Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
Jednostavno je. Ljudi su juče sahranili 19 ljudskih bića, čije su kosti 26 godina skupljane po jamama i gudurama. Juče je bio dan žalosti za sve čestite ljude. Ali, zašto nisu sve zastave spuštene na pola koplja? Zašto su diljem Republike Srpske i nekadašnje Herceg Bosne, 11. jula, organizovane zabave, hepeninzi i derneci, na kojima su se veselili čak i Bošnjaci iz dijaspore?
piše: Milkica Milojević
Zašto i danas, 26 godina nakon stravičnog, organizovanog, masovnog zločina, koji su dva međunarodna suda okarakterisala kao genocid, traje simbolički rat za Srebrenicu?
Juče su, dakle, ljudi sahranili 19 ljudskih bića, čije su kosti 26 godina skupljane po jamama i gudurama.
Tačno godinu dana ranije, 11. jula 2020. ljudi su sahranili devet ljudskih bića, čije su kosti godinama skupljane po jamama i gudurama.
A 11. jula 2019. ljudi su sahranili 33 ljudska bića, čije su kosti godinama skupljane po jamama i gudurama.
I tako dalje.
Do sada je u Memorijalnom centru Potočari kod Srebrenice sahranjeno 6.671 ljudsko biće, čije su kosti godinama skupljane po jamama i gudurama. Još najmanje 1.000 porodica čeka da se negdje, u nekoj jami, nađu kosti njihove braće, očeva ili muževa. Neki su umrli, ne dočekavši.
-Samo glava i dvije tri kosti, ali eto, da ukopamo to što imamo – rekla je sestra jednog od ubijenih Srebreničana. Kosti njenog brata nađene su u tri masovne grobnice.
Dakle, jasno je. Ljudi su pobijeni. Pa su njihova tijela prevožena, kamionima i traktorima, i zakopavana uz pomoć bagera i druge teške mehanizacije. Pa su onda otkopavana, bagerima i drugom teškom mehanizacijom, komadana, premještana i opet zakopavana. Pa onda opet!
Jedan moj prijatelj, Srbin, novinar, ime mu neću spominjati jer više nije među živima, nije vjerovao u ovu priču, kao ni mnogi drugi. Valjda mu se činila previše stravičnom, čak i za rat, da bi bila istinita.
Svačeg se u svom novinarskom životu nagledao, ali eto, u tu priču nije vjerovao. Dok nije vidio, kako kroz njegovo rodno selo prolaze traktori i kamioni iz kojih vire noge i ruke ubijenih ljudi. Vidio je. Svojim očima. I doživio težak nervni slom. Od kojeg se oporavljao, godinama.
Nije jednostavno. Nije lako suočiti se sa ovakvom pričom. Čak ni kad vidiš svojim očima.
Nije lako, a mora se.
Nije lako, ni jednostavno, reći ono jednostavno: „Ne u moje ime!“
Nije lako, dok traje zaglušujuća buka.
- Nije genocid – urlaju u Beogradu grupe nabildanih momaka, odjevenih u majice sa likom „heroja Ratka Mladića“.
Novinari ih krste pristojnim imenom „desničari“. A vladajući političari s obje strane Drine ih (ne)prikriveno podržavaju.
- Republika Srpska je genocidna tvorevina! Srbi su genocidan narod! Nema razgovora sa genocidašima– ispaljuju čuvari vitalnog nacionalnog interesa iz suprotnog tabora. Valjda su i oni neki „desničari“.
Ima čak i jedna Fejsbuk stranica koja se baš tako zove:“Republika Srpska je genocidna tvorevina i kao takva mora nestati“.
Kreirana je u Sarajevu. Prati je nekoliko stotina ljudi. Ekipa Marka Zakenberga, očigledno, ne vidi u tome neki problem. Kao ni vladajući političari u Sarajevu. Naprotiv.
Kako bi izgledalo kad bi neko ispalio da su Nijemci gencidan narod! Bio bi to, dakako, skandal. A znamo da Nijemci na leđima nose teško breme Holokausta. I da je nedavno Njemačka priznala genocid u Namibiji, iz doba kolonijalizma.
Turska, ni nakon 90 godina, ne priznaje „svoj“ genocid nad Jermenima. Ali najviši turski zvaničnici rado i glasno govore o genocidu nad Bošnjacima u Srebrenici.
Milorad Dodik i Aleksandar Vučić ne govore o tome. I najbolji su kad ne govore, jer kad progovore…
Oni su, maltene zaratili sa Crnom Gorom, zato što je crnogorski parlament usvojio rezoluciju, kojom osuđuje genocid u Srebrenici.
U toj rezoluciji Crnogorci osuđuju i pokušaje „pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kojem drugom narodu za genocid ili druge zločine“.
-Odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački – navodi se u crnogorskoj rezoluciji.
Ali avaj, srpski se voždi iz petnih žila trude da dokažu suprotno. I uporno guraju „svoj narod“ u ponor.
