Evropa za početnike (46)
Zamišljena granica
Granica je sve neuhvatljivija, ulazi, ponaša se krajnje prefinjeno, zatim se prilepi za nas.
Ona je delo naše uobrazilje, imaginarna je, dakle, izmišljena. Da li to znači da je zapravo i nema?
Književno delo može da bude i zločin, i ako je na autora bačena fatva, odnosno, ako je po islamskim zakonima osuđen na smrt, onda svaki pravovernik može da ubije pisca. Prema mišljenju prvosveštenika pisac je prešao jednu granicu, dok pisci misle da su sveštenici prešli jednu granicu.
Puškin je čitavog života želeo da pobegne iz carske imperije, ali nije dobio pismenu dozvolu. Šta čini granica? Da li isključuje, ili zaključava? Berlinski zid je zaključavao, kako oni koji su hteli da se oslobode, ne bi mogli da odu. Izraelski zid isključuje, kako oni koji hoće da ubijaju, ne bi mogli da dođu. Nije isto. Ima i tajanstvenih, nevidljivih granica. Kad smo u Njujorku neko vreme stanovali na ćošku Avenue B, dobronamerni susedi su nas upozorili da ne preduzimamo ni slučajno šetnje niže od tog ćoška, jer na toj strani nije bezbedno. Naravno da smo zalazili i iza tog ćoška, i nije nam se ništa desilo, zamišljena granica, rekoh, a onda sam čitao u crnoj hronici lokalnih novina o ozbiljnim slučajevima nasilništava, što znači da je ipak bilo granice. Naravno da je bilo. Ima je i sad, ušunja se između nas, smota nam se oko jezika, eno je i tamo gde je ranije nije bilo.
Možda je granica baš pogled drugih, neprestano smo pred očima.
Pronicljivi smo u izmišljanju granica, ali i u njihovom kršenju.
Kako se i gde se granice povlače, zavisi i od toga koliko smo jedni drugima pouzdani. Koliko je privatna tajna pod moralnom zaštitom, i koliko je doušnik prezren. Ili, naprotiv, da li će vispreni potkazivači biti pohvaljeni? Postoje čitava potkazivačka društva – sa znanjem i odobrenjem građanskog javnog morala. Sve sam poštenjak do poštenjaka, ne bi nikako kršili granice finansijskih obračuna, ali proganjanog bi glatko predali vlastima. Sa ekspanzijom građanskog društva ide u korak i osetljiva civilizacija granica. U svakom slučaju, razdvajaju platežno sposobne subjekte od platežno nesposobnih. Politički korektne tvrdnje od nekorektnih. Javna sablažnjenost može da kazni, kao hladnim tušem, i ličnosti koje inače uživaju poštovanje javnosti, čim verbalno pređu jednu takvu nematerijalnu granicu.
Odmeren, od glave do pete
I naši dnevni običaji su granice, odvajaju noć od dana, radno i slobodno vreme, i vreme obedovanja u stabilizovanim kulturama.
Osećao sam se kao monstrum-vukodlak u Parizu, kad sam naumio da u jednoj gostionici ručam oko pet posle podne, gazda je izbečio oči: „Mais Monsieur, ce n´est pas l´heure du table!” Koliko glasno smem da govorim ovde ili tamo? Koliko sekundi smem da gledam nekog drugog? „Zašto si istukao to dete?” – pita direktor jedne berlinske osnovne škole jednog inače pristalog dečaka, Turčina. Odgovor: „Gledao me je”. Koliko puta, i gde sam sve čuo ili pročitao ovaj kliše: „Svete granice naše domovine.” Ponekad se čini da je granica izgovor, ili traženje izgovora za nasilje. One godine, kad sam u Berlinu boravio kao stipendista, često sam posmatrao dupli zid koji je razdvajao grad i bele zečeve između njih koji su skakutali nad nagaznim minama. Bio sam potom tamo i kad su na sitne komadiće isekli bodljikavu žicu, pretvorivši tako svetu granicu u suvenir ljudske gluposti.
Na granici između Mađarske i Austrije izgradiće biciklističku stazu, zvaće se „Biciklistička staza gvozdene zavese”. Istorija prelazi u mitologiju, a realidiotizam u viceve.
Kuda ide Evropa?
Evropska unija služi pre svega za to, da osigura bezbednost i slobodu Evropljana. Usklađivanje ekonomskih interesa, formiranje zajedničkog tržišta je ispravan, ali sekundarni cilj. Ako ne postoji zamisao o našem kontinentu koja otvara duhovne perspektive, Evropska unija će da se rasprši, jer su divergentni, zasebni interesi naglašeniji. Kakva će biti ta evropska nacija koja će se neminovno – hteli to mi ili ne – da se uspostavi, otprilike analogno načinu na koji su nastale i nacionalne države, tako što su se nacionalNa tržišta povezala spajanjem niza manjih regiona. U nadmetanju velikih Evropa može da ostane slobodna, da opstane na svojim nogama samo ujedinjenjem svih svojih snaga. Čim Evropa oslabi, postaće plen od nje jačih sila. Ako se evropska građevina bude ponovo raspala na srednje i male države, time će ponuditi siguran put spoljnoj intervenciji. U trećem mileniju ne postavlja se pitanje ko će pokoriti drugog, jer ovi pokušaji pokoravanja obično nisu uspevali. Posle milenijuma ratova na redu je milenijum zainteresovanosti, radoznalosti, pridobijanja, sklapanja poslova, milenijum pregovaranja i integracija.
Pitanje sad glasi: ko će se više dopasti ostalima? Možda je stvaranje jedne pouzdane, kredibilne, razumne evropske demokratije zapravo ostvarivanje jedne ideje iz 18. veka, ali to nije nikakva sramota. To što su se nacije našeg kontinenta u podužoj seriji ratova nasrtale jedne na druge, samo je primerni dokaz evro-idiotizma. Evropsko prosvetiteljstvo je u 19. veku na neki način izgubilo samopouzdanje i otvorilo prostor dvema strujama evropskog romantizma: to su dva populizma, državni socijalizam, čije su se radikalne varijante ispoljile u fašizmu i u komunizmu, a koji su u 20. veku pokazali kakvi su se sadržaji u njima krili. Obe varijante su iznedrile neobuzdani etatizam, i isključivu vlast nacionalnih birokratija. U ime nacije, odnosno radničke klase, ukinute su organizacije nezavisnih građana i, zajedno sa tim, ukinuta je nezavisnost inteligencije.
Preveo i priredio Arpad Vicko
