Procenjuje se da je zahvaljujući odvažnosti Ćiunea Sugihare i njegove žene Jukiko tokom Drugog svetskog rata spaseno oko 10.000 ljudi.
Ćiune Sugihara (1.1.1900–31.7.1986) bio je japanski diplomata koji je uoči i za vreme Drugog svetskog rata služio kao vicekonzul japanskog carstva u Litvaniji.
Tokom rata pomogao je hiljadama Jevreja da napuste zemlju – izdavanjem tranzitnih viza, kako bi nevoljnici otputovali u Japan. Većina Jevreja koji su pobegli bili su izbeglice iz Poljske (koju je okupirala Nemačka) ili su bili stanovnici Litvanije.
Rani život
Ćiune je rođen 1. januara 1900. g. u selu Jaocu, od oca Jošima Sugihare i majke Jacu. Majka mu je bila iz samurajskog staleža. Bio je drugi sin u porodici sa petoro dečaka i jednom devojčicom. Njegov otac je želeo da Ćiune bude lekar, ali je on namerno pao na prijemnom ispitu, te je diplomirao na engleskom jeziku, a kasnije je primljen u diplomatsku službu. Japansko Ministarstvo spoljnih poslova ga je poslalo u Harbin u Kini, gde je naučio ruski i nemački i postao upućen u ruske poslove. Pregovarao je sa Sovjetskim Savezom o prodaji severne mandžurijske železnice – njegovi ruski kontakti su mu omogućili da tačno proceni vrednost železnice, tako da je obezbedio kupoprodajni ugovor koji je bio mnogo povoljniji za Japance. Međutim, dao je ostavku na poziciju vršioca dužnosti ministra inostranih poslova iz protesta zbog načina na koji su Japanci tretirali lokalne Kineze: “Odnosili su se prema njima kao da su životinje. Kao da nisu ljudska bića.”
Dok je bio u Harbinu, u kom je postojala jaka crkvena zajednica, Ćiune se obratio u hrišćansku veru, uzimajući kršteno ime “Pavle Sergej”. Oženio se ruskinjom, Klaudijom Apolonovom. Razveli su se 1935. godine – Ćiune je mnogo voleo decu, a Klaudija nije želela da bude majka. Kada se 1935. godine vratio u Japan, Ćiune se ponovo oženio Jukikom Kikući, koja je na krštenju uzela ime Marija. Kako sama Jukiko kaže: “Kada sam ga upoznala, videla sam da nije kao ostali Japanci. Iz njega je zračio mir. Ophodio se sa mnom kao da smo jednaki, što nije bio običaj Japanaca. Žene su bile drugorazredni građani.” Par je imao četvoricu sinova: Hirokija, Ćiakija, Harukija i Nobukija.
Angažman u Litvaniji
Godine 1939. Ćiune je postavljen za vicekonzula u Kaunasu, glavnom gradu Litvanije. Pravi zadatak mu je, zapravo, bio da obaveštava japanske vlasti o sovjetskim i nemačkim trupama. Kada su Sovjeti zauzeli Litvaniju 1940. g., mnoge jevrejske izbeglice iz Poljske, kao i mnogi litvanski Jevreji, pokušali su da dobiju izlazne vize. Holandski konzul im je izdao te vize za Kurasao, ostrvo na Karibima, gde se nalazila holandska kolonija. Dolazak do Kurasaoa je takođe zahtevao tranzitnu vizu neke od zemalja kroz koje su Jevreji morali da putuju, ali ambasade su bile nevoljne da ih izdaju. U to vreme, japanska vlada je zahtevala da se vize izdaju samo onima koji su prošli kroz odgovarajuću imigracionu proceduru i koji su imali dovoljno novca – većina izbeglica nije ispunjavala ove kriterijume. Sugihara je tri puta kontaktirao japansko Ministarstvo inostranih poslova da mu odobri izdavanje tranzitne vize – i svaki put je bio odbijen.
