, a istovremeno okrutna i puna prezira prema onima koji su ispod nje u društvenoj hijerarhiji. Plastičan i simbolički primer ove vrste ponašanja dao je Teodor Adorno, opisujući takozvani „fenomen položaja bicikliste“ – on se saginje od struka nagore (autoritarna ličnost je ponizna prema jakima i moćnima), a gazi od struka nadole (autoritarna ličnost ponižava slabe i nemoćne). Stoga, socijalnopsihološki promatrano, dominantno prisustvo autoritarne psihostrukture igra značajnu ulogu u izgradnji patoloških društvenih odnosa.){kind=link}
Pojam autoritarnosti podrazumeva vrstu udvojenog ponašanja, gde susrećemo podaništvo na jednoj, a nasilništvo na drugoj strani. Dakle, osoba autoritarnog karaktera je slepo odana i poslušna prema onima koji su iznad (koje smatra autoritetima), a istovremeno okrutna i puna prezira prema onima koji su ispod nje u društvenoj hijerarhiji. Plastičan i simbolički primer ove vrste ponašanja dao je Teodor Adorno, opisujući takozvani „fenomen položaja bicikliste“ – on se saginje od struka nagore (autoritarna ličnost je ponizna prema jakima i moćnima), a gazi od struka nadole (autoritarna ličnost ponižava slabe i nemoćne). Stoga, socijalnopsihološki promatrano, dominantno prisustvo autoritarne psihostrukture igra značajnu ulogu u izgradnji patoloških društvenih odnosa.
Socijalni psiholog Erih From prvi uvodi pojam autoritarnosti u teorijsku primenu, kada je 30-tih godina XX veka tražio (psihološku/antropološku) „ljudsku osnovu“ fašizma u Nemačkoj. No i pored toga što se otkriva proučavanjem uzroka fašizma, ovaj tip karaktera se može vezati za bilo koji vid nedemokratske ideologije, koja nastupa po principu „Autoritet odozgo, poverenje odozdo!“ U tom pogledu autoritarnost kao karakterni sklop vezuje se za svaki totalitarni ili autoritarni sistem, koji pojedinca apsolutno podređuje kolektivu – partiji, državi, naciji, crkvi, kasarni, korporaciji… U određenom društvenom i vremenskom okviru takav obrazac ponašanja, prenet na polje političkih dešavanja, daje za posledicu pojavu nipodaštavanja značaja pojedinca, a veliča ulogu vođe i njegove „pozvanosti“ da kao „vrhovni autoritet“, u formi jake državne vlasti, određuje interese građana. Pojedinac tu postaje atomizirana jedinka, čestica amorfne mase, čime gubi svojstva vlastitosti i samobitnosti.
Bitnu ulogu u pripremanju pojedinca za prihvatanje ovog oblika ponašanja igra porodica u kojoj se primenjuje autoritarno vaspitanje. Ono podrazumeva takav odgoj dece u kojem se insistira na slepoj poslušnosti deteta u odnosu na zapovesti strogog autoriteta (roditelja, vaspitača, učitelja, nastavnika) i suprotan je demokratskom vaspitanju. U autoritarnoj porodici, koja je strogo hijerarhijski organizovana (stariji zapovedaju – mlađi slušaju), vlada antidemokratska atmosfera i duh netolerancije, a odnosi između roditelja i dece su potpuno neravnopravni – roditelji imaju sva prava, a deca nikakva. To za posledicu ima da kao odrasle osobe ovako odgojena deca (po modelu „ropskih duša“) postaju ljudi pogodni za manipulaciju od strane autoriteta, kojem su izuzetno podložni. Sa druge strane, oni svoju potisnutu agresiju i nesvesnu mržnju, proisteklu iz nametnutog podaničkog položaja, lako okreću prema nezaštićenim i marginalnim grupama: nacionalnim, verskim, rasnim, seksualnim manjinama, političkoj opoziciji, duševno obolelim osobama, nekonvencionalnim i slobodoumnim pojedincima, koji odskaču od proste uprosečenosti.
Ključno je sada pitanje – da li je samo porodica odgovorna za nastanak autoritarne ličnosti? Da li se isključivo u ovoj bazičnoj društvenoj jedinici produkuje ovakav karakterni sklop? Odgovor je – NE! Porodica je samo neka vrsta zastupništva celine društvenih odnosa, koje ona reprodukuje u svom umanjenom formatu, te je i njena odgovornost delimična, jer nastupa samo kao instrument, agentura društvenog poretka. Dakle, ona uglavnom oponaša postojeće društvene odnose. Ne sme se zanemariti ni to da im ona može biti i potpuno neprilagođena, u zavisnosti od svesnosti o celini socijalnih tendencija, kao i od potencijalnog moralnog nastrojstva njenih članova.
