Ilustracija: Milan Dog
Priprema za antinaučno odbacivanje kovida 19, maski i vakcinacije je – dugo trajala. Od Alana Čumaka i Trećeg oka, te lečenja krvnog pritiska dodirivanjem televizora, do Ruskog travara i lečenja pozitivnim mislima na Jutjubu, stigli smo dotle da budemo lideri po broju umrlih, ne samo od korone. Mediji su se istakli, šireći široko prihvaćen stav: dosta nam je nauke, činjenica i znanja, mi znamo najbolje. A nemamo pojma.
Najnovije vesti: Srbija je prva zemlja u Evropi i druga u svetu po broju novozaraženih od koronavirusa. Pošto vakcina ima napretek, za ovo apokaliptično sejanje smrti po zemlji možemo kriviti sledeće.
Prvo, traljavo i slabo pridržavanje onih već minimalnih protivepidemijskih mera. Ali i, drugo, sve one lažne vesti koje su posejale nepoverenje u nauku, medicinu i vakcine u našim masovnim medijima.
Kako to odlično analizira Jovana Gligorijević u nedeljniku Vreme, medijske i paramedijske tvrdnje da su maske opasne po zdravlje, da vakcina izaziva sterilitet, i da je Bil Gejts izmislio kovid 19 kako bi „čipovao“ čovečanstvo, vode poreklo od samo dvanaest loših ljudi. I zatim se ove vesti šire i prenose, pa – viralno.
Međutim, nije to ništa novo na kugli zemaljskoj, a ponajmanje na parčetu planete Zemlje koji nazivamo Republikom Srbijom. Imamo i mi ovde jednu izdašnu paranaučnu i šarlatansku tradiciju u prethodnih, odvratnih i predugih trideset godina.
Sećamo li se ruskog iscelitelja Alana Čumaka, čije je fotografije početkom devedesetih štampala „Radio TV revija“, sa tvrdnjom da imaju nadnaravnu moć? Neko se sigurno seća, pošto je tiraž bio planuo. Čumak je držao i „seanse“ preko televizije, kao npr. u jutarnjem programu TV Beograd 1990. godine. Tada je kao „ugledni gost“ mahao rukama, vračao i bajao, zamolivši gledaoce da dlanovima dodiruju ekran televizora kako bi im „na daljinu“ izlečio visoki krvni pritisak. Stotinu mu katodnih cevi, kakav je tek to uticaj medija! Televizori leče!
Zatim, famozni pseudonaučni časopis „Treće oko“ osniva se upravo krajem 1989. godine, ili u osvit ratova ili Miloševićevih Godina raspleta. I uredno izlazi i dan-danas. Televizije preplavljuju, i publiku zaposedaju, nebrojeni proroci, vidovnjaci i šarlatani, od Milje Vujanović na Trećem kanalu do Kleopatre na Pinku. Baš kao i razne Tesline purpurne pločice, čudotvorne tinkture i napici, i ostali kosmodiskovi.
Dok se danas, valjda u skladu sa aktuelnom spoljnom politikom, trafike u Srbiji doslovno ugibaju od nadrilekarskih časopisa poput „Ruski doktor“, „Ruski travar“, „Ruska enciklopedija zdravlja“, uz prateća „Lekovita bilja“, „Bilja i zdravlja“ i „Hrane kao lek“ sa brojnim nenaučnim i zdravstveno opasnim tvrdnjama.
S tim u vezi, jednu epidemiju, malih boginja ili morbila, već smo imali 2017. i 2018. godine. Tada je obolelo više od 5.800, a preminulo 15 ljudi, isključivo zbog šarlatanskih i zaveraških medijskih priča o opasnosti od MMR vakcine.
Dok uz izuzetak Danasa i na inicijativu Centra za promociju nauke, svi ostali dnevni listovi u Srbiji komotno štampaju – horoskope. Na koje smo udobno i poodavno navikli kao na standardne medijske sadržaje, iako oni uopšte nisu tako naivna i bezopasna razonoda. Već (ne)vešto skriveni pljačka, seksizam, rasizam, predrasude, diskriminacija, egocentrizam i fatalizam.
I zato, za preciznu kvalifikaciju ove nakaradne i neretko smrtonosne medijske prakse u (našem) društvu jeste korisno da analitički razlikujemo: antinauku, nenauku i pseudonauku. U pitanju su tri međusobno slične, ali opet različite forme pogrešnog i mahom opasnog izveštavanja o nauci u medijima.
