Stereotip koji vlada u javnosti o pripadnicima bibliotekarske profesije, u velikoj meri je prisutan i u književnim delima. Žene su najčešće prikazane kao usedelice kojima život uzalud prolazi u prašini među knjigama, ili što je ređe, kao fatalne zavodnice. Muškarci prolaze još gore – opsednuti su pravilima više nego policajci, toliko da neretko i zastrane.
Kakvi su ljudi koji biraju da svoj profesionalni život provedu kao „čuvari tuđih knjiga“? Tradicionalni stereotip u javnosti o profesiji bibliotekara je onaj da je to pre svega ženski i slabo plaćen posao, koji uglavnom obavljaju starije žene usedelice, sa punđom, naočarima i u suknji od tvida, povučene i nedruželjubive. Druga krajnost, prisutna u digitalno doba, oličena je u slici bibliotekarke koja je neudata, ali nezavisna, seksipilna, sa tetovažama i kosom u svim bojama duge.
Predubeđenja nisu pošteđeni ni pripadnici ove profesije muškog pola. Oni su takođe nedruštveni, preterano streme redu, strogo vode računa o pravilima i ponašaju se kao policajci kojima je više stalo da zaštite knjige nego što brinu o ljudima koji te knjige čitaju. Još jedan kliše, prisutan u novije vreme je bibliotekar „štreber“ koji tajno vodi potpuno drugačiji život, ali je u javnosti ipak najprisutnija slika bibliotekara koji je „knjiški moljac“, navodi američka profesorka Ajlin R. Aterburi u studiji „Kako se doživljavaju pojedine profesije“ o društvenim predrasudama vezanim za određena zanimanja.
Istraživanja o tome kako su bibliotekari predstavljeni u književnosti su, pak, veoma retka, a jedno od aktuelnih je objavljeno u Srbiji. Autorke, Milica Matijević, bibliotekarka u Biblioteci „Dimitrije Tucović” u Lazarevcu i njena koleginica Violeta Đorđević iz Biblioteke grada Beograda, uradile su studiju o tome na koji način su oni – koji vode računa o knjigama brojnih pisaca – prikazani u knjigama stranih i domaćih autora. Njihovo istraživanje „Biblioteke i bibliotekari u umetničkoj književnosti i popularnoj literaturi“ je pokazalo da ni pisci nisu uvek i obavezno imuni na kalupe u razmišljanju, pa su nadahnjujući i nesvakidašnji likovi bibliotekara mnogo ređi od onih koji suštinu žrtvuju krutoj formi, nekad i toliko da zastrane.
Demon školske biblioteke
Jedan od najpoznatijih negativaca bibiotekara u savremenoj svetskoj književnosti je sveštenik Malačija u knjizi „Ime ruže“ Umberta Eka, koji preterano bdi nad svojim zbirkama i opsednut je potrebom da ljude „zaštiti“ od znanja. Ništa manji negativac je i glavni junak u romanu „Knjižnički policajac“ Stivena Kinga. Ovaj fiktivni bibliotekar je do te mere opsednut pravilima, da noću posećuje i kažnjava ljude koji kasne sa vraćanjem knjiga.
Još od sredine 20. veka i pojave detektivskog romana „Leš u biblioteci“ Agate Kristi, pisci trilera često smeštaju zaplete svojih romana u nekoj biblioteci. Biblioteka kao mesto nepredvidivih dešavanja i potencijalne opasnosti može se naći i u savremenom trileru, veoma popularnom među tinejdžerskom populacijom, „Nikad ne reci nikad“, američke autorke Keti Zan.
Još jedan savremeni uvreženi pogled na bibliotekarsku profesiju predstavljen je u romanu „Frajer sa susednog groba“, švedske autorke Katarine Mazeti, u kome je glavna junakinja mlada, obrazovana i savršeno organizovana bibliotekarka Dezire. Ona živi u belom i minimalistički uređenom stanu, čita probrane knjige, nosi odeću od organskog pamuka, hrani se vegetarijanski, druži se sa otmenim ljudima i udala se za čoveka sličnog sebi. Zaplet nastaje kada posle prerane smrti muža upoznaje čoveka koji je njena sušta suprotnost i kada se mnoge osobine glavne junakinje prikazuju kao pomodne i snobovske.
Dobar primer romana koji veliča ulogu biblioteka u stvaranju pasioniranog čitatelja je „Groblje zaboravljenih knjiga“, prvi deo trilogije „Senka vetra“. To je priča o dečaku koji traga za nepoznatim piscem, a njen autor, španski pisac Karlos Ruis Safon biblioteku predstavlja kao mističnu, drugačiju i kao mesto velike važnosti za duhovni razvoj čoveka.
