Aleksandra Makedonskog istorija pamti kao velikog vojskovođu, onog koji je krenuo u vojni pohod na Aziju, presekao Gordijev čvor, osvojio Persiju, proglasio se faraonom u Egiptu, došao do Indije i u samo trinaest godina stvorio dotada najveće carstvo. Aristotela, Platonovog učenika i Aleksandrovog učitelja, pamtimo kao jednog od najznačajnijih filozofa svih vremena. I o Aristotelu i Aleksandru su napisane mnoge knjige i rasprave, ali je malo radova u kojima je rasvetljen njihov međusobni odnos.
Aristotelov dolazak na makedonski dvor
Aristotelova bista u mermeru. Rimska kopija po originalu koji je u bronzi izradio grčki vajar Lisip oko 330 god. p.n.e. Delovi od alabastera su dodati naknadno.
Obrazovanje je u staroj Grčkoj išlo ruku pod ruku sa vaspitanjem. Po Aristotelu, kroz obrazovanje se uticalo na inteligenciju i ono što je korisno za život, a kroz vaspitanje na karakter i ono što vodi ka vrlini. Upitan jednom u kojoj meri se vaspitani i učeni ljudi razlikuju od nevaspitanih i neukih, Aristotel je odgovorio: Kao živi od mrtvih. [1]
Kod Aristotela, kao i kod Platona, vaspitanje građana je jedan od najvažnijih zadataka države. Smatrali su da vaspitanjem građani stiču ne samo sposobnost za sudelovanje u državnoj upravi nego i spremnost za poslušnost vlasti.
Povodom rođenja Aleksandra, sina makedonskog kralja Filipa II i njegove žene Olimpijade, koje se zbilo 356. godine p.n.e., i njegovog detinjstva, Plutarh je zapisao: …Što se tiče njegova obrazovanja, imao je, razume se, mnogo takozvanih vaspitača i nastavnika i učitelja, kojima je bio na čelu Leonida, čovek stroga karaktera i srodnik Olimpijadin. … Drugi jedan, koji je zauzimao položaj nastavnika te nastavničko ime i prisvajao, bio je Lisimah, rodom iz Arkanije. [2]
Međutim, uvidevši da Aleksandrovu žestoku i naglu ćud neće moći olako da ukroti, Filip piše Aristotelu: Filip pozdravlja Aristotela. Znaj da mi se rodio sin. Vrlo sam, dakle, zahvalan bogovima, ne zato što mi se rodio sin, nego zato što mi se rodio za tvoga života. Nadam se da će on, od tebe odgajan i obrazovan, biti dostojan i nas i nasledstva u vlasti.
Filip time nastavlja tradiciju svojih prethodnika koji su održavali veze s filozofima, umetnicima i uglednim ličnostima svog vremena, a sam odabir najslavnijeg Platonovog učenika za Aleksandrovog učitelja bio je po svoj prilici i stvar prestiža. No, čini se da je glavni razlog poziva ipak bio političke prirode, budući da je Aristotel bio savetnik, a kasnije i zet atarnejskog kralja Hermije s kojim je Filip bio sklopio savez za pomoć u ratu protiv Persijanaca, pa je ovaj odabir trebao da učvrsti savez.
Aristotel se rado odazvao jer je njegov otac Nikomah bio lični lekar Filipovog oca, kralja Aminta, pa je Aristotel kao dete nekoliko godina proveo na makedonskom dvoru. Osim toga, Aristotelu, koji je tada imao četrdeset i dve godine, nesumnjivo se svidela mogućnost združivanja političke moći s filozofskim obrazovanjem što je bio neostvaren etičko-politički ideal njegovog učitelja Platona. Tako Aleksandar u petnaestoj godini (neki izvori navode trinaestu godinu) za učitelja dobija Aristotela. Rečima Miloša N. Đurića, to je bio istorijski susret učitelja i učenika, susret statičnog filozofskog genija s uraganski dinamičnim i stihijski impulsivnim makedonskim princom, koji će ostaviti snažan trag u istoriji Zapada.
