Otkako su 2001. u Portugalu dekriminalizovane droge drastično je pao broj žrtava predoziranja, infekcija HIV-om i kriminala povezanog sa narkomanijom. Godine 2000. ova zemlja je na svakih milion stanovnika beležila 104 nova slučaja zaraze HIV-om, da bi 2015. ova brojka pala na 4,2 slučaja. Ova borba je dugo trajala, a pobedu je donela jedna neočekivana politička odluka.
Sedamdesete su bile veoma izazovne godine za malu zemlju sa pirinejskog poluostrva: posle smrti Antonia Salazara, pada represivnog režima i završetka brutalnih osvajačkih ratova i povratka vojnika, Portugal je počeo da se otvara. Međutim, zemlja koja je četiri decenije bila izolovana nije mogla naprasno postati spremna da se suoči sa svim novostima koje dolaze iz spoljnog sveta. Osamdesete su donele ekonomski razvoj ali i nove, pogubne trendove. Ove promene osetio je i lučki grad Olao (Olhão), u koji se baš tada doselio mladi doktor Alvaro Pereira. “U to vreme ljudi su ušpricavali heroin u svoje vene na ulicama, na trgovima, bilo gde u javnosti. Nije prošao nijedan dan bez neke pljačke i džeparenja”, priča Pereira. Jedan na stotinu stanovnika bio je zavistan od heroina, a broj inficiranih HIV virusom bio je najviši u EU.
Pereira je počeo da pomaže zavisnicima da se “skinu”, konstantno apelujući na institucije i zajednicu da ulože zajedničke napore u borbu sa zavisnošću. Država je međutim imala previše agresivan pristup: heroin je zvala najvećim zlom, a njegove korisnike demonizovala, strogo kažnjavajući bilo koga ko je imao ikakve veze sa drogom.
Često su prihijatri, lekari i apotekari na svoju ruku pokušavali da pomognu zavisnicima da se izleče, ponekad rizikujući čak i zatvor zbog oponiranja državnog strategiji, koja bi se u suštini mogla svesti na pretnje.
Portugalski psihijatar Eduino Lopez je 1977. godine prvi u Evropi uveo program lečenja metadonom, supstancom koja je zamenjivala heroin. Morao je da se nosi sa besom javnosti i optužbama da, uz pomoć Ministarstva pravde, omogućava narkomanima da se drogiraju na račun države.
Istovremeno je Odeta Fereira u Lisabonu počela da deli zavisnicima čiste igle, kako bi uticala na usporavanje širenja HIV-a. Dobijala je pretnje smrću od dilera droge i lekova, ali i osude političara.
Počele su da se otvaraju klinike za lečenje bolesti zavisnosti, i tako je Pereira, doktor sa početka ove priče, dobio ideju da i sam u malom gradu na jugu primenjuje terapiju metadonom, koji bi mu obično “švercovale” medicinske sestre iz bolnice. Tako je privukao pažnju Ministarstva zdravlja koje mu je predložilo da otvori terapeutski centar. Pridružio mu se mladi doktor Žoao Golao i njih dvojica su otvorili Centar (Centros de Atendimento a Toxicodependentes) u kojem su eksperimentisali sa metodama lečenja. Vremenom se broj takvih centara širio ali oni nisu bili dovoljno efikasni.
No, jednog dana 1996. godine je Rui Pereira, bivši sudija Ustavnog suda, izjavio da bi trebalo izmeniti strogo zakonodavstvo koje sankcioniše upotrebu droge. Tvrdio je da je praksa služenja zatvorskih kazni zbog droge kontraproduktivna i neetička. Godinu dana kasnije Golao je pozvan da učestvuje u kreiranju nacionalne strategije za borbu protiv droge. Saglasan sa pomenutim sudijom, on je predložio potpunu dekriminalizaciju upotrebe droge, koja je i stupila na snagu 2000. godine.
Umesto da hapsi ljude koji su se našli u posedu droge, država je počela da izdaje upozorenja onima koji kod sebe imaju količinu za ličnu upotrebu i da ih finansijski kažnjava niskim iznosima, ili da ih šalje kod doktora kako bi dobili terapiju i socijalnih radnika koji bi im preporučili raznovrsne aktivnosti finansirane od strane države.
To je dovelo do dramatičnog pada korišćenja droge, usporavanja širenja HIV-a i hepatitisa, i pada broja usmrćenih overdoziranjem. No, ovome nije doprineo samo liberalan zakon. Pomogla je i promena mentaliteta – društvo više nije odbacivalo zavisnike već je želelo da im pomogne.
Redakcija BIF