Foto: Nemanja Pančić / Kamerades
Rodno zasnovano nasilje prema ženama u digitalnom prostoru oslikava svakodnevno nasilje prema ženama koje se dešava u društvu koje takvo nasilje proizvodi.
Odnos ljudi prema tehnologiji predstavlja proces dugog trajanja1. Još je primer ludističkog pokreta pokazao da odnos ljudi i tehnologije može biti nasilan, odnosno da ljudi mogu da uništavaju mašine, kao i da ih mogu koristiti za „uništavanje“ drugih ljudi. S istorijskog stanovišta, upotreba tehnologije u štetne svrhe, odnosno pojava savremenog oblika digitalnog nasilja, ne predstavlja novost, već kontinuum istorijskog nasilja. Nasilje u digitalnom prostoru se uglavnom ispoljava u odnosu na umišljene ili stvarne razlike/pretnje/rizike −rod, pol, rasu, klasu, politička ili verska uverenja, seksualnu orijentaciju i drugo. Nalik tradicionalnim oblicima nasilja i digitalno nasilje motivisano je borbom/posezanjem za moći i dominacijom. Sam čin digitalnog nasilja predstavlja izbor nasilnika. Nasilnik uvek ima izbor da postupi drugačije, odnosno ima izbor da ne čini nasilje.
Isprepletanost različitih oblika nasilja
Digitalno nasilje nije hermetična pojava. Ono ima svojstvo prelivanja i odražavanja na različite dimenzije našeg postojanja, na šta ukazuju iskustva osoba koje su pretrpele ovaj oblik nasilja. Digitalno nasilje najčešće se javlja u kombinaciji s ostalim oblicima nasilja (fizičko, ekonomsko, psihičko, seksualno…), ali može da postoji i samostalno. To pokazuje i istraživanje koje je Alternativni centar za devojke sproveo u 2019. godini. Povod za obraćanje vaninstitucionalnim sistemima podrške (SOS službe i Sigurne ženske kuće) u 64% slučajeva bio je neki od „tradicionalnih“ oblika nasilja (fizičko, ekonomsko, psihološko, seksualno), mada je i u ovim slučajevima bilo elemenata/tragova digitalnog nasilja. U 27% slučajeva osobe su se obraćale prvenstveno zbog rodno zasnovanog nasilja koje je učinjeno upotrebom informaciono komunikacionih tehnologija (u daljem tekstu IKT), a u 9% nije bilo moguće razlučiti koji je povod za obraćanje mehanizmu podrške, „tradicionalni“ oblici nasilja ili rodno zasnovano nasilje učinjeno upotrebom IKT-a. Analiza iskustva osoba koje su pretrpele neki oblik digitalnog nasilja ukazuje na „neuhvatljivost“ ovog oblika nasilja.
U iskustvu žrtava/preživelih prepliću se različiti oblici nasilja, koji pojedinačno dobijaju na važnosti u različitim momentima i iz različitih razloga, jer su mehanizam njihovog vršenja i posledica međusobno slični. Bilo da su prepoznati i imenovani ili ne, precizna distinkcija digitalnog nasilja u okviru kontinuuma nasilja, može se napraviti samo „veštački“ radi analize u istraživačke svrhe2.
Delom i zbog toga, za sada ne postoji opšteprihvaćena definicija digitalnog nasilja. U upotrebi su različiti termini, poput online ili sajber nasilje, nasilje učinjeno/potpomognuto upotrebom tehnologije/informaciono komunikacionih tehnologija, nasilje u digitalnom okruženju i dr. Prema Evropskoj agenciji za osnovna ljudska prava, rodno zasnovano nasilje prema ženama učinjeno upotrebom IKT-a jeste krovni termin koji se koristi da označi sve vrste štetnog i nezakonitog ponašanja prema ženama u digitalnom prostoru. Definicija Evropske agencije za osnovna ljudska prava računa na karakter tehnologije kao pojave koja se brzo menja. To znači da anticipira da tehnologija može poslužiti kao sredstvo za vršenje novih i trenutno nepoznatih oblika nasilja, što je gledište blisko feminističkom.
Rodno zasnovano nasilje prema ženama učinjeno upotrebom IKT, razlikuje se od tzv. cyberbullinga, što se uglavnom odnosi na vršnjačko nasilje (među maloletnim licima) u digitalnom prostoru. Ipak, rodna dimenzija cyberbullinga pojava je o kojoj se nevoljno govori, jer se pogrešno smatra da nasilje među decom nije motivisano rodnim i polnim razlikama, iako brojna istraživanja ukazuju da cyberbulling u većoj meri pogađa devojčice.
S obzirom na to da digitalno nasilje nije rodno neutralno, feministički pristup pitanjima digitalnog nasilja odnosi se, pre svega, na kritiku sistema vrednosti koji podržava kulturu okrivljavanja žrtve/preživele i mizoginiju. Ove pojave su prenete u digitalni prostor, gde usled nekažnjivosti i jasne društvene osude, bujaju u različitim oblicima. Rizik od nasilja za žene i devojčice u digitalnom prostoru znatno je viši nego za muškarce. To, nažalost, potvrđuje i slučaj tragično preminule Kristine Kike Đukić. Sudeći prema navodima na portalima, imamo razlog za sumnju da je nasilje kroz koje je prolazila bilo motivisano i njenim polom.
