Čovek sa karanfilom

 Nikos Belojanis na suđenju

Prvog marta 1952. Nikos Belojanis je sa još desetinom optuženih u ogromnom procesu (ukupno preko 90 optuženih) osuđen na smrt u Atini na vojnom sudu. Optužba je sadržavala izdaju otadžbine, špijunažu za SSSR i druge zločine, formalno na osnovu zakona o zabrani grčke Komunističke partije.

Nikos Belojanis se, posle bekstva iz zemlje 1949, vratio u Grčku 1950. kao član Centralnog komiteta da bi organizovao i ojačao ilegalnu partiju u Atini. Posle šest meseci rada uhapšen je. Uhapšena je i njegova partnerka, novinarka i filozofkinja Eli Papa. Optuženi, a posebno Belojanis, pokazali su na suđenju pravi smisao suđenja – obračunavanje sa levo orijentisanim pokretom otpora za vreme rata. Između ostalog, otkrio je kako su posle rata sistematski proganjani borci protiv nemačke okupacije i među njima mnogi junaci prethodne faze rata, borbe protiv italijanske okupacije, a da su kolaboranti sa Nemcima dobijali posle rata službe, čak i u vojsci. Već za vreme suđenja, stvorio se, pre svega zahvaljujući pismima iz zatvora Eli Papa, širok međunarodni pokret za oslobođenje Belojanisa. Belojanis se na suđenju pojavljivao sa crvenim karanfilom. Njegov lik postao je poznat širom sveta – Pikaso je nacrtao njegov portret sa karanfilom. Kada gledate fotografije sa suđenja, optuženi, a naročito Belojanis, imaju osmeh na licu. Atinski arhiepiskop Spridon bio je taknut etičkom veličinom Belojanisa i izjavio je da mu se divi više od ranih hrišćana, jer ne veruje u budućnost duše… Kada je objavljena smrtna kazna, Grčku je zasuo talas protesta, pisama, molbi i zahteva iz celog sveta. Jedan od sudija vojnog suda bio je i Papadopulos, vođa puča aprila 1967. i predsednik države sve do pada vojne diktature 1974.

Suočen sa globalnim protestom i mogućnim oslobađanjem Belojanisa ukazom premijera, vrh vojske odlučio se za brzu akciju: u nedelju 30. marta četvorica osuđenih, među njima i Belojanis, streljani su uz zid neke ruševine u predgrađu Gudi, još po noći. Belojanisu su dopustili da se kroz prozorče na vratima njene ćelije oprosti od Eli, koja je u međuvremenu rodila sina, i da sinu koga nikad nije video napiše poruku na poleđini njene fotografije. Ostali osuđeni dobili su doživotni zatvor umesto smrtne kazne i uglavnom su pušteni iz zatvora 1960.

Belojanis je prvi komunistički heroj iz doba hladnog rata koji je doživeo globalnu podršku i posle smrti postao simbol. Po njemu je nazvano selo u Mađarskoj, gde su se naselile grčke izbeglice posle građanskog rata. Tačnije, Grci su sami dobrovoljno sazidali selo, koje su posle smrti Belojanisa imenovali po svom heroju. U grbu sela su jonski kapitel i maslinove grane, ispod crvenog plamena. Oko četvrtine stanovnika se i danas izjašnjavaju kao Grci. Pravoslavnu grčku crkvu sagradili su 1996. O Belojanisu su se pisale knjige, pesme (Nazim Hikmet, među mnogima), slikale se slike, komponovala se muzika (Teodorakisova balada, pevaju je Dalaras, Marija Dimitrijadi). Naravno da su to pre svega radili komunisti, skriveni ili ne, i sovjetski simpatizeri. No po prvi put je oko Belojanisa ostvarena globalna koalicija onih kojima se činilo da je hladni rat doprineo svetskoj autokratiji i raspadu savezničke solidarnosti, i time umanjio pobedu nad fašizmom i nacizmom i realno smanjio prostor demokratije. Strah od komunizma, kao vladajuća posleratna propaganda, doživeo je na Zapadu prvi ozbiljan udarac. Nikos Cimas je 1980. režirao film Čovek sa karanfilom, koji je dobio nagradu FIPRESCI, nagradu na moskovskom filmskom festivalu, kandidovan je za Oskara za strani film i u američkim bioskopima bio najgledaniji strani film. Dostupan je na Vimeu sa engleskim prevodom.

Nikos Belojanis je u zatvoru pisao studiju o stranom kapitalu i studije iz grčke književnosti. Studija o stranom kapitalu u Grčkoj objavljena je 2010. Reč je o odlično dokumentovanom istraživanju, koje je relevantno i danas. Iste godine objavljene su uspomene Eli Papa: njena želja bila je da se objave posle njene smrti (2009). Celog života pisala je za Rizospastis, objavila je i knjigu o grčkim filozofima u Kapitalu Karla Marksa.

Odluke na Jalti uništile su sve što je najveći grčki partizanski pokret, komunistički, uspeo da sagradi: jugoslovenski i grčki pokreti otpora bili su najmoćniji u Evropi i dočekali su pobedu sa moćnim vojskama, strukturom lokalne vlasti, masovno prihvaćenim novim političkim idejama i ideologijom. Jugoslavija je dobila šansu za sopstveni put, jer je za samo tri godine uspela da se odvoji od Staljina i istočnog bloka, kome je dodeljena na Jalti. Grčka je dodeljena Zapadu i posledice te odluke bile su za Grčku katastrofalne: građanski rat sve do 1949, surovost britanskog prisustva, praktično okupacije od 1944. do 1952, zatim američko sasvim kolonijalno preuzimanje zemlje sa mnogim vojnim bazama, labilnost parlamentarnog sistema, česti pokušaji vojnih pučeva, stalno isključivanje levice, čak i u najblažim oblicima, odsustvo bilo kakve socijalne politike… Pobeda nad vojnom diktaturom 1974. završila se Kisindžerovim izazivanjem kiparskog rata, da bi se istovremeno sprečila pojava socijalističkih partija na Kipru i u Grčkoj.

Traumatična posleratna istorija Grčke ne bi smela biti zaboravljena, posebno ne danas, kada razumevamo mnogo bolje nekadašnju polarizaciju sveta i ne nasedamo istim zamkama.

Svetlana Slapšak – Peščanik.net