Mnogi bibliotekari koji rade sa decom voleli bi da su u književnim delima predstavljeni kao ljubazne, srdačne, predusretljive, kreativne osobe, navode autorke. Ipak, ne treba se mnogo iznenaditi ako se u literaturi za decu „baba-roga” kakvu srećemo u avanturističkom romanu „Demon školske biblioteke“ autorke Moree Banićević pojavi baš u liku bibliotekara. Bibliotekarka Sović ima tako nezgodnu narav da je se i osmaci plaše i klone, a bila je strah i trepet generacijama učenika, pa i samom profesoru jezika i književnosti. Junaci ovog romana su dvanaestogodišnjaci, za koje ulazak u biblioteku u kojoj ih čeka ovakav bibliotekar predstavlja zadatak „po kazni“ i krajnje opasnu avanturu.
Nazaboravna Olja Miranovska
Ipak, u modernoj domaćoj književnosti, bibliotekari imaju najveće šanse da budu prikazani kao pozitivci upravo u dečijoj literaturi, naročito onoj za raniji uzrast, što je donekle uslovljeno i vaspitnom potrebom da se deca još od najranijeg doba podstaknu na čitanje. Takav lik bibliotekara heroja, koji je pravi misionar znanja, nalazimo u pesmi Dragomira Ćulafića „Moj tata liči na biblioteku”. Posebno neobičan prikaz biblioteke je dočaran u pripoveci Olivere Nedeljković „Kad se tama spusti na glavni gradski trg”, gde je bibliotekarka dobra vila, a biblioteka mesto radosti i neobičnih avantura književnih junaka.
Kada je reč o literaturi za odrasle, na tom terenu bubliotekari već prelaze u mrgude, a bibliotekarke najčešće u nesrećnice kojima život uzalud prolazi u prašini među knjigama. Takav arhetip je prisutan čak i u poeziji, poput pesme „Bibliotekarka“ poznatog pesnika Raše Livade, a mnogo dalje nije odmakla ni „plavojka u staroj ruševnoj zgradi sa poluosmehom što miriše na prašinu“, koju opisuje Miroslav Maksimović u pesmi „Osmeh iz biblioteke“.
Sušta suprotnost je lik fatalne bibliotekarke Olje Miranovske, tihe patnje glavnog junaka filma „Varljivo leto 1968“, koji kao srednjošolski maturant na popravnom ne izbiva iz biblioteke ali ne zbog ljubavi prema knjigama već prema – bibliotekarki. Olja Miranovska, bibliotekarka zavodnica uklapa se u novi stereotip ženskih likova pop kulture, kroz koje se promoviše „oslobođena ženska seksualnost“.
Bibliotekare nije zaobišao ni naš jedini nobelovac Ivo Andrić, uporedivši ih sa vrednim seljacima koji zbog muktrpnog danonoćnog rada na polju nikada ne stižu da uživaju u prirodi.
Biblioteka između raja i pakla
Najslavnija biblioteka iz pera domaćeg autora je ona koju je ovekovečio Zoran Živković, profesor, književni teoretičar, prevodilac i svetski priznat autor naučne fantastike u svom romanu „Biblioteka“. Ovaj roman koji je 2004. godine dobio svetsku nagradu za fantastiku i jedno je od najprevođenijih dela novije srpske proze, objedinjava šest pripovesti: „Virtuelna biblioteka”, „Kućna biblioteka”, „Noćna biblioteka”, „Paklena biblioteka”, „Najmanja biblioteka” i „Otmena biblioteka”.
Kroz ovih šest vremenski i prostorno izmeštenih priča, koje nisu strogo povezane, ali čine kompaktnu celinu, slika biblioteke se često nalazi na granici između realnog i fantastičnog, kao mesto gde se svako kašnjenje kažnjava ali i gde možemo na najbolji i najsveobuhvatniji način spoznati sebe i svoj odnos sa okolnim svetom. Slika biblioteke kao sveznajućeg i svevidećeg organizma u Živkovićevom romanu je na neprestanoj klackalici između rajskog i paklenog mesta.
Preteča fantastičnih biblioteka u modernim umetničkim delima je za mnoge „Vavilonska biblioteka“ koju je zamislio argentinski pisac Horhe Luis Borhes. Njegova biblioteka sadrži sve ikada napisane knjige u Univerzumu, a beskrajna biblioteka se umnožava sopstvenim odrazima u ogledalima. Borhes, takođe, nije poštedeo bibliotekare sklonosti da samoinicijativno određuju pravila kako dozirati znanje iz knjiga – deo njih postaju „Čistači“, koji u u univerzalnoj biblioteci proizvoljno uništavaju sve one knjige koje smatraju lošim ili opasnim.
Zanimljivo je da je i sam Borhes radio devet godina kao bibliotekar, a to je slučaj i sa mnogim drugim piscima, s tim da „odgovor na pitanje da li je reč o piscima koji rade kao bibliotekari ili bibliotekarima koji se bave i pisanjem, prepustićemo njima samima“, kažu autorke istraživanja.