pinjera pojavio se na televiziji da podseti građanstvo da „stabilna demokratija“ Čilea i ekonomija koja raste čine tu zemlju „pravom oazom“ u inače haotičnom kontinentu. „Prakse koje utemeljuju prosperitet nisu popularne“, primetio je list The Economist daily.
U drugom kutku iste akustične prostorije, nedugo nakon što je egipatska policija opkolila na hiljade ljudi koji su se usudili da demonstriraju u septembru, ministar finansija te zemlje je lamentirao kako „plodove [egipatske] ekonomske reforme nisu prihvatili obični ljudi“. Mere koje je nametnuo Međunarodni monetarni fond su zapravo uzrokovale da inflacija poraste 60 procenata tokom tri godine, bacajući milione u siromaštvo. To je ono što je analitičar američke banke „Morgan Stenli“ nedavno nazvao „najbolja priča o reformi na Bliskom istoku“.
Razdvojenost percepcije elite i iskustva mase je raširena koliko je i fundamentalna: sve zemlje koje u poslednje vreme doživljavaju revolt naroda (a i većina ostatka planete), decenijama unazad vode se jednim jedinim ekonomskim modelom, u kojem „porast“ koji slavi pedigrirana nekolicina znači bedu za mnoge, i kapital se izliva na američke i evropske račune pouzdano kao što kanalizacija teče nizbrdo. Čile je bio ozloglašena laboratorija: Pinočeovi atentatori radili su u tandemu sa ekonomistima treniranim u Čikagu da stvore „ekonomsko čudo“ koje su mogli da cene samo srećnici, beskrupulozni i slepi. Ako slučajno mobilizacija naroda u Boliviji ne uspe da opovrgne puč od desetog novembra, oni mogu očekivati sličnu sudbinu.
Reč „neoliberalizam“ se dosta razbacuje ovih dana, ali evo šta ona znači: globalno prihvatljiva metoda očuvanja trenutnog ogromnog disbalansa moći. Neoliberalizam radi mikrokosmički na opštinskom nivou – zamislite sisteme javnog prevoza koji propadaju sa naizgled beskrajnim budžetom za nametanje rasističkih cena karata, dok milijarderi u helikopterima sleću od krova do krova, i makrokosmički u planetarnim razmerama, u kojima nacionalne elite šuruju sa multinacionalnim korporacijama i međunarodnim finansijskim institucijama da bi održavali radnu snagu jeftinom a bogatstvo i resurse zarobljene u utvrđenim kanalima.
Tokom početka dvehiljaditih godina, bogat kineski kapital i visoke cene za robu kao što su nafta, gas, minerali i poljoprivredni proizvodi, značili su da su neke siromašne zemlje imale opcije. Na kratko vreme, mogle su da izbegnu drakonske zamke „reformi“ vezane za pozajmice od MMF-a: uobičajen destruktivni recept za drastične mere štenje i smanjivanje javnog sektora, privatizaciju državnih resursa i kasapljenje zaštite zaposlenih u ime „liberalizacije“. U Latinskoj Americi, levičarske vlade su uznapredovale i siromaštvo i nejednakost su drastično opale. Ali potrošačka groznica je splasnula, kineska ekonomija je oklevala i, nakon godina onoga što mora da je bilo bolno preispitivanje odluka, MMF se ponovo pojavio sa istim starim i diskreditovanim rešenjima.
Lokalne elite su to radosno ispratile, koseći sopstveni narod da bi održale tok novca. U martu, ekvadorski predsednik Lenjin Moreno potpisao je ugovor sa MMF-om za pozajmicu od 4,2 milijarde dolara, a u oktobru, kao što je propisano, sasekao je plate u javnom sektoru i olakšice za gorivo, uzrokujući da se udvostruči cena dizel goriva, i da na hiljade Ekvadoraca, uglavnom urođenika, izađe na ulice. (Moreno je ubrzo pobegao iz prestonice i pristao da otkaže mere štednje.) U Libanu, premijer Saad Hariri najavio je nove potrošačke poreze – na gorivo, duvan, i telefonske razgovore putem servisa za poruke preko interneta, kao deo paketa za smanjenje deficita, koji zahtevaju strani lideri da bi obezbedili sigurnu pozajmicu od 11 milijardi dolara. Nakon 12 dana protesta u kojima je učestvovala četvrtina Libana, Hariri je podneo ostavku. Učesnici protesta nisu odustali.