Aristotel
Rođen u Stagiri 384. godine p.n.e., Aristotel je rano ostao bez oba roditelja, zbog čega brigu o njemu preuzima Proksen koji mu je najverovatnije bio rođak. Uvidevši veliki potencijal u bistrom dečaku, Proksen ga, u njegovoj sedamnaestoj godini, šalje na školovanje u Atinu, gde pristupa Platonovoj Akademiji. Aristotel je u Akademiji proveo dvadeset godina, sve do Platonove smrti, gde je stekao veliki ugled – sam Platon ga je nazivao Čitalac, a potom i Um – tako da je od učenika postao učitelj. Aristotelovi savremenici su zapisali da mu u učenosti nije bilo ravnog, a sama Aristotelova dela govore o njegovoj enciklopedijskoj upućenosti u mnoge aspekte znanja te izvanrednoj sistematičnosti koju je posedovao.
Iako se učitelj i učenik nisu sasvim slagali u mišljenjima, među njima nije bilo značajnijeg raskoraka za vreme Platonovog života; tek kasnije će se Aristotel udaljiti od Platonovog učenja. Naime, prema Platonu postoji nadčulni, večni svet ideja u kom caruje ideja Dobra. Njegov odraz je ovaj prolazni i promenjivi svet, pa je glavna težnja Platonove filozofije okrenuti se od onog što je prolazno ka onom što je neprolazno, ka Dobru. Aristotel, međutim, odbacuje Platonov ideal kao transcendentnu ideju Dobra, jer prelazi granice ostvarivosti, te se bavi najvišim dobrom u ovom svetu. On menja perspektivu sagledavanja Platonove ideje Dobra i spušta je sa božanskih visina u ovozemaljski život. Njegova filozofija je racionalistička i realistička, ukorenjena u iskustvenom. On sam svoju filozofiju naziva filozofijom o ljudskim stvarima ili praktičnom filozofijom.
Detalj sa freske Atinska škola, italijanskog renesansnog umetnika Rafaela Santija, koji prikazuje Platona sa leve i Aristotela sa desne strane.
Razliku između dvojice velikana najbolje opisuje Gete koji kaže da se Platon …kreće u visinu, sa čežnjom da se vrati onamo odakle je došao. Sve što on izražava tiče se nečega što je večno, celovito, dobro, istinito, lepo, te žudi da u svačijim grudima podstakne unapređivanje tih stvari… Aristotel stoji prema svetu kao čovek neimar. On je tu i hoće tu da deluje i stvara. On proučava zemljište, ali samo toliko da nađe čvrsto tle. Sve što je do središta zemlje, na to on ne obraća pažnju. On opisuje golem krug za svoju građevinu, kupi građu sa svih strana, pa je uređuje i slaže, te se ona pravilno kao piramida diže u visinu, dok se Platon kao obelisk ili, štaviše, kao šiljast plamen diže k nebu. [3]
Nakon Platonove smrti Aristotel napušta Akademiju i odlazi u Asos u Malu Aziju gde osniva njen ogranak. Posle, na poziv svog najistaknutijeg učenika Teofrasta odlazi u Mitilenu na Lezbu, gde će primiti poziv makedonskog kralja Filipa.
Po završetku svoje učiteljske službe na makedonskom dvoru, koja je prema različitim izvorima potrajala od tri do pet godina, odlazi u Atinu, prvi put nakon Platonove smrti. Akademija je u to vreme bila pod vođstvom Ksenokrata, pa Aristotel osniva svoju filozofsku školu unutar vežbališta Likej. Jutarnja predavanja u Likeju su bila namenjena užem krugu naprednih učenika, a večernja za ljubitelje opšteg znanja. U Likeju se uz filozofiju po prvi put empirijski proučavala i fizika, biologija, zoologija, botanika, astronomija, književnost, psihologija i mnoge druge nauke čiji je začetnik bio upravo Aristotel. On je prvi postavio temelj za egzaktno proučavanje sveta na kome se temelji moderna nauka.
