Socijalizam ne donosi tupi mediokritet već oslobođenje kreativnog potencijala svih ljudi.
Piše: Deni Keč
2081. je godina, i svi ljudi su konačno jednaki. Ne samo pred Bogom i zakonom, već jednaki u svakom mogućem smislu. Niko nije pametniji od ikoga drugog. Niko nije lepši od ikoga drugog. Niko nije jači ili brži od ikoga drugog. Sve usled 211-og, 212-og i 213-og Ustavnog amandmana i neprestane predostrožnosti agenata Vrhovnog poravnatelja.
Ovo nije moje viđenje 2081. godine, već viđenje Kurta Vonegata iz uvoda njegove pripovetke “ Harison Bergeron”, o budućnosti u kojoj su svi isti. Lepi ljudi su primorani da nose maske, pametni nose bubice u uhu koje glasnim zvucima redovno ometaju njihove misli, i tako dalje.
Kao što se moglo očekivati od Vonegata, pripovetka sadrži razne crnohumorne momente – na primer, baletsku predstavu u kojoj balerine nose okove oko nogu – ali za razliku od većine njegovih dela, “Harison Bergeron” je baziran na reakcionarnoj premisi: jednakost se može postići jedino degradacijom najtalentovanijih na osrednji nivo širokih masa.
U naučnoj fantastici, socijalizam je često prikazivan na ovako siv, distopijski način, što oslikava ambivalentnost koju mnogi umetnici poseduju prema kapitalizmu. Umetnici su često zgađeni anti-ljudskim vrednostima i komercijalizovanom kulturom svog društva, ali su isto tako svesni da unutar njega poseduju poseban status koji im dozvoljava da izraze svoju kreativnu individualnost – sve dok se ona može prodati. Boje se da bi im socijalizam oduzeo taj status i spustio ih na nivo običnog radništva, zato što nisu sposobni da zamisle svet koji ceni i ohrabruje umetničko izražavanje svih svojih ljudi.
Naravno da postoji još jedan razlog zašto se socijalistička društva zamišljaju kao mračna i turobna: većina društava koja su sebe zvala socijalističkima su zaista bila mračna i turobna. Ubrzo nakon revolucija s kraja 80-ih godina koje su dovele do sloma dominacije Sovjetskog Saveza nad istočnom Evropom, Rolingstonsi su održali legendarni koncert u Pragu, u kome su dočekani kao kulturni heroji.
Kvaka je u tome što se to odigralo 1990. godine. Mik i Kit su imali skoro po pedeset godina, a poslednji njihov hit, “Harlem Shuffle” (užasna pesma) bio je star već nekoliko godina. Zaboravite na cenzuru knjiga i zabranu demonstracija. Ako želite da razumete koliko su staljinistička društva bila dosadna, pogledajte spot za “Harlem Shuffle” i zamislite kako jedan od najzanimljivijih gradova u Evropi otkida od radosti na priliku da vidi ove ljude uživo.
Da li je zaista značajno ako je socijalizam dosadan? Možda deluje smešno, pa čak i uvredljivo, zanimati se stvarima tako trivijalnim u poređenju sa užasima koje kapitalizam neprekidno izaziva. Razmislite o opasnostima većeg broja uragana i šumskih požara koje izazivaju klimatske promene, traumi gubljenja svoje kuće ili posla ili nesigurnosti strepnje da te muškarac koji sedi pored tebe možda vidi kao potencijalnu metu silovanja. Volimo da gledamo filmove o kraju sveta ili o ljudima koji se suočavaju sa nedaćama, ali u našim stvarnim životima većina nas preferira predvidljivost i rutinu.
Briga da bi socijalizam mogao da bude dosadan možda deluje kao ultimativni “First world problem”, kako vole da kažu na internetu. Naravno, bilo bi lepo eliminisati siromaštvo, rat i rasizam… ali šta ako mi postane dosadno?
