Foto: Predrag Trokicić
Sadržaj koji kruži manosferom počiva na tri stuba: pričama o krizi muškosti, pseudonaučnim teorijama o polu i rodu i motivacionim savetima o tome kako da se obogatite i osvojite žene.
Piše: Roman Kuhar
Kadgod vidim sponzorisan post u vestima na jedinoj društvenoj mreži koju i dalje povremeno proveravam – post nekog lokalnog političkog ekstremiste ili stranke koja poriče klimatske promene, smatra se pametnijom od svih lekara i naučnika, širi laži o trovanju ljudi ili propoveda propast civilizacije – na trenutak se nasmejem. Znam da su na mene uludo potrošili nekoliko evra iz nekog „kulturno-ratnog“ budžeta, bačenih u prazno. Ali, slaba je to uteha. Digitalno semenje mržnje i straha koje revnosno seju, potpomognuti naklonjenim algoritmima, pada na plodno tle, posebno među mladima. I to osobito među mladim momcima.
Politico je prošle nedelje razotkrio kako se to manifestuje u stvarnom životu, objavivši privatnu online prepisku između vođa podmlatka Republikanske stranke. Na više od 2.900 stranica poruka, ti političari nove generacije upoređuju ljude tamnije puti s majmunima, fantaziraju o tome kako svoje političke protivnike šalju u gasne komore, sanjaju o silovanju neprijatelja, raspravljaju o tome kako da ih nagnaju na samoubistvo, hvaleći Hitlera i Republikance za koje veruju da podržavaju ropstvo. Predstavnici svih političkih opcija – među njima i Republikanci – odmah su se distancirali od ovih iskaza, mada je potpredsednik Vens pokušao da spusti loptu, tvrdeći da su „to samo mladi ljudi, a deca prave gluposti“. Ali ta „deca“ nisu deca. Reč je o mladim muškarcima starosti od 24 do 35 godina.
Sadržaji puni mržnje koji kruže mrežom ne oblikuju, naravno, mišljenje tih momaka na neki automatski način, ali ova na sve strane dostupna poplava rasističkih, seksističkih, homofobnih i sličnih poruka uz koje danas mladi ljudi odrastaju tome bez sumnje doprinosi. Studija koju je prošle godine objavio Centar za istraživanje prevencije nasilja Univerziteta u Dablinu pokazala je brutalnu efikasnost algoritama u širenju mizoginije i ideologija muške prevlasti. Istraživači su kreirali prazne profile, ističući jedino da je korisnik mlad muškarac. Potom su pratili sadržaje koje su im preporučivale društvene mreže. Rezultat je bio jasan i alarmantan: za manje od pola sata, svi profili su bili preplavljeni sadržajem iz manosfere – od antifeminizma i teorija o alfa mužjacima do ugroženosti od „LGBT+ ideologije“, glorifikacije nasilja i ekstremističkih poruka o podređenosti žena. Ti su se materijali pojavili bez bilo kakve aktivne pretrage. Za algoritme je bila dovoljna puka pretpostavka da je neko muškarac da bi mu se poslužio ovaj toksični ideološki paket. Posle tri sata praćenja, ispostavilo se da je 75% celokupnog sadržaja bilo otvoreno toksično. Društvene mreže mladim muškarcima nude svet u kojem je jednakost svih problem.
Posebno prefinjen deo te propagandne mašinerije odnosi se na poruke o motivaciji, novcu i mentalnom zdravlju muškaraca – temama koje deluju legitimno, ali su prožete porukama mržnje. Nešto što počinje kao običan motivacioni post o muškosti začas postane tvrdnja da su žene manipulativne i da feminizam uništava porodicu. Influenseri – među njima Endru Tejt, čije se ime u eksperimentu pojavilo 580 puta – začinjavaju takve poruke govorom o samodisciplini, uspehu i bogatstvu, pa je to za mlade koji traže strukturu u haotičnom svetu jako dobar mamac.
Sadržaj koji kruži manosferom počiva na tri stuba: pričama o krizi muškosti, pseudonaučnim teorijama o polu i rodu i motivacionim savetima o tome kako da se obogatite i osvojite žene. Prvi predstavlja muškarce kao žrtve feminizma i liberalnog društva koje je navodno razorilo tradicionalnu porodicu, obrisalo muškost i nauštrb nje uzdiglo prava žena i LGBT+ osoba. Drugi se koristi pseudonaučnim rečnikom da opravda nepromenljive, biološki determinisane rodne uloge, svodeći žene na seksualna bića nad kojima muškarci treba da dominiraju i da ih kontrolišu. Patrijarhalni poredak se predstavlja kao „prirodni“ model ljudskih odnosa. Treći stub pak naglašava ličnu odgovornost: ako si siromašan, depresivan ili usamljen – sam si kriv. Međutim, manosfera odmah nudi i rešenje: sigurnost se stiče finansijskom i fizičkom samodisciplinom, potiskivanjem emocija i dominacijom nad ženama. To su poruke koje dobijaju tinejdžeri koji provode sate i sate na mreži, u potrazi za pripadnošću, identitetom, smislom. Dan za danom, algoritmi im serviraju sadržaje koji hrane, normalizuju i ušančuju svetonazor pun mržnje, sve dok sam svet ne počne da deluje tako: opasno, pokvareno i – za muškarce izgubljeno.
Godine 2004. izašao je hvaljeni dokumentarac Morgana Spurloka Ja u XXL veličini (Super Size Me), u kojem on mesec dana jede isključivo u McDonaldsu. Nećemo se iznenaditi: ugojio se gotovo 15 kilograma, počeo da se suočava s duševnim problemima, izgubio je libido i obolela mu je jetra. Kako je Spurlok hranio telo, tako mladi danas hrane mozak. Sati i sati koje provode na društvenim medijima, ekvivalentni su konstantnom prežderavanju brzom hranom – samo što se ovde šteta vidi u njihovim glavama: zatrovani su mržnjom.
Algoritmi nemaju savest i nemaju osećaj odgovornosti. Oni prepoznaju samo efikasnost. Empatija, sumnja, poštovanje, razgovor, solidarnost – to su vrednosti koje se u naše vreme slabo prodaju. A ako se sasvim prepustimo tehnologijama koje su vođene profitom, završićemo u svetu u kojem ljudi znaju kako da kliknu – ali ne i kako da misle. Zbog toga u ovom trenutku najveća nada dolazi od studenata i studentkinja iz Srbije koji gotovo godinu dana protestuju na ulicama, zahtevajući odgovornost političara. Oni su dokaz da mladi i dalje znaju da misle – i da delaju.
Autor je slovenački sociolog i profesor na Univerzitetu u Ljubljani.
Prevela Adriana Zaharijević/ Peščanik.net