Blumsberi grupa predstavlja retko uticajan i zanimljiv intelektualni krug nastao u Velikoj Britaniji na razmeđu epoha.
Prirodu i delovanje ove skupine radikalnih mislilaca i umetnika teško je tačno predstaviti bez uvida u istorijske i društvene promene koje potresaju Britansku imperiju u prvoj polovini XX veka. Među najvažnijima jesu raspored ekonomskih snaga koji se iz korena menja jer zemljoposedničko plemstvo gubi bogatstvo. Ono prelazi u ruke krupnih kapitalista. Srednja klasa sa ogromnim brojem činovnika i državnih službenika sve više učestvuje u vlasti, siromašenje nižih slojeva je sve veće, a nezaposlenost je ogromna. Engleska prestaje da gospodari svetskom ekonomijom, imperijalizam, naročito nakon nemira u Irskoj i pobede pristalica nezavisnosti, zapada u krizu.
Britansko društvo guši se u ustajalom vazduhu viktorijanske klime. Revolucionarni zahtevi za promenama stižu sa društvenih margina i ispoljavaju se u čestim štrajkovima i protestima radničkih sindikata. Ali tih zahteva za promenama u višim, konzervativnim krugovima nema.
Osim u delima pojedinih pisaca poput Oskara Vajlda, Čarlsa Dikensa, Herberta Lorensa, Džejmsa Džojsa i još nekolicine, društvena kritika koja bi pokrenula širi intelektualni krug praktično ne postoji. Sa pojavom Blumsberi grupe to se polako menja.
Ko su bili Blumsberijevci?
Oni su najbolje što je Engleska imala da pruži – mladi, obrazovani potomci uglednih porodica koji su uvideli nužnost otpora onome što je gušilo razvoj engleskog društva, a što je umnogome bila i kriza evro-američkog kapitalističkog sveta. Blumsberi nije bio ni politički niti bilo kakav socijalni pokret i po mnogo čemu, kao što ćemo videti, bio je kontroverzan. Međutim, uticaj grupe na intelektualna, kulturna i politička dešavanja u Engleskoj u prvoj polovini XX veka bio je veliki.
Grupa je nastala spontano prvih godina XX veka u domu spisateljice Virdžinije Vulf. Virdžinija (devojački Stiven), Vanesa, Adrijan i Tobi, deca Ser Leslija Stivena, aristokrate i uticajnog pisca viktorijanske epohe, okupila su oko sebe neke od članova prestižnog studentskog kluba Kembridža, Midnight Society, koji su pomalo mladalački nadobudno, nazivali sebe apostolima. Njihova večernja okupljanja u domu Stivenovih bila su neformalna i na njih niko nije dolazio da bi pokazao toaletu ili uživao u bogatoj trpezi. Posluženja su, kako svedoče dnevnici učesnika, bila skromna, ali su razgovori bili intelektualna raskoš.
Jezgro grupe koja se okupljala i delovala gotovo tri decenije, pored Stivenovih činili su pisac Edvard Morgan Forster, slikari Rodžer Fraj i Dankan Grant, istoričari i ekonomisti Liton Strejči, Džon Mejnard Kejns, Leonard Vulf (budući Virdžinijin muž), Dezmond Mek Karti i kritičar Klajv Bel. Redovan posetilac na početku bio je i T. S. Eliot. Mnogi značajni britanski umetnici i intelektualci bili su periodični članovi Blumsberi grupe. Vrlo brzo grupa je postala poznata kao Kembridž u Londonu.
Karakteriše je izrazit antikonformistički stav, a zahtev za slobodom biće jedna od glavnih ideja grupe sve vreme njenog trajanja. Iako su skoro svi članovi pripadali višim društvenim staležima, sense of fun (smisao za šalu) bio je cenjen više nego plemićko poreklo. Na novac i materijalno bogatsvo gledalo se kao na sredstvo koje obezbeđuje intelektualnu slobodu, pre svega.
