U junu 2017. godine, američki predsednik Donald Tramp zatražio je od Kube da preda američkoj vladi Asatu Šakur, bivšu pripadnicu Crnih pantera i liderku Oslobodilačke armije crnaca, koja je 1977. godine osuđena na doživotnu robiju za ubistvo policajca u Nju Džersiju. Ovo nije prvi put da SAD traže njeno izručenje od Kube: pisali su Papi Jovanu Pavlu II tražeći od njega da utiče na Fidela Kastra, čak su im nudili i ukidanje sankcija.
Autor Maja Kojadinović – iserbia
Pre četiri godine ušla je u istoriju postavši prva žena na FBI listi Top 10 najtraženijih terorista – rame uz rame sa teroristima iz Hezbolaha i Al Kaide. „Nećemo se smiriti dok ovaj begunac ne bude priveden pravdi“, rekao je tada na konferenciji za štampu FBI agent Aron Ford. „Ovde se ne radi o pravdi, već o osveti“, kaže politička aktivistkinja Anđela Dejvis za Democracy Now, i naglašava da je cilj FBI-ja da uplaše sve one ljude koji se danas bore za ljudska prava na ulicama američkih gradova.
Dakle, zašto je važna Asata Šakur? Možda zato što se ništa nije promenilo. Nedavni događaji u Šarlotsvilu (pre toga masakr u crkvi u Čarlstonu), ali i policijska brutalnost prema afroamerikancima (od početka 2016. godine je usmrtila oko 500 afroamerikanaca) – dok istovremeno ne reaguje kad nacisti marširaju ulicama – pokazali su da je rasizam i dalje duboko ukorenjen u američkom društvu. Kriza je očigledna i ne čudi što je afroameričko stanovništvo besno, a Asata Šakur postala simbol njihovog protesta.
Iako rođena u Kvinsu – 16. juna 1947. godine kao Džoan Debora Bajron – detinjstvo je provela na jugu, u malom gradiću Vilington u Severnoj Karolini. Tako je njen život još od malih nogu obeležen rasizmom, jer je uprkos ukinutom ropstvu praksa eksploatacije crnačkog stanovništva nastavljena, dok je segregacija bila na svom vrhuncu i na svakom koraku. To iskustvo odredilo je njen životni put. Upisuje se na koledž i postaje politički aktivista, učestvuje na studentskim protestima, u antiratnim organizacijama, i pokretu za oslobođenje afroamerikanaca.
Bila je u braku sa saborcem Luisom Česimardom, ali nije potrajao zbog njegovih bračnih ideala – uverenja da je ženi mesto u kuhinji. Asata nije htela da se pokori, pa posle tri godine braka odlučuju da budu samo prijatelji.
Krajem šezdesetih godina postaje član „Crnih pantera“, ali ih vrlo brzo napušta. Ne samo jer joj se nije svideo pravac kojim su išli, već i zbog mačo ponašanja muških članova partije. Mlada Džoan je želela više. Odlazi u Kaliforniju gde je učestvovala u okupaciji Alkatraza, i tamo upoznaje pripadnike „Crvene straže“, radikalne kinesko-američke organizacije i shvata koliko je njen život bio nerevolucionaran.
Da li zbog toga ili nečeg drugog, menja ime u Asata Olugbala Šakur i postaje član Oslobodilačke armije crnaca (Black liberation Army), radikalne organizacije crnih aktivista koja se zalagala za slobodu i pravdu svih ljudi, a glavni cilj im je bio borba za nezavisnost i samoopredeljenje afričkog naroda u SAD-u.
Kako su verovali u otvoren otpor, bili su u konstantnom sukobu sa policijom. Između 1971. i 1973. godine Asata je bila optužena za serije zločina – od pljački banki do otmica i ubistava. Sve optužbe su odbačene, a postoje dokazi koji sugerišu da je Šakur godinama, poput Martina Lutera Kinga ili Malkoma X, bila meta FBI-ja i njihovog COINTELPRO (ilegalnog) programa. Zadatak im je bio da plasiraju lažne vesti, ali i da nameštaju dokaze protiv aktivista i time ih optuživali za zločine koje nisu počinili. Sve sa ciljem da eliminišu sve one koji se protive politici američke vlade, da unište pokrete otpora i diskredituju ih.