Nakon Aleksandrove iznenadne smrti 323. godine p.n.e. u Atini je poraslo antimakedonsko raspoloženje. Aristotel je, poput Sokrata, optužen za bezbožnost, a politička pozadina optužbe bile su njegove snažne veze s makedonskim dvorom. Nakon dvanaest godina predavanja napušta Likej i povlači se na ostrvo Eubeju, obrazlažući to time što ne želi Atinjanima dati priliku da se i po drugi put ogreše o filozofiju, aludirajući na Sokratovu smrt. Međutim, umire već sledeće 322. godine p.n.e., dakle, godinu dana nakon svog učenika Aleksandra, u šezdeset i drugoj godini života.
Kaže se da su njegova dela sinteza celokupnog grčkog iskustva. Među njima su najpoznatija: O duši, Metafizika, Organon, Nikomahova etika, Retorika, Poetika, Politika… Zajedno sa Platonom i Sokratom, Aristotel je jedan od najvažnijih utemeljivača zapadne filozofije. Uticaj Aristotelovih dela na zapadnu misao bio je ogroman pa ga je Karl Marks nazvao Aleksandrom Makedonskim helenske filozofije.
Kako je Aristotel odgajao Aleksandra?
Aristotel je u Aleksandru pronašao dostojnog učenika koji je, piše Plutarh, …od prirode voleo nauku i čitanje i bio je veliki prijatelj naučnog ispitivanja. Ilijadu on je i posmatrao kao poputninu ratne hrabrosti i nazivao je tako. [4] Kao mesto za školu i podučavanje kralj Filip im je odredio svetilište nimfa kod Mijeze u blizini Stagire. U senovitim šetalištima oko svetilišta Aristotel je podučavao mladog princa zajedno s njegovim prijateljima iz detinjstva, među kojima su bila i dva buduća kralja, Ptolemej i Kasandar, kao i njegov najbolji prijatelj Hefestion.
Bista Aleksandra Makedonskog u Arheološkom muzeju u Istanbulu, III vek p.n.e.
Već potkovanog u muzici, gimnastici, poeziji i ratnim veštinama, Aristotel podučava budućeg vladara i vojskovođu helenskoj etici i politici, a vrlo moguće i retorici budući da je Aristotel na Akademiji držao sistematska predavanja o retorici. Iako se o sadržaju poduke ništa pobliže ne zna, nesumnjivo je da je nastojao da moralno oblikuje Aleksandra i da razvije u njemu vrline po uzoru na Homerove junake: čast, trezvenost, pravednost, plemenitost, osećaj za meru, prijateljstvo…
Takođe, vrlo je verovatno da je svom učeniku pokušao da usadi i osnovna učenja svoje praktične filozofije koja će, doduše, tek kasnije zapisati: Življenje – to je nešto zajedničko i čoveku i biljkama, a mi tražimo nešto što je svojstveno samo čoveku. Treba se, dakle, ograditi od [vegetativnog] življenja, hranjenja i rašćenja. Na to se nadovezuje čulni život – samo je i to čoveku zajedničko sa konjem, volom i svakom drugom životinjom. Preostaje [kao specifična odlika čoveka] život ispunjen delatnošću koja je svojstvena razumnom biću, i to takvom biću koje se, s jedne strane, pokorava razumu, a s druge strane i sâmo poseduje samo razum i misli. [5] Pošto je samo razumni deo ono što je svojstveno čoveku, po Aristotelovom mišljenju, on deluje ljudski samo onda kada deluje razumno. No, takođe kaže da uslov za uticaj razuma na delovanje čini suzdržljivost ili samosavlađivanje, jer gde nema suzdržljivosti, pojaviće se provalija između razuma i delovanja. Zato upozorava na naročit oprez pred užicima.