Ipak, naravno da je bitno, zato što ne želimo da živimo u društvu bez kreativnosti i uzbuđenja, i takođe zato što ako se te stvari guše mora da postoji izvesna vladajuća klika ili klasa koja vrši to gušenje – bez obzira da li misle da je to za naše dobro. U krajnjoj liniji, ako je socijalizam ustajao i statičan nikada neće biti u stanju da zameni kapitalizam, kome se opravdano može mnogo toga zameriti, ali ne i to da je “dosadan”.
Kapitalizam je u poslednjih dvesta godina mnogo puta obrnuo svet i promenio način na koji mislimo, izgledamo, komuniciramo i radimo. Samo u poslednjih nekoliko decenija sistem se brzo i efikasno prilagodio globalnom talasu protesta i štrajkova 60-ih i 70-ih: fabrike sa radništvom organizovanim u sindikate su zatvorene i premeštene u druge krajeve sveta, navodna uloga vlade se od pomaganja ljudima promenila u pomaganje korporacijama da bi one pomogle ljudima, i na kraju su nam sve ove promene, kao i još neke druge, prodali kao ono za šta smo se protestima sve vreme borili – svet u kome su svaki muškarac, žena i dete rođeni sa jednakim pravom da kupe koliko god žele smartfonova i fabrički iscepanih farmerki.
Kapitalizam je u stanju da se transformiše daleko brže od bilo kog prethodnog ekonomskog poretka. “Nepromenjeno zadržavanje starog načina proizvodnje”, pišu Marks i Engels u Komunističkom manifestu, “bilo je prvi uslov opstanka svim ranijim industrijskim klasama. Neprekidni prevrati u proizvodnji, neprekidno potresanje svih društvenih odnosa, večna nesigurnost i kretanje izdvajaju buržoasku epohu od svih ranijih.” Dok su ranija klasna društva očajnički pokušavala da održe status kvo, kapitalizam buja njegovim stalnim obaranjem.
Rezultat je svet u stalnom pokretu. Ono što je juče bila industrijska četvrt danas je sirotinjsko naselje, a sutra će biti hipsterski kvart. Sve što je čvrsto, pretvara se u dim. To je još jedan citat iz Manifesta, kao i naslov odlične knjige Maršala Bermana, koji piše da živeti u modernom kapitalizmu znači “naći se u sredini koja nam obećava uzbuđenje, moć, radost, rast, transformaciju i nas samih i sveta – i istovremeno preti da nam uništi sve što imamo, sve što znamo, sve što jesmo.”
Ipak, najveći deo naših života je daleko od uzbudljivog. Radimo za gazde koji žele da budemo bezumni roboti. Čak i kad nam se neki nov, zanimljiv izum uvede na radno mesto, on će sigurno biti iskorišćen da bismo više radili za manje vremena, što može da uzbudi strasti rukovodstva ali nama da donese više napora ili manju platu.
Izvan posla, priča je ista. Škole svoju glavnu ulogu vide u pružanju “ poslovne spremnosti”, što je eufemizam za spremanje dece da se naviknu na sranja koja ih čekaju na poslu. Čak i par sati koji bi trebalo da pripadaju samo nama se potroše na pranje veša, kuvanje, čišćenje, proveru domaćih zadataka i sve druge zadatke potrebne da bismo sutradan pripremili nas i naše porodice za posao.
Većina nas je u stanju da iskusi uzbuđenje kapitalizma samo kao nešto što se dešava negde drugde: nove spravice za bogataše, divlje žurke za poznate ličnosti, neverovatne koncerte koje možeš priuštiti da gledaš samo sa kauča. S druge strane, barem je većina toga bolja od “Harlem Shuffle-a”.
Čak i gore je to što, kad i uspemo da direktno iskusimo to izbuđenje, obično izvučemo deblji kraj. Naše poslove preuzima onaj neverovatni novi robot, naša kirija poskupljuje od kad je preko puta sazidan onaj prelepi luksuzni soliter. Kao so na ranu, ako se bunimo protiv toga kažu nam da se protivimo napretku.
