Tranzicioni optimizam prema reformi obrazovanja pokazao se nerealnim. Uprkos prognozama liberalnih teoretičara i obećanjima političara, dostupnost obrazovanja i šanse za zaposlenje nisu postale bolje.
Foto : Milovan Milenković / Kamerades
Da li zaista obrazovne programe treba svesti na učenje pisanja poslovnih imejlova i razvijanje biznis veština? Čak i pored svih internet izvora i sadržaja karijernog unapređenja koji se nude u sferi neformalnog obrazovanja? Kome ide u korist odbacivanje teorijskog obrazovanja koje bi trebalo da nam daje alate za kritičko razumevanje sveta oko nas i snalaženje u njemu? Čemu nam uopšte služi obrazovanje, posebno fakultetsko i šta hoćemo od njega? Da li je nemoguće pomiriti njegovu instrumentalnu funkciju, kao kanala koji nam omogućava pribavljanje društvenog priznanja i odobrenja da se bavimo određenim poslom, i sa druge strane prostora za učenje, upoznavanje sebe, samorazvoj i otkrivanje, deljenje i stvaranje znanja u oblasti(ma) koja nas interesuje? Odgovor na ovo pitanje zavisi od sistema ekonomsko-političkih odnosa koji u znatnoj meri oblikuje obrazovno polje i karijernu putanju.
U kapitalizmu je previše onih koji će visoko obrazovanje birati u skladu sa svojim interesovanjima, ali završiti tako što će raditi neke poslove nevezane za njih, i to uglavnom ispod svojih kvalifikacija, jer kapitalizmu nije potrebno ono što njih interesuje. Takođe, previše je onih koji će obrazovanje gledati isključivo kao put ka dobro plaćenim poslovima, gde će ih takvo obrazovanje neretko ostaviti slepim za problematičnosti društva u kome žive, pa i za problematičnost njihove sopstvene pozicije u društvenoj strukturi. No možemo zamisliti i stvoriti drugačiji političko-ekonomski okvir gde je ekonomija u službi zadovoljenja društva a ne obrnuto, odnosno gde nije postavljena tako da korist ima mali sloj povlašćenih, društvo u kome je zaista važno da svako može da radi na svojim interesovanjima, gde se može zaposliti tako da baveći se onim što ga zanima doprinosi zajednici i gde bi bio pravedno plaćen za svoj rad. Da bismo došli do tog društva, moramo izmeniti temeljne pretpostavke postojećeg sistema i otkloniti sve one negativne posledice sadašnjeg reda stvari.
Romansa liberalnih teoretičara i donosilaca odluka
Širenje neoliberalne paradigme treba pratiti kroz spregu akademskih, političkih i ekonomskih elita. Implikacije su svuda iste: redefinisanje postojećih okvira, promena očekivanja od institucija i prebacivanje odgovornosti za (ne)uspeh u pozicioniranju na društvenim lestvicama na individuu. Konkretno na obrazovnom planu, Bolonjska reforma je logični nastavak liberalizacije društvenog sistema i stoga polje visokog obrazovanja ne može biti izuzeto iz sistemskog redefinisanja društva. Nju je pratila promena u pristupačnosti različitih nivoa obrazovanja usled njegove komercijalizacije, zatim promena kvaliteta i donekle forme obrazovanja te individualističke i tržišne vrednosti koje se promovišu kroz kurikulume i metode rada.
„Hvatanje koraka s razvijenim svetom“, kako se Bolonja predstavlja u Srbiji, nije rešilo probleme mladih. Zemlja je deindustrijalizovana, privatni sektor ne može da nadomesti gubitak radnih mesta iz javnog sektora, gde je „privremeno“ zabranjeno zapošljavanje usled njegove navodne preglomaznosti, a civilni sektor, ionako mali, sada ima još manje mogućnosti za stabilna zaposlenja, s obzirom na to da se donatorski novac preusmerava na nerazvijenije zemlje i regione. Tako se, s jedne strane, insistira na povećavanju rezervoara visokoobrazovane radne snage, a sa druge urušava domaća privreda, pa se postavlja pitanje gde će se svi ti mladi ljudi zaposliti i pod kojim uslovima.