Milorad Dodik je zabranio ambasadorima BiH iz Republike Srpske da juče na zgradama ambasada spuste zastave na pola koplja. I naredio svojim ministrima u Savjetu ministara BiH da glasaju protiv proglašenja dana žalosti.
A uoči komemoracije je izjavio i ovo:
“Ima podataka da su tabuti prazni, da u njima nema posmrtnih ostataka, nego se samo stavi ime”.
Eto, to su riječi političara za kojeg je glasalo više od 368.000 građana. „I opet će, ako bude sreće“ što bi se reklo u čuvenom srpskom patriotskom megahitu.
I opet će vaskoliki srpski narod glasati za Vučića i Dodika. A i da glasaju za opoziciju, pitanje je da li bi se nešto bitno promijenilo.
Čudo je ta srpska mejnstrim politika! S obje strane Drine.
Čudo je i bošnjačka mejnstrim politika, koja „genocidašima“ uporno nabacuje zicere.
Dok se vaskoliko srpstvo, uprkos međunarodnim presudama, uprkos stavu cijelog civilizovanog svijeta, kao pijan plota drži floskule „nije genocid“, jer „Republika Srpska nije genocidna tovrevina“, u Srebrenici sahranjuju ljude, čije su kosti godinama skupljane po jamama i gudurama.
Da li bi masovno ubijanje ljudi i beslovesno prekopavanje njihovih tijela bilo prihvatljivije, ako bi se to, umjesto genocidom, nazvalo, recimo, „običnim“ ratnim zločinom? Ili toplom ljudskom pričom sa tragičnim krajem?
Ne bi, naravno!
A šta će se desiti ako zvanični Beograd, zarad svojih interesa, odgovornost za genocid, jest za genocid, prevali isključivo na pleća „divljaka“ sa Pala i iz Banjaluke? Šta ćemo onda braćo Srbi i sestre Srpkinje? Uostalom, sjećate li se, ranih devedestih Srbija je bila, zvanično, jedina eks ju država koja „nije u ratu“!
I kad razgrnemo sve te naslage politike, opet će nam se ukazati slika ljudi koji sahranjuju ljudska bića, čije su kosti, godinama, skupljane po jamama i gudurama.
„A šta su oni nama radili“ zavapiće vaskoliko srpstvo! Radili su, nije da nisu, ali šta ćemo s tim! Hoćemo li našoj djeci i unucima ostaviti u amanet pravilo da se „genocid genocidom izbija“? Ili ćemo se uljuditi?
Ili ćemo, kao što mnogo toga guramo pod tepih, pod tepih gurnuti i hiljade ubijenih ljudi? Kao, ne tiče nas se, nije naš poso!
Svima onima koji misle da to „nije njihov poso“ i za koje je 11. jul međunarodni dan fraze „a šta su oni nama radili“, evo nekoliko jednostavnih pitanja.
Da li ste ikad, ikad, bili na mezarju Memorijalnog centa Potočari?
I da li ste na tom groblju vidjeli nišane, recimo, dvojice braće, od 17 i 20 godina? I da li ste pomislili da toliko godina, upravo sad, imaju vaši sinovi ili nećaci?
Da li ste čitali izajvu Dražena Erdemovića pred Haškim tribunalom, u kojoj on opisuje kako je, kao 24-godišnji mladić, izvršilac, „radio“ na ubijanju 1.000 do 1.200 (ne sjeća se tačno) muškaraca i mladića? I kako je, kad su se on i njegovi saborci umorili, došla druga smjena.
Jeste li čitali knjigu „Srebrenica“, njemačkog doktora filozofije i političkih nauka Matijasa Finka? U njoj je detaljno opisan i kontekst i podtekst i hronologija Srebrenice 1995. sve sa dokumentima, pa i onima koji potiču iz Vojske Republike Srpske. Knjiga ima više od 1.100 stanica, ali jebi ga, nije suočavanje s prošlošću lak posao!
Da li ste gledali film „Quo vadis, Aida“? I onu vanvremensku scenu kad se glavna junakinja, koju je maestralno odigrala srpska glumica Jasna Đuričić, obraća gomilici kostiju i blata riječima: „Sunce mamino…“
Da li ste ikad, ikad, upoznali majku ubijenih sinova? Koja kaže: imam u spavaćoj sobi, u tegli, dijelove majice mog mlađeg sina, u kojoj je nađen, hoćete li da vidite? I koja kaže: ostala mi je neispunjena želja, da svoje sinove, mrtve, vidim cijele, u mrtvačkom sanduku.
Ljudi, uljudite se, dok ne odemo svi u vražju mater!
Kolumne „Crveni karton“ objavljujemo u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert u BiH. Autorka kolumni je dugogodišnja novinarka, aktivistkinja i feministkinja, koja je u mladosti bila prva žena fudbalski sudija u BiH
Autor: Impuls