Kako je prava mera oduvek bila helenski ideal, Heleni su se ponosili time što samo oni poznaju meru i ritam, a Aristotel je princip mere i sredine uzeo za osnovno načelo svojih etičkih i političkih razmatranja, i to je zasigurno predstavljalo deo poduke. Sredinom jedne stvari označavam, pak, ono što je podjednako udaljeno od njena oba kraja – a to je za sve predmete uvek jedno te isto. U odnosu na nas, međutim, sredina je ono što nije ni suviše ni premalo, a to nikako nije ni jedno ni isto za sve… Ja ovde mislim na etičku vrsnoću [vrlinu], jer ona ima posla sa strastima i postupcima, a u ovima može biti preteranog, nedovoljnog i sredine. Može se na primer, strah, smelost, žudnja, gnev, samilost i uopšte svako prijatno i neprijatno osećanje javiti kod nekoga u preteranoj ili u nedovoljnoj meri – što u oba slučaja nije dobro; ali kada se ona jave u pravo vreme, u pravoj prilici, prema pravim licima, s pravim ciljem i na pravi način, to je onda ono srednje i najbolje, što je u stvari bitno za vrlinu… Prema tome, vrlina je neka vrsta mere [μεσότης], koja ima za cilj sredinu [tj. pravu meru]. Postoji, zatim, mnogo raznih načina da se promaši ta sredina, ali za pravu meru postoji samo jedan način. Zato i jeste ono prvo lako, a ovo drugo teško, tj. lako je promašiti cilj, a teško ga je pogoditi. I upravo zbog toga suvišnost i nedostatak spadaju u kategoriju poroka, a sredina u kategoriju vrline.[6] Dakle, izbegavanje krajnosti i postizanje mere po Aristotelu jeste čovekov zadatak.
Jer dobar se može biti samo na jedan način, a na mnogo načina rđav. [7]
Aristotel je govorio da za etiku nije glavna stvar spoznaja vrline, nego moralno delovanje, moralan život. Za sticanje vrlina Aristotel je naglašavao važnost vežbe i navike. Po njegovim rečima, mnogi ne rade tako, nego se predaju etičkom teoretizovanju i misle da će filozofiranjem postati moralni. Oni liče na bolesnike koji, istina, pažljivo slušaju lečnika, ali nimalo ne izvršavaju njegova naređenja. Kao što, dakle, takvi bolesnici ne mogu da ozdrave, tako ni oni neće spasiti svoju dušu filozofiranjem. Kao što u Olimpiji ne stiču venac oni koji su najlepši i najjači nego oni koji se nadmeću, tako se i u životu lepo i dobro stiče samo pravim delovanjem.
Aristotel podučava Aleksandra, J.L.G. Feris (Jean Leon Gerome Ferris), 1895.
Aristotel je učio Aleksandra da Helenima bude vođa, a varvarima* gospodar koji će ih približiti helenskoj kulturi. Ali helensko pleme, kaže Aristotel, time što drži sredinu ne samo po geografskom položaju između Evropljana i Azijaca nego i sredinu u sposobnostima, jeste i hrabro i razumno. Da je ujedinjeno u jednu državu, moglo bi da vlada nad svim narodima.
Nastojeći da Aleksandra pripremi za praktično-političku delatnost, Aristotel ga je zasigurno podučavao i praktično-političkoj helenskoj tradiciji na koju se nastavlja njegova filozofija. Po Aristotelu, ako je ono (ljudsko dobro), doduše, isto i za čoveka pojedinca i za državu, ipak se kao veća i savršenija stvar pojavljuje zasnivanje i održavanje dobra države; ako je dobro dostojno da ga voli i čovek pojedinac, još je lakše i božanstvenije ako to čini neki narod ili država. Najbolju državu mogu da ostvare oni koje odlikuju razum i ratnička hrabrost.
Od Aristotela je Aleksandar usvojio i ideju prijateljstva koja mu je bila vodilja do kraja života. Naime, u helenskoj tradiciji prijateljstvu je pridavan veliki značaj, pa je učenje o prijateljstvu bio jedan od najvažnijih delova praktične etike u filozofskim školama.