Isti model se primenjuje čak i u zemljama gde je MMF-u i Svetskoj banci zabranjeno poslovanje: Iran, osakaćen decenijama sankcijama od SAD-a, već godinama se okreće uobičajenom nizu mera štednje. Ako već nisu uspeli da pruže univerzalni ekonomski lek koji su obećali, mogli su barem da sigurno ušuškaju elitu, puštajući da patnja pređe na klase koje su se činile potrošnim. Dok više nisu mogli, to jest.
Dostojanstvo je čudna stvar: jednom kada ga se ponovo domogneš, još je teže odreći ga se. Zahtevi učesnika protesta su se gotovo svugde proširili daleko van inicijalnog besa koji je bio razlog izlaska na ulice. U Hong Kongu, demonstranti su ubrzo odlučili da povlačenje sporazuma o izručivanju nije ni približno dovoljno: želeli su i univerzalno pravo glasa. (Polovina fotelja u izbornom savetu tog grada se direktno bira putem „funkcionalnog elektorata“ kao što su bankari, proizvođači i graditelji; nejednakost i stambeni troškovi su viši nego bilo gde drugde u svetu.) U Čileu, zahtevi demonstranata su se od ukidanja poskupljenja prevoza proširili na obaranje ustava iz doba Pinočea. (Izgleda da će dobiti oba – Pinjera je ukinuo povećanje i pristao na referendum o novom ustavu.)
U Libanu, demonstranti sada razmatraju da li se njihov pokret računa kao revolucija. (Ne bi trebalo da bude iznenađenje što su se tako snažni protesti podigli u Bejrutu, Hong Kongu i Čileu, nekim od mesta na planeti koja su najviše privatizovana.) U Sudanu, pobuna koja je započela kada je vlada Omara el Bašira smanjila subvencije za pšenicu i gorivo, „na predlog međunarodnih partnera kreditera,“ kako je to Njujork Tajms pristojno formulisao, na kraju je svrgnula njegov tridesetogodišnji režim, i još nije prestala da se bori. I na Haitiju, takođe, protesti su počeli pre više od godinu dana kada je predsednik Žovenel Moiz naglo podigao cene goriva da bi ugodio MMF-u. Demonstranti su ubrzo zahtevali ostavku Moiza kojeg podržava SAD, i još uvek insistiraju na njoj.
Teško je ne primetiti da su, ne samo na Haitiju, već i u barem 5-6 zemalja, od Ekvadora do Zimbabvea, protesti počinjali zbog povećanja cene goriva. Nije tajna da moramo odmah da počnemo da se odvikavamo od fosilnih goriva ako želimo da se nadamo nekoj podnošljivoj verziji ljudskog života na zemlji, ali iako skoro sve ove zemlje pogađa klimatska kriza, i njihovi najugroženiji građani su najteže pogođeni, ovi skokovi cena nisu imali veze sa smanjenjem štetnih gasova. MMF često vezuje kredite za smanjenja u energetskim subvencijama, i porezi na gorivo su lak, mada regresivan, način da se otplati javni dug: dve taktike da siromašni, i svi oni koji nisu profitirali od zvanične korupcijom, izvuku one koji jesu.
Sa druge strane globalne podele, bogate evropske zemlje su se suočile sa protestima koji su direktno povezani sa politikom prema klimatskim promenama, bilo zbog toga što vlada premalo radi na tome, kao u Velikog Britaniji, ili zato što mere koje preduzima neravnomerno raspoređuju pritisak, kao u Holandiji i Nemačkoj, gde su poljoprivrednici reagovali na restrikcije emisije pesticida i azota tako što su hiljadama traktora blokirali autoputeve, i Francuska, gde je porez na gorivo uparen sa poreskim olakšicama za bogate isterao borbu na ulice na više od godinu dana.
Sa obe strane, lekcije su veoma jasne. Prvo, da će katastrofalno propasti svaki pokušaj obračuna sa klimatskom krizom koji se takođe ne bavi osnovnim potrebama ogromne većine stanovnika zemlje. I drugo, da te osnovne potrebe ne uključuju samo hranu, zdravstvenu zaštitu i krov nad glavom, već i dostojanstvo i oblik solidarnosti koji trenutni sistem pokušava da uništi po svaku cenu.
Da li je uopšte čudno da se tolike pobune, sve u isto vreme, jedva pominju na vestima na televiziji? Ranije ovog meseca, pisac Dominik Ed napisao je o narodnim pobunama u Libanu da „kao da je na stotine hiljada pojedinaca u isto vreme shvatilo da nisu sami, nakon beskrajne hibernacije.“ Ako bismo samo pogledali, videli bismo da se ista stvar dešava širom planete, ljudi se bude zajedno, gledaju okolo i počinju da primećuju jedni druge.
Piše: Ben Ehrenreich (The Nation)
* S engleskog prevela Tijana Veljković