Ilustracija: Milan Dog
Antinauka
Antinauku predstavlja jedan najčešće nekritički i neutemeljeni napad na naučne eksperimente, naučna otkrića, same naučnike ili na nauku u celini. U pitanju su preterane i maliciozne priče o tome da se npr. „Naučnici igraju boga“, da proizvode nekakve „hibride životinja i ljudi“ i „GMO bebe“, da od hrane stvaraju „Frankenštajne“, a u CERN-u crne rupe koje će uništiti planetu Zemlju.
U antinaučni diskurs spada i popularno i sveprisutno širenje straha od nekakve „hemije“ ili „veštačkog“ (što se i naziva hemofobija), bez pratećeg kapiranja da je tačno sve na ovom svetu – hemija. Da, i drvo i kamen i plastika, i čajevi i med, i aspirin i domaća rakija, i Sunce i Mesec, i naša tela i naš kućni ljubimac, sve je to hemija, odnosno kombinacija onih 118 elemenata iz periodnog sistema sa plakata u kabinetu za hemiju u osnovnoj školi. A što su bili časovi koje smo, izgleda, prespavali.
Antinaučne priče u javnosti kod publike neguju antinaučna osećanja. A naučnike pretvaraju u hladne i nezainteresovane štrebere u najboljem, odnosno arogantne pametnjakoviće ili arhetipne „zle naučnike“ u najgorem slučaju. Rezultat je zlo i naopako opadanje poverenja u nauku, a nuspojavno i u lekove i vakcine, kao i jedna populistička „Sam svoj majstor“ logika ili „Uradi sam“ etos.
Ovo je možda okej u smislu sitnih kućnih popravki ili pank muzike, ali ne i u kontekstu zdravlja, te pratećeg lečenja raznim travkama i pozitivnim razmišljanjem nakon par klipova sa Jutjuba. Niti u kontekstu (javne) politike. Pa onda neposredno pre Bregzita, jedan od najvećih zagovornika istog, ministar Majkl Gouv, populistički popularno poručuje: „Dosta nam je stručnjaka!“. Drugim rečima, dosta nam je nauke, činjenica i znanja, jer mi valjda znamo najbolje. Iako nemamo pojma.
Nenauka
Nenauka i nenaučno izveštavanje možda su i najčešći u masovnim medijima. U pitanju su medijske vesti „iz nauke“, a koje zapravo ne zadovoljavaju ni minimum naučnih standarda. Zbog potrage za tiražima, gledanošću i klikovima, u medijima se često briše ona ekstremno važna razlika između istinskog naučnog novinarstva i tzv. infozabave (infotainment) ili mekih vesti, odnosno zabave i razonode.
Nenauku, dakle, čine sve one šarene vesti iz „Lude planete“ o nekakvim (obično neimenovanim) „američkim naučnicima“ koji su „utvrdili“ sve i svašta zanimljivo, blesavo i bizarno, iako to stvarne veze sa naukom nema. Pa naslovi i lidovi tada preteruju do mere da se i naučnici-ateisti o čijim se istraživanjima traljavo izveštava verovatno krste i rukama i nogama kada pročitaju šta (ni)su uradili.
Drugim rečima, svakog božijeg dana pojavljuju se vesti o tome da su „naučnici utvrdili“ kako, na primer, „ovo povrće produžava život“, „odrastemo tek sa 25 godina“, „optimisti žive duže“, a „inteligentni ljudi su manje društveni“, „šta je ključ dobrog seksa“, „koji tip žene je sklon analnom seksu“, te da „postoji peta sila prirode“, ili da „kamen nije predmet, nego događaj“.
Ona stvarna nauka iza svakog od ovih istraživanja mnogo je kompleksnija od ovih zabavnih i, zapravo, krajnje nenaučnih naslova. Uostalom, koliko „vesti“ o najnovijem leku protiv kancera smo pročitali, čitajući infozabavu o „nauci“ i „zdravlju“ i pre izbijanja kovida 19? A ljudi i dalje umiru od raka.
Omiljeni primer ovog sociologa i kolumniste tada je vest iz britanskog tabloida Dejli mejl o tome da izvesna rabarbara leči rak ili ubija ćelije tumora. U tekstu piše da su, naravno, „naučnici utvrdili“ kako dotična biljka „briše pola kancerogenih ćelija za 48 sati“ i (antinaučno) da se ona „vekovima koristi u kineskoj medicini, a Zapad je otkriva tek sada“.