Stav ovih mladih ljudi najbolje je u svojim kritičkim osvrtima na književnike prethodne epohe objasnila Virdžinija Vulf: „U XIX veku pisci su još pripadali plemićkoj klasi. Oni potpuno prihvataju predrasude svoje klase i žive od bogatstva svoje porodice, pa ih ne pogađaju duboke promene koje potresaju svet: oni nastavljaju da žive i pišu kao da se ništa ne događa. Ali od 1925. dok se tu učvrstila revolucija, tamo komunizam, onamo opet fašizam, kula od slonove kosti na koju su se oni bili popeli počinje veoma da se naginje na levu ili na desnu stranu. Ako sada više ne mogu da ostanu ravnodušni prema politici, oni žive u najneugodnijoj dilemi: znaju da njihove povlastice počivaju na tiraniji ili nepravdi, ali su još uvek nesposobni da ih odbace… Neka stoga skupe hrabrosti da napuste družinu nakrivljene kule, pa neka počnu da pripremaju umetnost jednog istinskog demokratskog doba.“
Blumsberijevci se nisu plašili da zauzmu stranu. Članovi grupe po svojim stavovima pripadali su političkoj levici. Očekivano, bili su zbog toga napadani od strane konzervativnih krugova kojima su pripadale i njihove porodice.
Kritiku nisu izazivali samo tim. Kao što smo rekli, grupa je bila kontroverzna, u pravom smislu te reči.
Blumsberi nije imao program delovanja, ali su članovi bili ujedinjeni oko ideje proizišle iz filozofije Džordža Edvarda Mura i njegovog dela Principia Ethica: „Daleko najznačajnije od svega što znamo ili bismo mogli znati jesu izvesna stanja svesti koja se, uglavnom, mogu opisati kao zadovoljstvo koje nam pružaju druženja sa raznim ljudima i uživanje u lepim predmetima.“
Klajv Bel, član grupe, na svoj način izrazio je šta su intelektualni i duhovni imperativi njenih članova: „Čovek se smatra civilizovanim samo ako je njegovo osećanje vrednosti izoštreno tananim procenjivanjem umetničkog dela.“ Razvijenog čoveka prema Belu odlikuju i „ljubav prema istini i lepoti, trpeljivost i intelektualno poštenje, užasavanje od dosade, smisao za humor i lepo ponašanje, radoznalost, odvratnost prema vulgarnosti, grubosti i pompi, bežanje od sujeverja i preterane čednosti, smelo prihvatanje životnih zadovoljstava, želja za potpunim izražavanjem, težnja za liberalnim vaspitanjem, preziranje utilitarizma i ćiftinskog duha, jednom reči, ljubav prema blagosti i svetlosti (sweetness and light)“.
U praksi, međutim, Blumsberijevci nisu bili nimalo slatki ni blagi. Napadali su svojim pronicljivim kritikama, visprenim šalama, ironijom i sarkazmom i često provocirali rigidni, konzervativni britanski duh. Herbert Lorens nazvao ih je „balegarima koji ujedaju kao škorpije“.
Pacifizam, antimilitarizam, feminizam, kritika religije, borba za socijalno obespravljene, seksualna sloboda, neke su od važnijih tema koje su Blumsberijevci predstavljali. Poslednje je naročito izazivalo skandale u londonskim krugovima jer članovi Blumsberija nisu krili svoje homoseksualne i biseksualne sklonosti. Pritom su zastupali ideju o poligamiji, i njihovo razmišljanje i ponašanje u vezi sa partnerstvom, brakom i seksualnošću bili su nepojmljivo slobodni i nekonvencionalni za ono vreme. Čvrsto su se držali ideje da su među najvažnijim ciljevima u životu ljubav, stvaralaštvo, estetsko uživanje i sticanje znanja.
