Kuga je u našem domu. Ne umemo da je lečimo. Šta više, vrlo često ne umemo ni da postavimo pravilnu dijagnozu. I taj, koji se već zarazio, često ne primećuje da je i on bolestan i zaražen.
Njemu se čini da on zna sve o fašizmu. Svi već znaju, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra reč, ruke podignute u znaku rimskog pozdrava, svastika, crno-crvena obeležja, marširajuće kolone, ljudi-kosturi iza bodljikave žice, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, umobolni firer sa šiškama , zadrigli Gering, Himler svetlucajućih cvikera, i još pola tuceta manje ili više autentičnih likova iz „Sedmanaest trenutaka proleća“, iz „Podviga obaveštajca“, iz „Pada Berlina“…
O, mi predobro znamo šta je to fašizam – nemački fašizam, pa to je hitlerizam. U glavu nam ni ne ulazi da postoji i drugačiji fašizam, isto tako prljav, isto tako strašan, ali naš, domaći.
I sigurno ga baš zbog toga ne vidimo kad nam se pred očima širi u telu države, nalik tihom zloćudnom tumoru.
Mi, istina, uočavamo svastiku, zakamufliranu pod runskim znacima. Do nas stižu promukla zapomaganja koja traže nasilje nad inorodnima. Primećujemo ponekad prljave parole i slike na zidovima naših domova. Ali nikako ne možemo da priznamo sebi da je to takođe fašizam. Sve nam se čini, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra strana reč, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, rat…
Sada Akademija nauka, izpunjavajući ukaz predsednika, grozničavo formuliše naučnu definiciju fašizma. Treba očekivati da će to biti tačna, sveobuhvatna, za svaku životnu situaciju, definicija. I naravno, biće đavolski komplikovana.
Međutim, fašizam – to je jednostavno. Pa i više od toga, fašizam – to je baš jednostavno!
Fašizam je diktatura nacionalista. Odnosno, fašista – to je čovek koji ispoveda (i propoveda) prvenstvo jedne nacije nad drugim, i pri tom je aktivni pobornik „čvrste ruke“, „reda i discipline“, „treniranja strogoće“ i ostalih draži totalitarizma.
To je to. Ničeg više u osnovi fašizma nema. Diktatura plus nacionalizam. Totalitarna vladavina jedne nacije. A sve ostalo – tajna policija, logori, spaljivanje knjiga, rat – raste iz tog otrovnog semena, kao smrt iz ćelije raka.
Moguća je gvozdena diktatura sa svim svojim ubistvenim dražima, recimo diktatura Stresnera u Paragvaju ili diktatura Staljina u SSSR-u, ali ukoliko se kao sveokupna ideja te diktature ne javlja ideja nacije (rase), to već nije fašizam. Moguća je i država, koja počiva na nacionalnoj ideji, recimo Izrael, ali ukoliko odsustvuje diktatura („čvrsta ruka“, gušenje demokratskih sloboda, svevlašće tajne policije), to već nije fašizam.
Potpuno su besmisleni i nepismeni izrazi tipa „demofašista“ ili „fašistički demokrata“. To je ista besmislica kao „ledeno kipući“ ili „mirišljavi smrad“.
Demokrata može biti u nekom stepenu nacionalista, ali on je po opredeljenju neprijatelj svake i svakakve diktature, zato ne ume da bude fašista. Kao što nijedan fašista ne može biti demokrata, onaj kome su strani sloboda govora, sloboda štampe, sloboda okupljanja i demontracije, on je uvek za jednu slobodu – slobodu Čvrste Ruke.
Lako mogu da zamislim čoveka koji, upoznavši se sa svim tim mojim definicijama kaže (uz sumnju): „Po tebi ispada da su pre petsto-šesto godina svi na svetu bili fašisti: i kneževi, i carevi, i vlastela, i vazali…“
Na neki način takva primedba i pogađa u metu, iako je istina potpuno obrnuta: fašizam – to je onaj ko je zakasnio sa razvijanjem u feudalizmu, ko je preživeo i vek pare, i vek elektriciteta, i vek atoma i spreman je da preživi vek kosmičkih letova i veštačke inteligencije.
Fedualni odnosi, reklo bi se, da su nestali, ali feudalni mentalitet se pokazao živim i moćnim, pokazao se jačim i od pare, i elektriciteta, jači od sveopšte pismenosti i sveopšte kompjuterizacije.
Razlog za njegovu postojanost je sigurno to što feudalizam svojim korenovima ulazi u dofeudalna, još pećinska vremena, u mentalitet stada bezrepih majmuna sa buvama: stranci su svi koji žive u susednoj šumi, odvratni i opasni, a naš vođa je čudesno jak, mudar i pobeđuje neprijatelje. Taj prvobitni metnalitet, izgleda, neće uskoro napustiti ljudski rod. I zato je fašizam feudalizam današnjice. I sutrašnjice.