Aleksandar je pokazivao veliku sklonost prema ezoterijskom, što je nasledio od majke Olimpijade koja je veoma poštovala kult Dionisa. Plutarh navodi sledeće: Po svoj prilici, Aleksandar nije učio samo Etiku i Politiku, nego je ulazio i u tajne dublje nauke, koje su filozofi nazivali akromatičke i epoptičke, te stoga nisu s njima upoznavali široku publiku. [8] Ova učenja su se prenosila usmenim putem i o njima se veoma malo zna.
Kada je Aleksandar proglašen kraljem, Aristotel je napustio makedonski dvor, a putevi učitelja i učenika počinju da se razilaze.
Aleksandar je voleo i cenio Aristotela i smatrao ga je svojim duhovnim roditeljem. Plutarh je govorio da je Aleksandra bilo nemoguće odvratiti ma od čega šta je jednom naumio. Dok je Aristotelu grad-država bila središte života, Aleksandar je sanjao velike snove o svetskom carstvu koje će ujediniti Evropu i Aziju. Aristotel takođe nije odobravao Aleksandrovu sklonost da Grke i varvare tretira ravnopravno. Aleksandar će na svojim putovanjima prihvatiti različita učenja i kultove pa će i to jednim delom biti razlog njihovog udaljavanja.
S vremenom je veza između učitelja i učenika postajala sve slabija, pogotovo nakon što je Aleksandar naredio da se pogubi Kalisten, Aristotelov rođak, koga je bio uzeo u svoju službu po Aristotelovoj preporuci, a koji je bio osumnjičen za učestvovanje u zaveri.
Aleksandar Veliki – vojskovođa i filozof
U vreme vladavine Filipa II Makedonskog Helada je dotakla samo dno demokratskog, ekonomskog, kulturnog i umetničkog razvoja. Minulo je zlatno doba Atine, Helada je razjedinjena, rascepkana, državice su međusobno zavađene i zaraćene. Makedonija se, vođena Filipom II, izdvaja kao najjača sila, ali Filipu nedostaje Solonova ili Periklova snaga i harizma da ujedini Heladu. Demokratija se pokazala nedelotvornom u vremenu koje je tražilo jaku ličnost koja bi oživela stare ideale i ujedinila Helene. Aristotel je ovu ličnost prepoznao u Aleksandru – budućem kralju filozofu.
Prikaz Aleksandra Makedonskog na delu podnog mozaika koji prikazuje njegovu borbu sa Darijem III. Mozaik je pronađen u Pompejima, a danas se čuva u Napuljskom nacionalnom arheološkom muzeju.
Iznenadnom smrću kralja Filipa, Aleksandar je u svojoj dvadesetoj godini postao kralj (336. godina p. n. e.). Najpre ga je u Korintu većina grčkih državica imenovala vrhovnim vojnim zapovednikom u pohodu na Persiju. Time je uspeo da postigne ono što Filipu nije pošlo za rukom – da poveže i ujedini zaraćenu Heladu. Nakon bitke na Graniku u kojoj nadmoćno pobeđuje Persijance, Aleksandar postaje nezaustavljiv u svom pohodu na Istok. To je vreme u kom se Istok i Zapad zbližavaju, uzimajući i dajući jedan drugom ono najbolje u kulturnom i naučnom smislu i gradeći ono što danas nazivamo helenizmom.
Učitelj je hteo da učenik ostvari panhelensku misiju, a učenik je zaista najvrednije helenske tekovine preneo kroz gotovo čitav poznati svet. Kosmopolitskom i humanom stranom svoje prirode postizavao je da mu se podanici dobrovoljno povinavaju i da mu vojnici služe gotovo bez prigovora.