Žrtvovanje pojedinaca u ime društvenog napretka je nešto za šta se obično kaže da je jedan od užasa socijalizma, sveta koji vode bezlične birokrate, navodno u ime opšteg dobra. Ali unutar kapitalizma postoji gomila nevidljivih i neizabranih donosilaca odluka, od službenika zdravstvenog osiguranja koji nas ne poznaju ali mogu da odrede da li nam je operacija “neophodna”, do fondacija raznih milijardera koje proglašavaju škole “propalima” a da u njih nikada nisu kročili.
U socijalizmu takođe postoji mnogo promene, preokreta, pa čak i haosa, ali ovaj haos, kako bi Hal Drejper to rekao, dolazi odozdo. Za vreme Ruske revolucije, sovjetska vlada predvođena boljševicima je mesec dana pošto je preuzela vlast oduzela brak izvan kontrole crkve i dozvolila parovima da se razvedu na zahtev bilo kog partnera.
Ovi zakoni su dramatično izmenili porodičnu dinamiku i život žena, kako svedoči tekst pesme koja je postala popularna u ruskim selima: “Nekad mi je muž koristio pesnice i snagu. Ali sad je tako nežan. Plaši se razvoda. Više ga se ne plašim. Ako ne možemo da sarađujemo, otići ću na sud i rastaćemo se.”
Naravno, razvod može da bude srceparajući isto koliko i oslobađajući. Revolucije postavljaju sve u novom svetlu, od ljudi koji nas vode pa do ljudi koje volimo, što može biti i uzbudljivo i bolno. “Ogromni događaji”, napisao je Trocki u novinskom članku iz 1923, “ostrvili su se na porodicu u svom starom obliku, na rat i na revoluciju. Polako ih je pratila krtica kritičke misli, svesnog proučavanja i procene porodičnih odnosa i načina života. Nije čudo da se ovaj proces odražava na najintimniji, a samim tim i najbolniji način, upravo na porodične odnose.”
U drugom članku, Trocki je opisao svakodnevno iskustvo u revolucionarnoj Rusiji kao “proces kojim se svakodnevni život radnog naroda raspadao i formirao ispočetka.” Kao i u kapitalizmu, ovi prvi koraci ka socijalizmu su nudili i obećanje stvaranja i pretnju uništenja, ali sa ključnom razlikom u tome što je narod o kome je Trocki pisao imao aktivnu ulogu u odlučivanju načina na koji se njihov svet menja.
Daleko od toga da su imali potpunu kontrolu, posebno nad masovnim siromaštvom i nepismenošću koje su im zaveštali car i svetski rat. Ali čak i u ovim očajnim uslovima, godine između Oktobarske revolucije i Staljinove konačne konsolidacije moći demonstrirale su uzbuđenje društva u kome su po prvi put nova vrata bila otvorena većinskim klasama.
Došlo je do eksplozije umetnosti i kulture. Najinovativniji slikari i vajari dekorisali su javne trgove ruskih gradova svojim futurističkim umetničkim delima. Čisto da se zna, Lenjin je mrzeo futuriste, ali to nije sprečilo vladu da finansira njihov žurnal, Umetnost Komune. Baletske i pozorišne predstave su otvorene za širu publiku. Kulturne grupe i radnički komiteti su se skupili da bi uveli umetnost i umetničko obrazovanje u fabrike. Režiser Sergej Ejzenštajn je došao na svetski glas zbog revolucionarne tehnike svojih filmova koji su opisivali Rusku revoluciju.
Smešna premisa “Harisona Bergerona” je opovrgnuta. Socijalizam nije video talentovane umetnike kao pretnju “jednakosti”, niti našao kontradikciju između uvažavanja pojedinačnih umetnika i otvaranja do tada elitističkog sveta umetnosti masama radnika i seljaka.
Mogućnosti socijalizma koje je svet na par godina mogao videti u Rusiji nisu bile sterilan eksperiment koji je kontrolisala šačica teoretičara, već zbrkana i uzbudljiva kreacija desetina miliona ljudi koji su tražili nov način vođenja društva i ophođenja jednih prema drugima, sa svim veštinama, smetnjama i neurozama koje su dobili živeći pod kapitalizmom, u groznim uslovima siromašne, ratom razorene zemlje. Zabrljali su na gomilu načina, ali takođe pokazali da je socijalizam istinska mogućnost, ne utopijski san koji ne odgovara potrebama stvarnih ljudi.