Nevolja je bila u tome što je stvorena takva atmosfera da svaki policajac koji bude video Asatu Šakur može da bez oklevanja upotrebi oružje. To se i dogodilo 2. maja 1973. godine u Nju Džersiju kada su policajci Džejms Harper i Verner Forster zaustavili automobil u kojem su bili Asata Šakur, Sundijat Acoli i Zijad Malik Šakur. Razlog je bila vožnja sa slomljenim zadnjim svetlom. Međutim, dolazi do međusobne razmene vatre u kojoj policajac Forster i Zajad Malik ginu, dok je Asata teško ranjena.
Naredne četiri godine, do početka suđenja, premeštali su je iz jednog zatvora u drugi, dve godine je provela u samici bez adekvatne medicinske nege, a dokumenta pokazuju da je bila i u muškom zatvoru. Suđenje konačno počinje 1977. godine i tu dolazi do preokreta.
Policajac Harper priznaje da je lagao u svojim izveštajima i pred Velikom porotom na Acolijevom suđenju. Pucnjava nije počela odmah, niti je video Asatu sa oružjem. Ključni element Asatine odbrane bilo je svedočenje lekara. Tvrdili su da mesta gde je ranjena svedoče o tome da je u trenutku pucnjave stajala sa podignutim rukama u vis. Povrede su bile toliko teške da nije bila u mogućnosti da drži pištolj, a kamoli da puca. Osim toga, pokazalo se da nije imala ostatke baruta na rukama, dok njeni otisci nisu bili pronađeni ni na jednom pištolju. Ipak, porota – sačinjena od 15 belaca od kojih je bar petoro bilo povezano sa policijom – je osuđuje na doživotnu robiju.
Suđenje svakako nije bilo fer. Transkripti sa biranja porotnika pokazali su da su najmanje dva porotnika otvoreno pokazala predrasude pre početka suđenja. Sa druge strane, ima dokaza da su njeni advokati bili ozvučeni i prisluškivani, a dokazni materijal koji je nestao iz stana jednog od advokata kasnije je pronađen u njujorškoj policijskoj stanici.
Mnogi su njeno suđenje okarakterisali kao „legalizovano linčovanje“, dok je Komisija za ljudska prava Ujedinjenih nacija utvrdila da je njen slučaj jedan od najgorih slučajeva zlostavljanja: konstantno praćena, fabrikovani dokazi protiv nje, vezivana i mučena tokom ispitivanja, nepružanje adekvatne medicinske nege, izolacija, pa čak i vaginalni pretresi.
U zatvoru je provela dve godine pre nego što je uz pomoć svojih saboraca pobegla 1979. godine. Uspešno se krije do 1984. godine, kada odlazi na Kubu gde dobija politički azil od Fidela Kastra. Beg iz zatvora Asata je videla kao neophodan korak, ne samo zato što je bila nevina kako kaže, već zato što je znala da u „rasističkom zakonodavnom sistemu“ Sjedinjenih Američkih Država neće doživeti pravdu. Osim toga, plašila se da će biti ubijena u zatvoru.
Prošlo je od tada 30 godina. Za njene pristalice, Asati je sudio isti onaj korumpirani i rasistički sistem koji sudi danas njima. Postala je simbol slobode, revolucije i nade, afroamerički Robin Hud. Ona je crnkinja koja je odbila da se pokori, ili kako kaže poznati engleski reper Akala za Vice – ona je ta „koja se izvukla“, dok su ostali aktivisti bili hapšeni, ućutkivani, pa čak i ubijani. Izgleda da američka vlada ne može da joj to oprosti.