Bum upisanih studenata nije pak značio i uklanjanje klasnih prepreka u pristupu visokom obrazovanju. Veća je šansa da će studenti iz radničke klase i manjinskih grupa završiti na manje prestižnim fakultetima, i da će njihova iskustva biti drugačija od iskustva njihovih kolega iz više klase. Činjenica je da u kapitalizmu neuporedivo više koristi od visokog obrazovanja imaju oni koji dolaze iz bogatijih porodica, što su pokazala uporedna istraživanja koja su pratila generacije studenata sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u zapadnom svetu, a čiji zaključci važe i danas.
Izneverena očekivanja ‒ čija je odgovornost?
Istraživanje rađeno 2009. godine zabeležilo je da se od fakulteta prvenstveno očekuje sticanje kompetencija za zapošljavanje, smanjenje rizika od nezaposlenosti, sticanje važnih socijalnih kontakata i kontakata za dalju karijeru i na kraju dobra osnova za dalje obrazovanje. Ipak, diploma osnovnih studija često se pokazuje kao nedovoljna za obavljanje mnogih poslova, što znači dodatne finansijske izdatke za naredni nivo obrazovanja. Nakon sticanja zvanja i izlaska na tržište, mnogi studenti bivaju razočarani. Više od trećine mladih stručnjaka danas, zbog teškog pronalaženja posla, smatra da je trebalo da upišu drugi fakultet (34%), ili studijski program (41%), zabeležilo je istraživanje iz 2014. godine u okviru CONGRAD TEMPUS projekta.1
Istraživanja su takođe pokazala da mladi koji steknu visoko obrazovanje i izađu na tržište u situaciji loše ekonomije imaju veće šanse da završe na neodgovarajućim poslovima i da tokom celog života budu lošije plaćeni nego što bi se očekivalo za njihov nivo kvalifikacija. Pošto nema dovoljno adekvatnih poslova za visokoobrazovane, njihovim popunjavanjem nižih pozicija ima dvostruke implikacije: dok poslodavac dobija bolje kvalifikovanu radnu snagu koju ne mora da plaća u skladu s kvalifikacijama, sa tih istih mesta istiskuju se oni s nižim obrazovanjem. Ilustrativno je da je u Severnoj Americi skoro polovina zaposlenih devedesetih godina bila podzaposlena,2 što znači da su radili poslove i bili plaćeni ispod svog znanja i kvalifikacija.
U jednom OECD-ovom izveštaju se navodi da su mladi neretko sami odgovorni za svoju situaciju (nezaposlenost, podzaposlenost, rad na (lošim) poslovima nevezanim za struku) usled lošeg izbora obrazovanja, koji nije u skladu s potražnjom na tržištu. Pretpostavlja se, dakle, da je moguće da pojedinac ima pouzdane informacije o budućim potrebama tržišta. S druge strane, i kada bismo načelno mogli da pretpostavimo koja će zanimanja biti tražena, to ne znači da mladi imaju mogućnosti da plate školarine i prateće troškove za te fakultete, što nas vraća na problematiku klasne reprodukcije. Čak i da uspešno prođu kroz obrazovni proces i steknu diplomu visoko vrednovanog fakulteta, ostaju problemi velikog broja svršenih studenata u većini oblasti i negativnih uticaja ekonomije koja stagnira ili je u krizi.
Šanse za obrazovanje i zaposlenje
Početak transformacije u Srbiji ka tzv. demokratiji, demontiranjem postojećih institucija i sistema društvene zaštite i davanjem apsolutnog primata privatnom vlasništvu i tržištu kao vrhovnom regulatoru, bio je praćen nerealnim optimizmom da će sistem postati uređeniji te da ćemo imati bolje šanse za obrazovanje i zaposlenje. Iako i dalje često mešamo uzroke i posledice kada govorimo o tome zašto nam je loše, za mnoge stvari je ipak postalo jasno da su „prazne priče“. Stoga ne čudi pad generacijskog optimizma u periodu između 2007. i 2011. godine, detektovan u sociološkim istraživanjima u kojima su ispitivani mladi, njihove ambicije, percepcije i strategije. U percepcijama mladih o faktorima za napredovanje u Srbiji kvalitetno obrazovanje je palo s prvog mesta, na kome je bilo 2007. godine, na četvrto mesto 2011. godine, iza poznavanja „pravih ljudi“, bogatog porekla i političke angažovanosti, prema procentima mladih ljudi.