Ćiune je odlučio da izdaje vize bez odobrenja svoje vlade. Znajući da će ga takav čin neposlušanja koštati posla, ali i da će dovesti u opasnost život svoje žene i dece ako nacisti ikada napadnu Litvaniju, pitao je suprugu za savet. Setivši se izvesnog stiha iz knjige Plač proroka Jeremije, Marija ga je podržala u njegovoj nameri. Tada su počeli da pišu neodobrene vize. Svaka viza je omogućavala desetodnevni tranzit preko Japana, što je bilo u direktnom sukobu sa naređenjima koja je dobijao. U japanskoj kulturi takav čin neposlušanja se strogo kažnjavao. Ipak, on je pregovarao sa sovjetskim službenicima koji su dopustili Jevrejima da putuju preko transsibirske železnice.
Od 18. jula do 28. avgusta 1940. g. Sugihara je vize pisao ručno, ispisujući komplikovane kanđi simbole. Dnevno je provodio 18–20 sati pišući uz pomoć svoje žene i osoblja konzulata, a katkad i samih izbeglica. Zabeleženo je da neretko nije jeo kako ne bi gubio vreme za pisanje viza. Zbog izdavanja viza bio je smenjen sa svoje funkcije i bilo mu je naređeno da odmah napusti konzulat. Ćiune, Jukiko i njihovi sinovi su se onda smestili u obližnjem hotelu. Jevreji su ih ubrzo našli i molili ih da im izdaju još viza. Do 4. septembra, kada je trebalo da napuste Kaunas vozom, Ćiune i Jukiko su pisali vize. Svakog dana su izdavali onoliko viza koliko je konzulat prosečno izdavao za mesec dana. Veče pred odlazak, on i žena su celu noć ispisivali spasonosne papire. Na dan odlaska, na putu do železničke stanice, Ćiune je stavljao blanko potpise na papire, bacajući vize u masu tako da su ljudi mogli posle sami da ih popune. Kada je ušao u voz, samo je udarao pečat na prazne papire, izbacujući dokumenta kroz prozor. U jednom trenutku, ostao je bez snage. Nagnuo se kroz prozor i rekao: “Molim vas da mi oprostite. Ne mogu više da pišem. Želim vam sve najbolje.” Tada se duboko naklonio prisutnim izbeglicama. Neki od prisutnih Jevreja i Poljaka su mu uzviknuli: “Sugihara, nikada te nećemo zaboraviti! Sigurno ćemo te opet videti!” Jukiko je na ove reči zaplakala i plakala je još dugo pošto je voz napustio stanicu.
Broj spasenih
Smatra se da je sveto neposlušanje koje je Ćiune Sugihara iskazao prema svojoj vladi spasilo oko 6000 ljudi, ali to nisu potpune brojke. U zvaničnoj arhivi japanskog konzulata je zapisano oko 2.100 imena. U pitanju su porodične vize koje su omogućavale glavi porodice da sa svojim supružnikom i decom napusti Litvaniju. Veruje se da u svojoj žurbi da potpiše što veći broj viza Ćiune nije unosio u arhivu svako ime. Nadalje, izvesni jezuiti iz Poljske su se posle njegovog odlaska domogli njegovih pečata koje diplomata nije uništio te su nastavili da pišu “Sugiharine vize”. Neki Jevreji nisu uspeli da napuste Litvaniju na vreme (Sovjeti su naplaćivali voznu kartu pet puta skuplje nego što je to bilo uobičajeno) tako da su nestali u holokaustu kada su Nemci napali Sovjetski Savez 22. juna 1941. Procenjuje se da je zahvaljujući Ćiunu Sugihari i njegovoj ženi Jukiko spaseno oko 10.000 ljudi, Jevreja i Poljaka.