Antidemokratičnost u porodici, oličenu u podvrgavanju autoritetu i nametanju slepe poslušnosti, u obzir uzima frojdomarksista Vilhelm Rajh, kada u svom delu „Masovna psihologija fašizma“ obrazlaže ulogu oca porodice u oblikovanju podaničkog karaktera deteta. Sagledavajući kapitalistički način proizvodnje kao autoritarnu strukturu (usled hijerarhijske uređenosti na relaciji kapitalista – najamni radnik), Rajh će naznačiti da „isti položaj koji u proizvodnom procesu ima pretpostavljeni spram oca, otac sam zauzima u porodici. I svoj položaj podanika spram vlasti on nanovo stvara u svojoj deci.“ Tim načinom, u dimenziji političkog života, „autoritarna država ima u svakoj porodici oca kao svojeg predstavnika, čime porodica postaje njenim najvrednijim instrumentom moći.“ Sada je uočljivo kako se prenose postojeći, kapitalistički, proizvodni odnosi (široki socijalni nivo) na polje porodičnog vaspitanja (najuži socijalni nivo), čime se reprodukuju i regrutuju lojalni građani autoritarne države, kakva je, u Rajhovom slučaju, ona fašističkog ustrojstva, koja zahteva gvozdenu disciplinu. Socijalne, ideološke i psihološke devijacije nastale u dominantnom načinu reprodukcije tako su izrodile izopačene istorijske pojave u kojima je pojam čoveka opovrgnut u svojoj suštini kroz formiranje „ropske duše“ još u porodici.
Na koji način prepoznati autoritarnu ličnost?
Videli smo da autoritarnu ličnost odlikuje antidemokratičnost, kao i podanički odnos spram onih koji su joj nadređeni, a osionost, drskost i mržnja prema slabima i nemoćnima. Na to u kojim se varijablama ospoljava taj antidemokratski i autoritarni karakter ukazao je Teodor Adorno u delu „Autoritarna ličnost“, gradeći nizom psihometrijskih istraživanja i ispitivanja svoju poznatu F skalu (F – fašizam kao najekstremniji izraz antidemokratske ideologije). Zaključio je da su osobe u kojima su snažno izražene autoritarne crte ličnosti zanatno podložnije prihvatanju ideološkog obrasca kakav je fašizam. Adorno je definisao devet varijabli u kojima je prepoznat dotični obrazac ponašanja i antidemokratsko nastrojstvo, što je potvrdio i propratnim tvrdnjama ispitanika, koje pristaju uz ove varijable.
a. Konvencionalizam. Kruto pristajanje uz konvencionalne vrednosti srednje klase (tvrdnja: „Pokornost i poštovanje autoriteta jeste najvažnija vrlina koju dete treba da usvoji“);
b. Autoritarno potčinjavanje. Pokoran, nekritički stav prema idealizovanom autoritetu vlastite grupe (tvrdnja: „Ono što je ovoj zemlji najviše potrebno, više od zakona i političkih programa, jeste nekoliko hrabrih i odanih vođa u koje narod može da ima poverenja“);
c. Autoritarna agresija. Sklonost da se traga za ljudima koji narušavaju konvencionalne vrednosti, kako bi bili osuđeni, odbačeni i kažnjeni (tvrdnja: „Uvreda naše časti uvek treba da bude kažnjena“);
d. Anti-intracepcija. Suprotstavljanje subjektivnom, imaginativnom i milosrdnom; emotivna otupelost (tvrdnja: „Kad osoba ima problema ili briga, za nju je najbolje da o tome ne misli, već da se pozabavi vedrijim stvarima“);
e. Praznoverje i stereotipija. Verovanje u mističke determinante nečije sudbine; sklonost ka mišljenju u okviru krutih kategorija (tvrdnja: „Svako mora da veruje u neke natprirodne sile i njihovoj moći treba u potpunosti da se pokorava“);
f. Moć i „čvrstoća“. Zaokupljenost dimenzijom dominacije-pokornosti, snage-slabosti, vođe-sledbenika; identifikovanje sa moćnim osobama; preterano isticanje snage i čvrstoće (tvrdnja: „Ljudi mogu biti podeljeni u dve različite klase: slabi i jaki“);
g. Destruktivnost i cinizam. Uopšteno neprijateljstvo; ponižavanje ljudskog (tvrdnja: „Kakva god da je ljudska priroda, uvek će biti ratova i sukoba“);
h. Projektivnost. Predubeđenje da se u svetu događaju razuzdane i opasne stvari; projekcija nesvesnih emocionalnih poriva prema spoljašnjosti (tvrdnja: „Većina ljudi ne shvata kako dobrim delom našim životom upravljaju zavere koje su potajno osmislili političari“);
i. Seks. Preterano zanimanje za seksualne nastranosti (tvrdnja: „Homoseksualci nisu ništa drugo do izopačenici i zaslužuju da budu strogo kažnjeni“).