Samo, Boga radi, ne mešajte nacionalizam sa patriotizmom! Patriotizam je ljubav prema svom narodu, a nacionalizam je neprijateljsvo prema tuđem. Patriota odlično zna da ne postoje loši i dobri narodi, postoje samo loši i dobri ljudi. Nacionalista uvek misli u kategorijama „svoji-tuđi“, „naši-ne naši“, „lopovi-frajeri[1] “, on celokupne narode s neobičnom lakoćom upisuje u bednike, ili u budale, ili u bandite.
Najvažniji znak fašističke ideologije je podela ljudi na „naše i ne naše“. Staljinski totalitarizam je osnovan na sličnoj ideologiji, zato su oni tako slični, ti režimi – režimi-ubica, režimi – rušilaca kulture, režimi-militarista. Samo fašisti ljude dele na rase, a staljinisti na klase.
Vrlo važan znak fašizma je laž.
Naravno, nije svako ko laže fašista, ali svaki fašista je obavezno lažov. On je prosto prinuđen da laže.
Zato što se diktatura nekad može još nekako u manjoj meri, ali ipak razumno zasnivati, ali nacionalizam se može zasnivati samo posredstvom laži – nekakvim lažnim „Protokolima“ ili povicima o tome kako su „Jevreji ruski narod naučili da pijanče“, „svi Kavkasci su rođeni banditi“ i tome slično. Zato fašisti lažu. I uvek su lagali. Niko tačnije od Ernesta Hemingveja nije rekao o njima: „Fašizam je laž, koju šire nasilnici“.
A ako ste odjednom „spoznali“, da je samo vaš narod dostojan svih blaga, a svi ostali narodi oko njega – drugorazrednim stvarima, čestitam: napravili ste prvi korak ka fašizmu. Onda će vas zaseniti kako vaš narod može postići visoke ciljeve samo kad bude ustanovljen čvrst poredak i kad se začepe usta svim pričalicama i piskaralima što trube o slobodama; kad postave uz zid (bez suda i istrage) sve koji su protiv, a inorodne bez milosti uzmu na zub…
I čim ste sve to prihvatili – proces je gotov: već ste fašista! Na vama nema crne bluze sa svastikom. Nemate naviku da vičete „Hajl!“. Ceo život ste se dičili pobedom naše zemlje nad fašizmom, i može biti da ste i sami uzeli učešća u njoj. Ali vi ste dozvolili sebi da stanete u red boraca za diktaturu nacionalista – i vi ste već fašista. Kako je to prosto! Kako je to strašno prosto.
I ne pričajte sada da vi uopšte niste loš čovek, da ste vi protiv stradanja nevinih ljudi (uz zid moraju biti postavljeni samo neprijatelji poretka, i samo neprijatelji poretka moraju biti iza bodljikave žice), da i sami imate decu, unuke, da ste protiv rata… To ste više nema značaja od onog trenutka kad ste uzeli Pričest Bivola.
Put istorije je već odavno utaban, logika istorije je nemilosrdna, i čim vaši fireri dođu na vlast, proradiće pokretna traka: uklanjanje neistomišljenika – gušenje neizbežnog protesta – koncentracioni logori, gubilišta – pad mirnodopske ekonomije – militarizacija – rat…
A ako se osvestite i poželite da u nekom trenutku zaustavite tu strašnu traku, bićete nemilosrdno uništeni kao nekakav poslednji demokrata-internacionalista.
Vaše oznake neće biti crveno-braon, već naprimer, crno-narandžaste. Na svojim skupovima nećete vikati „Hajl“, već recimo „Slava!“.
Nećete imati šturbanfirere, već će to biti nekakvi esaul-brigadiri, ali suština fašizma – diktatura nacista – će ostati, a to znači ostaće i laž, krv, rat – sada, moguće, nuklearni.
Živimo u opasnom vremenu. Kuga je u našem domu. Ona prvo pogađa uvređene i ponižene, a njih je tako mnogo sada.
Može li se istorija obrnuti? Naravno da može, ako to zažele milioni. Ali hajde da to ne zaželimo. Na kraju, mnogo šta zavisi od nas samih. Ne sve, naravno, ali mnogo toga da.
[1] Frajeri, žargon kriminalaca u Rusiji za one koji nemaju veze sa njima.
Nevskoe vremja – Sankt Peterburg; 8. april 1995. godine
Izvor: Gumer
Prevod: Između