Zanimljivo je da je grupa negovala harmonične odnose, bez unutrašnjih raskola, trzavica i sukoba koji su očekivani u komplikovanim emotivnim odnosima kakvi su postojali među njenim članovima. Tokom dugog niza godina ostali su bliski i sarađivali su međusobno u stvaralačkom radu.
Ovoj zlatnoj mladeži kao da ništa što su vaspitanjem usvojali nije bilo sveto. Od većih skandala koje su priredili, zabeležena je tzv. afera „Abisinski car“ kada su uspeli da ubede oficira Kraljevske mornarice da car Etiopije sa svojom pratnjom želi da obiđe njegov brod. Maskirani i našminkani, pojavili su se na brodu „Drednout“ glumeći cara i pratnju. Prevara je otkrivena naknadno i izazvala je burnu reakciju vlasti i štampe. Sigurno je da su nekažnjeno prošli jer su svi poticali iz uglednih porodica koje su, verujemo, svojim ponašanjem dovodili do očaja.
Čime je zapravo ova skupina razuzdane, moguće i razmažene mladeži, provocirala i kako je postala bitna? Kritičari se nisu libili da ih nazivaju ni najpogrdnijim imenima. Optuživali su ih za nepatriotizam, snobizam, elitizam, raspusnost i bezobrazluk. Međutim, trn u oku svima je bio to što je uz ovo njihovo neprikladno ponašanje i razmišljanje išla i izuzetna obrazovanost, talentovanost i originalnost.
Za sve članove karakteristično je da su se dosta kasno intelektualno ostvarili i potvrdili. Ali kada su jednom stupili na društvenu scenu, više niko nije mogao da porekne njihov značaj.
To sazrevanje grupe desilo se nakon I svetskog rata koji je za sobom ostavio gorčinu, potvrdio apsurd ratovanja i pogrešan pravac u kom je svet krenuo.
Jakovljeva soba Virdžinije Vulf izlazi 1922. (kada i Džojsov „Uliks“ i Eliotova „Pusta zemlja“ – godina koja označava defintivni kraj starog doba u književnosti) i Blumsberi grupa zahvaljujući Virdžiniji biva uvrštena u svetski značajne literarne i intelektualne pokrete.
Nakon rata Forster piše „Putovanje u Indiju“, roman koji će bitno izmeniti sliku imperijalizma slikajući njegovu stranu o kojoj se nije ranije pisalo. Forster če se ubrzo uvrstiti i u vrh esejsističke engleske književnosti. Liton Strejči proslavio se svojim delom o viktorijanskom dobu kao i biografijama o Viktoriji i Elizabeti, kojima je izmenio ovaj žanr gotovo iz korena unoseći u njega objektivni, kritički pristup, kao i duhovito predstavljanje događaja. Rodžer Fraj postaće možda najznačajniji umetnički kritičar u Engleskoj. Dankan Grant i Virdžinijina sestra Vanesa predstaviće Engleskoj svojim radom moderne tokove evropskog slikarstva. Leonard Vulf kao izdavač uvešće u književni i intelektualni život moderne, avangardne i nedovoljno poznate, a značajne autore vremena. Kejns postaje jedan od najznačajnihijih ekonomista XX veka.
Neobična i jedinstvena po tome što je zaista i živela principe koje je zagovarala, Blumsberi grupa inspirisala je potonje umetnike i intelektualce. I pored mnogobrojnih kritika koje joj se upućuju, neosporno je da je postavila veoma visok intelektualni standard. Spontana intelektualna razmena i duh prijateljstva, nasuprot rigidnim pravilima političkih i religioznih organizacija, bili su plodno tle za razvoj. Grupa je negovala polemike i najznačajnija ostvaranja njenih članova prirodno su nastala iz konfrontiranja stavova članova (istinski demokratski duh o kojem je u svojim esejima pisala Virdžinija).
U teoriji idealistička, u praksi radikalna, Blumsberi grupa jedinstven je svetao primer intelektualne angažovanosti i odgovornosti.