U uslovima opšteg urušavanje ekonomije, osiromašenja i smanjivanja raspoloživih resursa, nije neobično da se mladi oslanjaju na porodicu tokom školovanja i traženja posla, a u manjoj ili većoj meri i kad se zaposle. Nije to pitanje mentaliteta, kako se često predstavlja u javnosti, već racionalna reakcija na nepostojanje okruženja podsticajnog za obrazovanje i rad.
No porodica nije samo podrška već i „kamen spoticanja“ u klasno polarizirajućem društvu. Prema podacima socioloških istraživanja iz 2012. godine, čak 60,5% mladih zadržava isti nivo obrazovanja kao i roditelji. Dakle iako 40% mladih iz jedne generacije uđe u visokoobrazovni proces, najviše šansi da ga završe imaju oni čiji roditelji imaju visoko, a potom srednje obrazovanje. Razlog tome je čitav splet porodičnih resursa koji su klasno uslovljeni i za koje se ispostavlja da omogućavaju ili onemogućavaju dostizanje željenog obrazovnog nivoa.
Ipak, proces transformacije uzrokovao je i znatno osiromašenje i doveo u rizik srednje slojeve, koji su se reprodukovali održavanjem društvenih veza. Socijalni kapital koji se prenosio kroz generacije upisivanjem istog fakulteta i odabirom porodičnog zanimanja sada je neretko urušen. Liberalizacija svih društvenih sfera i urušavanje javnog sektora, u kome je ranije bilo najviše zaposlenih, u znatnoj meri kidaju veze među starijom generacijom kvalifikovanog radništva i time smanjuju resurse za bolje obrazovanje i zaposlenje mladih iz tih slojeva. Time se i mladi sa socijalnim kapitalom (npr. studenti medicine čiji su roditelji lekari) takođe nalaze u riziku.
Evidentno je da studenti određenih oblasti lakše dolaze do (dobrog) zaposlenja. No izbor oblasti studija ne oblikuje samo šanse da se dobije posao, te da li će taj posao biti u struci, već i kakav tip ugovora će biti zaključen s poslodavcem.3 Sa stupanjem na snagu dodatno liberalizovanog Zakona o radu i sa ekspanzijom autsorsinga, realno je očekivati znatno povećanje udela ranije nestandardnih radnih aranžmana, odnosno sve veću orijentaciju zapošljavanja na određeno vreme.
Sve ovo pak mnogo češće dovodi do dalje fragmentacije i intenziviranja konkurencije među mladima, nego što dolazi do udruživanja u cilju poboljšavanja uslova obrazovanja i rada. Studentski pokret kao da se na svakih par godina resetuje, što nije neobično kada se ima u vidu protočnost ljudi kroz obrazovni sistem. Ukoliko novoformirani studentski pokreti Novog Sada i Beograda uspostave dobru strukturu i kanale komunikacije i povežu se s drugim progresivnim pokretima, ima nade da se dalja erozija obrazovnih i radnih prava može obuzdati jakim pritiskom na donosioce odluka.
1.Lažetić, P., Živadinović, I. (ur.) 2014. Od studenta do (ne)zaposlenog stručnjaka ‒ Pregled rezultata istraživanja o diplomiranim studentima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori u okviru CONGRAD TEMPUS projekta. Univerzitet u Kragujevcu, CONGRAD TEMPUS projekat
2.Mladi radnici i radnici imigranti prednjače u prekvalifikovanosti u odnosu na potrebe pozicija koje zauzimaju. Oni kojima posebno manjkaju korisni kontakti u situaciji bez posla lako završavaju na ulici i u potpunoj bedi.
3.CONGRAD istraživanje navodi da najčešće oni koji su studirali bionauke (71,6%), pravo (65,7%), lične usluge (65,2%), humanističke nauke (60,5%), novinarstvo i informisanje (56,9%), društvene nauke (56,1%), medicinu (54,8%), fiziku i hemiju (53,3%), obrazovanje nastavnika i obrazovne nauke (51,9%), proizvodnju i preradu (51,6%) dobijaju ugovore na određeno vreme, a da oni koji su završili studije iz oblasti informatike i računarstva (62,5%), matematike (54,0%), veterine (54,1%), biznisa, menadžmenta i administracije (51,5%), poljoprivrede, šumarstva i ribarstva (48,2%), arhitekture i građevine (47,7%), proizvodnje i prerade (46,5%) češće dobijaju ugovore na neodređeno.