Svojom F skalom Adorno je pokušao da utvrdi „odavatelje“ tendencija koje leže relativno duboko u samoj ličnosti i koje tvore dispoziciju da se spontano (u odgovarajućoj prilici) izraze fašističke ideje ili da se potpadne pod njihov uticaj. Takva ličnost bi zapravo bila validni reprezent političke orijentacije antidemokratskog tipa. To je značilo da je zauzimanje izvesnih (političkih) stavova zavisilo od osobina ličnosti koje neko poseduje. Istraživanje je trebalo da pokaže da je na određenim osobinama ličnosti zasnovana spremnost za prihvatanje antidemokratskih stavova. Od prijemčivosti pojedinca za antidemokratske tendencije zavisi i mogućnost realizacije antidemokratskih ideja, stavova, shvatanja i širenja takve propagande.
Gde smo tu mi?
Poredeći trendove ponašanja autoritarne ličnosti i varijable iz Adornove F skale sa rezultatima istraživanja sprovedenog u maju 2012. godine, među školskom omladinom uzrasta od 12 do 18 godina u deset gradova Srbije, dobijamo izuzetno zabrinjavajuće podatke.
Naime, gledano po ukupnom procentu dece i mladih koji izražavaju netrpeljivost, netolerantnost, isključivost, pa time i antidemokratičnost prema nekoj populaciji, na prvom mestu rang liste su osobe drugačije seksualne orijentacije, prema kojima negativan stav ima 36 odsto ispitanika. Na drugom su ateisti (23,0%), na trećem pripadnici drugih nacionalnosti (21,8%), a slede HIV pozitivne osobe (19,0%) i odlični učenici (18,9%). Negativno su ocenjivani i muškarci koji nisu navijači – 15,3 odsto dece i mladih prema njima ima negativan stav, oni koji misle drugačije od većine (15,2%), polaznici programa nevladinih organizacija (14,5%), osobe sa invaliditetom (14,0%), sugrađani drugačije veroispovesti (11,8%), pripadnici drugih rasa (11,2%), pa čak i žene (10,5%). Organizatori istraživanja bili su Centar za prava deteta, Koalicija za monitoring prava deteta i organizacija Save the children. Ukupan uzorak obuhvaćen istraživanjem bio je 1358 dece.
Istraživanje sličnog tipa sprovedeno je i u Hrvatskoj početkom ove godine od strane Instituta za društvena istraživanja i Friedrich Ebert fondacije. Uzorak je brojao 1500 ispitanika uzrasta od 14 do 27 godina. Naročito visok stepen netrpeljivosti i netolerancije ispitanici su pokazali prema Srbima (samo 7% mladih bi ih želelo za bračnog partnera, a 15% bi ih prihvatilo u svom komšiluku), prema Romima (70% mladih im ne bi dozvolilo da žive u Hrvatskoj), homoseksualcima (40% ih ne bi želelo u susedstvu), a izrazita netolerancija je pokazana i prema Albancima i ostalim Balkancima.
Sagledavajući rezultate istraživanja u Srbiji i Hrvatskoj jasno je da se autoritarni i antidemokratski obrazac snažno ispoljava u obe države, što ih čini jako sličnim u tendencijama sa najgorim mogućim ishodima. Odgajanje autoritarnog naraštaja u socijalnom okruženju gde odavno vlada opterećenost predrasudama, stereotipijama, ksenofobijom i nacionalističkim nabojem, sa sobom ne može doneti ništa dobro. Naročito ako se u vidu ima da se radi o osiromašenim državama, za čije stanje političke elite uvek krivca pronalaze u onom drugom – svetskim moćnicima ili unutrašnjim neprijateljima, protiv kojih treba nastupiti jednistvom, čvrstinom i „čistinom“ nacionalnog bića u koje se ima utopiti svaki pojedinac. U tom pogledu potencijal autoritarne političke kulture dobio je, na nesreću, i svoj podmladak.