Otkaz
Sugihara je potom služio kao vicekonzul u Pragu u Čehoslovačkoj, u Kuningsbergu u Istočnoj Prusiji i kao pravnik u Bukureštu u Rumuniji, od 1941. do 1944. g. Kada su sovjetske trupe ušle u Rumuniju, zarobili su Sugiharu i njegovu porodicu i odveli ih u ratni logor. Tamo su ostali nekih 18 meseci i pušteni su tek kada je Jukiko čuvaru dala svoj skupoceni kimono. Vratili su se u Japan gde je Ćiune odmah otpušten zbog reforme ministarstva – bar po njegovim rečima. Po mnogim drugim svedočanstvima, ovo je bila svojevrsna osveta zbog neposlušnosti.
Kasnije doba
Ćiune je, da bi izdržavao svoju porodicu, uzimao niz slabo plaćenih poslova, u jednom je trenutku čak prodavao sijalice od vrata do vrata. Jedan njegov prijatelj se seća: “Pozvao me je na večeru. Ja sam se naravno ponadao da ćemo lepo jesti. On je rekao da će on da kuva, te smo otišli u prodavnicu, gde je on kupio krompir i kobasice. Krompir je kući oljuštio i skuvao u kuvalu koje mu je stajalo u klozetu. On je to smatrao gozbom.” Godine 1947. porodica je doživela još jednu tragediju, kada je najmlađi sin umro sa samo 7 godina raslabljen posle teških ratnih putovanja.
Ješua Nišri, pripravnik u izraelskoj ambasadi u Tokiju, jedan od Jevreja koji je spasen zahvaljujući Sugihari, dok je još bio dete, konačno je, 1968. godine uspeo da ga nađe. Sledeće godine je Ćiune otišao u Izrael gde ga je dočekala izraelska vlada. Godine 1985. Ćiune Sugihara je proglašen “Pravednikom među narodima”. Pošto je bio suviše bolestan da bi putovao, žena i sin su otišli da bi u njegovo ime preuzeli nagradu.
Smrt Ćiuna Sugihare
Četrdeset i pet godina posle invazije na Litvaniju, pitali su ga zašto je izdavao vize Jevrejima. Ćiune je rekao da su izbeglice ljudska bića i da im je prosto bila potrebna pomoć. Novinar je zapisao: “Pitao sam ga zašto je spasao tolike ljude. On se zbunio. Toliko je smatrao da je to nešto najprirodnije da u trenutku nije znao šta da odgovori.”
“Želiš da znaš šta me je pokrenulo, zar ne? Pa… To je prosto onaj osećaj koji bi svako imao da se zapravo susretne sa izbeglicama lice u lice, kako mole sa suzama u očima. Čovek prosto ne može da se suzdrži a da ne sastradava sa njima. Među njima je bilo starih ljudi i žena. Bili su toliko očajni da su išli toliko daleko da mi ljube cipele. Da, to sam video sopstvenim očima. U to vreme sam osećao da japanska vlada u Tokiju nije imala jedinstveno stanovište. Neke japanske vođe su prosto bile uplašene zbog pritiska od strane nacista, drugi zvaničnici su prosto bili nezainteresovani. Ljudi u Tokiju nisu bili jedinstveni. Bilo bi smešno da sam se bavio njima. Tako sam odlučio da više ne čekam odobrenje. Znao sam da će se oko toga praviti problemi u budućnosti. Ali, ja sam znao da je to jedino bilo ispravno. Nema ništa loše u tome da se spasavaju životi. Sa duhom smirenja, čovekoljublja i prijateljstva prema bližnjima, sa tim duhom, krenuo sam da učinim šta sam učinio, suočen sa najtežom situacijom – i iz tog razloga, krenuo sam napred sa udvostručenom hrabrošću.”
Ćiune Sugihara je umro 31. jula 1986. godine.
Ćiune nikada samoinicijativno nije govorio o svom podvigu. U svojoj zemlji se upokojio potpuno nepoznat, uprkos brojnim priznanjima koje su mu davale ostale države: Pravednik među narodima, Medalja zasluga Republike Poljske i Životvorni Krst Litvanije.
Voleo je da kaže:
“Možda sam i mogao da poslušam svoju vladu, ali onda ne bih slušao Boga.”