Obećavali su nam suverenost, ali nije bilo jasno koju su vrstu suverenosti imali na umu. Da li su političari koji su nam obećavali da ćemo je povratiti izlaskom iz Evropske unije mislili na parlamentarnu ili na narodnu suverenost? Danas znamo da nisu mislili na parlamentarnu suverenost. Vlada Borisa Džonsona je na svakom koraku pokušavala da prevari, zbrza, ignoriše ili suspenduje parlament.
„Narod protiv parlamenta“ je postao Džonsonov reklamni slogan. Ali gde je u ovoj jednačini zapravo narod? Ako je Džonson zagovornik narodnog suvereniteta, zašto ne predlaže popravke 19-ovekovnog modela demokratije koji ne dopušta bilo kakvo učešće naroda osim na izborima i ponekad na referendumu? Postoji tenzija između parlamentarnog i narodnog suvereniteta. Živa, smislena demokratija teži ravnoteži između ove dve vrste suvereniteta. Ona bi kombinovala parlamentarnu (predstavničku) demokratiju sa participativnom demokratijom. Međutim, u Britaniji se trenutno ne traga za takvom ravnotežom.
Predstavnička demokratija je zapanjujuće tup instrument. Stotine pitanja se trpa u jednu vreću na svakim izborima, pa ipak pobeda zavisi od samo jednog ili dva pitanja. Vlada onda pretpostavlja da je dobila pristanak za celinu svog programa, a ukoliko poseduje parlamentarnu većinu, i za bilo šta drugo što odluči da uvede tokom svog mandata. Ne prihvatamo pretpostavku pristanka u seksu, pa zašto bismo je prihvatali u politici?
Često me pitaju kada se žalim na politiku vlade: „Zašto onda ti ne izađeš na izbore?“ Ovo sugerira da je jedina prikladna uloga koju građanin može odigrati ta da postane politički predstavnik, tako da samo mali deo populacije ima legitiman glas u periodu između izbora. Ovo je najplića i najslabija koncepcija demokratije.
Ne predlažem ukidanje predstavničke demokratije. Predlažim da se ona uravnoteži sa narodnim suverenitetom, naročito onim njegovim oblikom poznatim kao deliberativna demokratija. Nasuprot suparničkoj prirodi predstavničke demokratije, u kojoj političari pokušavaju da nadjačaju i nadvladaju svoje protivnike, deliberativna demokratija podrazumeva okupljanje građana i zajedničko rešavanje problema. Ona podrazumeva stvaranje foruma u kojima sa poštovanjem slušamo jedni druge, trudimo se da razumemo tuđa stanovišta i spremni smo da promenimo mišljenje kada za to imamo razloga. Tako nastaje bogata, informisana demokratska kultura koje trenutno nema u javnom životu Britanije.
Možda je najbolji primer program participativnog budžetiranja u brazilskom gradu Porto Alegre. Između 1989. i 2004. građani su mogli da odluče kako će se trošiti celokupni investicioni budžet grada. Ovaj proces su zajednički dizajnirali vlada i narod; tokom godina on je evoluirao uvažavajući predloge građana. Godišnje je u ovom procesu učestvovalo nekih pedeset hiljada ljudi.
Umesto da ih zarobe korumpirani političari i lokalne mafije, budžetska sredstva su zahvaljujući građanskoj kontroli odlazila tamo gde su najpotrebnija, donoseći ogromne napretke u sanitarnim službama, snabdevanju čistom vodom, održavanju zelenih prostora, razvoju zdravstva i školstva i transformaciji života siromašnih. Porto Alegre je postao brazilska republička prestonica sa najvišim ocenama na indeksu ljudskog razvoja. Što se više ljudi ukjučivalo, to je šire i dublje postajalo političko razumevanje. Kratkoročno razmišljanje tipično za paralamentarnu politiku ustupilo je prostor dugoročnom planiranju, koje je ključno ako nameravamo da se suočimo sa ekološkom krizom.
Ima mnogo drugih načina na koje deliberativna demokratija može promeniti naše živote. U Irskoj, građanska skupština na temu zakona o abortusu, pretvorila je ostrašćenu u odmerenu debatu. Ona je omogućila razmatranje suparničkih teza i ideja i vremenom je dovela do referenduma. Program „Bolji Rejkjavik“ omogućava građanima islandske prestonice da iznesu svoje ideje za unapređenje grada, o čemu njihovi sugrađani onda glasaju. Petnaest najpopularnijih ideja se svakog meseca razmatra na gradskom veću. Ovaj program je preoblikovao Rejkjavik na fascinantne načine.
Ustavna konvencija može poslužiti za dizajniranje principa vladavine, o kojima bi onda građani mogli da glasaju. Neki od najboljih modela razvijeni su u kanadskim provincijama Britanska Kolumbija i Ontario. Članovi konvencije se izvlače iz bubnja, zatim im se predočavaju informacije od strane eksperata, izlaze na teren i dobijaju predloge od strane građana. Danas je Ujedinjenom kraljevstvu neophodno da što pre održi ovakvu konvenciju.
Ali uprkos sveprisutnoj retorici o narodnoj volji, ništa slično nije u ponudi u Britaniji. Takozvana građanska skupština na temu klimatskih promena, predložena od strane parlamenta, samo je cinična karikatura participacije. Ona će imati restriktivan dnevni red, uzak dijapazon savetnika i nedovoljno vremena za delotvornu deliberaciju. Digitalne alatke nude značajno šire mogućnosti za fino podešavanje političkih odluka, ali srednjovekovni sistem – sve sami „crni štapovi“ i „sluge pod oružjem“ – zaglavljen je u dobu guščijeg pera. Jedini novi oblik participacije jeste prošireno pravo da pišemo peticije parlamentu, uvedeno od strane Tonija Blera 2006. Da li vam ova odluka deluje radikalno ili inovativno? Samo dok se ne setite da je sličan ustupak načinio i Edvard I, 1275.
Referendum o brexitu, koji očigledno predstavlja narodnu volju, bio je sveden na tako grub izbor da niko ne zna za šta je tačno većina glasala. Umesto da podstakne informisanu, nijansiranu politiku, ovaj referendum je učinio naš sistem još više suparničkim, binarnim i reduktivnim.
Mogao bih da razumem smisao brexita ako bi on podrazumevao povratak moći narodu. Ali Džonson je jednako prezriv i prema narodnom suverenitetu, kao i prema onom parlamentarnom. On teži suverenitetu drugačije vrste: autokratskoj kontroli nad parlamentom i narodom.
Voleo bih da laburisti stave radikalnu demokratsku reformu u samo srce svog manifesta, boreći se na taj način ne za to da prigrabe moć, već da je podele sa građanima. Slutim, međutim, da to ne bi bilo dovoljno sve dok ne izgradimo dovoljno velike pokrete koji bi mogli da nateraju naše vlade da ljudima daju glas. Učešće u politici nije njihov poklon, već naše pravo.
Preveo Rastislav Dinić