Mnoge mlade i uspešne žene u svetu digitalnih mreža upozoravaju i svedoče o različitim negativnim iskustvima, ali i o nasilju koje je upereno protiv njih samo zato što su žene. Mnoge javne ličnosti kod nas i u svetu, među kojima su najglasnije glumice, upozoravaju na epidemiju zlostavljanja žena na mrežama. Borba za ravnopravnost na društvenim mrežama zapravo je borba protiv rodno zasnovanog nasilja. Feministkinje koje se bave digitalnim nasiljem upozoravaju na reprodukovanje patrijahalnih normi u digitalnom prostoru. Takođe, problematizuju i dominantne sadržaje i narative, jer se u profitno orijentisanoj biti digitalnog prostora, oni oblikuju logikom seksualne objektifikacije i eksploatacije žena i devojčica.
Zakonske regulative
Vrlo je važno iz koje perspektive problematizujemo pitanje digitalnog nasilja. Ukoliko pitanju digitalnog nasilja pristupamo iz pravničkog ugla, naći ćemo se pred domaćim i međunarodnim zakonima koji ne regulišu baš sve štetne radnje i ponašanja u digitalnom prostoru. Važno je da znamo da nije svaki oblik agresije ili malicioznosti u digitalnom prostoru kažnjiv. Ukoliko nam neko napiše da smo ružni, velika je verovatnoća da se nećemo osećati prijatno, ali je isto tako velika verovatnoća i da tako nešto ne bi bilo kažnjivo zakonom. Krivični zakon Republike Srbije sankcioniše različita krivična dela koja se mogu vršiti i u digitalnom prostoru, poput, proganjanja, ugrožavanja sigurnosti, uvreda, neovlašćenog fotografisanja/snimanja, deljenja i objavljivanje, ali kako je tehnologija fenomen koji se brzo razvija, praksa prilagođavanja i primene zakona u novim okolnostima zaostaje. Otud je razumljiva, sa stanovišta emocija, ali ne u potpunosti i opravdana, sa stanovišta zakona, inicijativa da se donese tzv. Kikin zakon.
Dugoročno gledano, ono što je nama kao društvu potrebno jeste izgradnja kulture dijaloga u digitalnom dobu, odnosno negovanje nenasilne asertivne komunikacije, kao prevencije potencijalnog digitalnog nasilja. Takođe, važno je da kao društvo razvijemo kapacitete razumevanja i podrške za druge i drugačije. Važno je da izgradimo kapacitete za prepoznavanje i razumevanje „suptilnih“ oblika nasilja kao što je npr. proganjanje na internetu. Iz GREVIO izveštaja saznajemo da je primena relativno novog krivičnog dela proganjanja bila ometena značajnim odzivom medija, trivijalizovanjem proganjanja u javnom diskursu kroz navodnu kriminalizaciju flertovanja i opšte nerazumevanje suštine proganjanja, kao i nedostatak svesti o njegovoj neprihvatljivosti i činjenici da može dovesti do ozbiljnijih posledica3.
Toleranciji digitalnog nasilja pogoduje i to što se, na primer, krivično delo uvreda, kao jedno od najčešćih u digitalnom prostoru, ne goni po službenoj dužnosti, već na osnovu privatne krivične prijave. S obzirom na finansijske uslove, neefikasnost institucija, ali i na neinformisanost, osobe koje su pretrpele uvredu u digitalnom prostoru odustaju od pokretanja prijave. Neovlašćeno fotografisanje odnosno snimanje, kao i prikazivanje, odnosno objavljivanje tuđeg spisa, portreta ili snimka takođe je krivično delo koje se ne goni po službenoj dužnosti, već na osnovu privatne krivične prijave. Ovo krivično delo se najčešće vrši prema ženama, zloupotrebom sadržaja koji imaju tzv. seksualnu konotaciju, što se u javnosti kolokvijalno naziva osvetnička pornografija (revenge porn). Feministkinje ukazuju na problematičnost ovog termina koji implicira „krivicu“ žene. Ključan pojam u kontekstu ovih krivičnih dela jeste pristanak. To znači da neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje postoji i ukoliko je osoba dala pristanak da se snimi ili fotografiše u privatnom kontekstu, ali nije dala pristanak na prikazivanje i objavljivanje.
Spektar zloupotreba u digitalnom prostoru predstavlja ozbiljan društveni izazov. Zanemarivanje rodne dimenzije digitalnog nasilja može prouzrokovati nesagledivu društvenu štetu. Važno je da radimo na sveobuhvatnoj prevenciji, koja će u centar zaštite staviti korpus ljudskih prava. Važno je da se oslobađamo straha od tehnologije kao fenomena na čiji razvoj ne možemo da utičemo. I na kraju, važno je da razumemo da izvori/uzroci digitalnog nasilja nisu u tehnologiji per se, već u kompleksnosti međuljudskih odnosa, koje kroz „novi društveni ugovor“ u digitalnom dobu možemo da učinimo boljim i funkcionalnijim.
1. Fernan Brodel, Spisi o istoriji,SKZ, Beograd, 1992, str. 155–188.
2. Grupa autorki, Mapiranje rodno zasnovanog nasilja učinjenog upotrebom IKT i psiholoških posledica u vaninstitucionalnim sistemima podrške, Kruševac, 2021.
3. Milena Vasić, Proganjanje putem interneta– zakon, sudska praksa, iskustva korisnica, 2021.