Društvo kome su težili bilo je mesto gde jednakost nije značila spuštanje, već podizanje opšteg kulturnog i intelektualnog nivoa društva. U mnogim romanima, filmovima i drugim umetničkim prikazima socijalizma, malo se pominju rastući stepen razvoda ili vatrene rasprave o umetnosti. Većina njih zamišlja društva bez konflikta, što je razlog zbog koga deluju toliko jezivo – uključujući i one koji nameravaju da promovišu socijalizam.
Sličan problem postoji i danas unutar mnogih protestnih pokreta, u kojima neki aktivisti žele da organizuju pokrete i sastanke na bazi modela konsenzusa, što znači da gotovo svako prisutan mora da se složi da bi neka odluka bila donesena. Konsenzus ponekad može biti efikasan način građenja poverenja među ljudima koji se ne poznaju i ne veruju jedni drugima, posebno jer većina ljudi u ovom navodno demokratskom društvu skoro da nema iskustva sa učešćem u demokratskom procesu diskusije, debate, i na kraju većinskog glasanja.
Kada organizatori posmatraju konsenzus ne samo kao privremenu taktiku, već model toga kako bi društvo trebalo da funkcioniše, tu se stvara problem. Ja želim da živim u demokratskom društvu koje sadrži konflikte i rasprave, gde se ljudi ne plaše da brane ono u šta veruju i ne osećaju se pritisnuto da smekšavaju svoje stavove tako da bismo, kada dođemo do kompromisa, svi mogli da se pravimo da smo se od samog početka slagali. Ako vaš argument za socijalizam počiva na ideji da će ljudi prestati da ulaze u rasprave i čak da se ponekad ponašaju kao kreteni, verovatno treba da pronađete drugu stvar za koju ćete se boriti.
Socijalizam neće biti stvoren, Lenjin je jednom napisao, “apstraktnim ljudskim materijalom, ili ljudskim materijalom koji smo mi posebno pripremili, već ljudskim materijalom koji nam je zaveštao kapitalizam. Istina, to nije laka stvar, ali nijedan drugi pristup ovom zadatku nije dovoljno ozbiljan da bi zaslužio diskusiju.”
Da bi se bio delotvoran socijalista/socijalistkinja, vrlo je korisno voleti ljude. Ne čovečanstvo kao koncept, već stvarne, znojave ljude. U Sve što je čvrsto, pretvara se u dim, Berman govori o Robertu Mouzisu, poznatom njujorškom urbanisti koji je sravnio sa zemljom čitave kvartove koji su stajali na tačkama gde je on zamislio nove puteve. Mouzis je, kao što je jedan prijatelj rekao, “voleo javnost, ali ne kao ljude”. Pravio je parkove, plaže i puteve koje će mase koristiti, čak iako je mrzeo većinu Njujorčana iz radničke klase koje je susretao.
Ljubav prema javnosti, ali ne i prema ljudima, osobina je i elitističkih socijalista, čija vera leži više u petogodišnjim planovima, utopijskim nacrtima ili pobedi na sledećim izborima, nego u čudima koje stotine miliona mogu postići kada su inspirisani i oslobođeni. Zbog toga su njihove vizije socijalizma toliko beživotne i neinspirisane.
Kao protivteža tome, Marks, koji se često predstavlja kao izolovani intelektualac, bio je bučna, polemički nastrojena, zabavna i strastvena osoba koja je jednom izjavila da mu je omiljena izreka maksima: “Čovek sam, ništa ljudsko mi nije strano.” Teško mi je da zamislim kako bi svet kojim upravlja većina ljudskog roda, sa svim našim istovremeno predivno i razdražujuće različitim talentima, karakterima, ludilima i strastima, mogao na bilo koji način da bude dosadan.
Izvor: Marks21