Koliko je umeo da bude strašan u bitkama, tako je nakon pobede umeo da bude plemenit. Svoje je ranjenike uvek obilazio i bio im moralna podrška. Jednom, iscrpljen dugotrajnim maršom kroz suve krajeve, odbio je da pije vodu koje je bilo dovoljno samo za njega, ali ne i za njegove vojnike. Kad su konjanici videli njegovu uzdržljivost i velikodušnost, stanu klicati neka ih samo dalje vodi, i obodu svoje konje: jer oni ne osećaju ni umor ni žeđ, niti uopšte misle da su smrtni ljudi dokle god imaju takva kralja. [9] Kraljevskom osobinom više je smatrao samosavlađivanje nego pobeđivanje neprijatelja.
Priča se da su se jednom Aleksandrovi vojnici prestrašili brojnosti Darijeve vojske pa su svom kralju savetovali da napadne noću, a ne danju. Ali Aleksandar im odgovori onim nezaboravljivim rečima: „Ja ne kradem pobedu!“.[10]
Istoričar Flavije Arijan veliča Aleksandrovo vojničko umeće kada govori da je on veoma umešno razabirao šta treba da učini u prilikama koje nisu bile dovoljno jasne, a u jasnim kao da mu je već bilo poznato kakve će biti posledice. Da je vrlo vešto postavljao vojsku i njome upravljao.
Aristotel je za svog učenika govorio da je bio veoma mudar u većanju, hrabar u borbi, darežljiv prema dostojnima, ponekad nepromišljen u postupanju s vojnicima, ali pravedan, vedar i dobar prijatelj.
Učitelji koji su decu dobro vaspitali zaslužuju više poštovanja nego roditelji koji su ih samo rodili; jer ovi su im pružili samo život, a pravi učitelji – dobar život [11], citira Diogen Laertije Aristotelove reči. Sam će Aristotel u svojoj Politici napisati kako čovek vaspitanjem postaje valjan – jedne stvari ljudi uče navikavajući se, a druge slušajući.
Koliko je Aleksandar, koga će potomstvo nazvati Velikim, postao valjan vaspitanjem, odnosno koliko je bio dobar učenik, ili obrnuto, koliko je imao dobrog učitelja, možda možemo da nazremo i iz jednog njegovog pisma upućenog Aristotelu: Ja bih više voleo da se odlikujem najuzvišenijim znanjem negoli svojom vlašću. [12]
Nalazeći se na razmeđu dva sveta, Aristotel pripada kulturi stare Helade, a svojim naučnim umom novom vremenu čiji je stegonoša bio Aleksandar Veliki. S Aristotelom je helenska misao dosegla pun procvat – Aleksandar će je preneti u sve krajeve koje je osvojio.
Autor: Marta Mihičić , za časopis Nova Akropola – za boljeg čovjeka i bolji svijet, broj 62, Hrvatska. Uz jezičke izmene i dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs
1] Diogen Laertije, Život i misli istaknutih filozofa, Nova Akropola, Zagreb 2008, str. 71. Sa engleskog preveo Zvonimir Milanović
[2] Plutarh, Slavni likovi antike II, Izbor iz uporednih životopisa, Matica Srpska, Novi Sad 1987, str. 106. Sa starogrčkog preveo Miloš N. Đurić
[3] Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd 1970. Sa starogrčkog prevela Dr Radmila Šalabalić. Iz predgovora Miloša N. Đurića, str. XI–XII
[4] Plutarh, ibid., str. 109. Miloš N. Đurić
[5] Aristotel, ibid., str. 15. Dr Radmila Šalabalić
[6] Aristotel, ibid. , str. 38–40. Dr Radmila Šalabalić
[7] Aristotel, ibid., str. Iz predgovora Miloša N. Đurića, str. XXVII, stih nepoznatog pesnika
[8] Plutarh, ibid., str 108. Miloš N. Đurić
[9] Plutarh, ibid., str 157. Miloš N. Đurić
[10] Plutarh, ibid., str 142. Miloš N. Đurić
[11] Diogen Laertije, ibid., str. 71. Zvonimir Milanović
[12] Plutarh, ibid., str 108. Miloš N. Đurić