U čemu je problem? Imamo li to najzad lek za rak, aleluja i hvaljen Isus? Nažalost, ne. Tek duboko zakopano u tekstu, otkriva se sledeće. Prvo, da je stvarno naučno istraživanje vođeno na miševima, a ne ljudima. Drugo, da je ovaj eventualni „ubica raka“ zapravo hemijska (!) supstanca parietin, te da su potrebna još mnoga dodatna istraživanja. I, treće, da je količina parietina u ovoj salati ili travki toliko mala, da bi čovek morao da pojede 200 kg rabarbare dnevno, da bi uneo dovoljnu količinu ove aktivne supstance.
Jednostavno, u pitanju je nenaučna vest, i rabarbara ne leči rak za 48 sati – iako upravo to piše u (pod)naslovu teksta.
S tim u vezi, zanimljivu medijsku prevaru, patku ili psinu poduzeo je naučni novinar Džon Bohenon, a koji je usput i diplomirao biologiju na Harvardu i doktorirao na Oksfordu. Da bi ukazao na to kako masovni mediji nekritički prenose (ne)naučne vesti, uradio je sledeće. Pod pseudonimom je napisao lažni naučni rad, i za novac ga objavio u lažnom naučnom časopisu, i to o tome da – jedenje čokolade pomaže da izgubimo kilograme. I zatim ga je ponudio medijima. Očekivano, mediji su eksplodirali od slatkog zadovoljstva i uredno izveštavali o tom nenaučnom nonsensu, a nemački Bild je „otkriće“ stavio i na naslovnu stranu. Evo i priče kako je Bohenon tačno i namerno prevario milione ljudi i hiljade masovnih medija.
Pseudonauka
Najzad, imamo i klasičnu i staru-lošu pseudonauku, o kojoj smo antologijski pisali na Cenzolovci krajem 2020. godine. Ništa se nije promenilo, niti pomaklo u međuvremenu. U pitanju je komotno izveštavanje o pseudonaučnim doktrinama, idejama i praksama u medijima. Dakle, o onima koje za sebe tvrde da su krajnje naučne i dokazane, a zapravo to nisu. Pretvaraju se, foliraju i zvuče naučno („kvantna medicina“, ej!) dok zapravo počivaju na mnogim mističnim, nedokazanim i misterioznim principima.
Pseudonauka je po definiciji jedna „lažna vest“ ili fejk njuz i dezinformacija. U pitanju je nauka koja to nije (a pretvara se da jeste), baš kao što su i medijske dezinformacije vesti koje to nisu (a pretvaraju se da jesu). Otuda pseudonauka ili šatronauka.
Između groznog ostalog, pseudonauku čine: lažna astronomija i prirodne nauke (izveštaji o NLO-ima, kreacionizam, astrologija, čudovište iz Loh Nesa, Jeti i ostalo), lažna psihologija (bioritam, tumačenje snova, pozitivno razmišljanje, famozni poligraf ili detektor laži itd.), lažna istorija i arheologija (istorijski revizionizam, Atlantida, drevni astronauti, i Srbi kao „narod najstariji“), teorije zavere (zavere Jevreja, masona, iluminata, Rokfelera, sletanja na Mesec, terorističkih napada 11. septembra, kao i oko vakcinacije i zavere „farmakomafije“), te medijski najpopularnija i najlukrativnija – lažna medicina (alternativna medicina, kineska medicina, prirodna medicina, homeopatija, makrobiotika, detoksikacija, gomila „prirodnih lekova“ za sve i svašta).
A tu su i čiste reklame i marketinške prevare kojih se mediji takođe ne gnušaju i nimalo ne gade – razne „antiejdžing“ kreme, čudotvorne dijete, uređaji za jonizaciju vazduha i filtraciju vode, i ostali preparati za rast kose i uvećanje penisa.
Po medijima u Srbiji i posvud, horoskop je normalizovan, budućnost je moguće predvideti, vanzemaljci su izgradili piramide, po Bermudima nestaju avioni, AIDS/SIDA je nastala u američkoj laboratoriji, Ajnštajn pojma nije imao sa matematikom, Jevreji zaveraše i vladaju svetom i Novim svetskim poretkom, čovek koristi samo 10% mozga, dok svakog dana ili nedelje po jedan novi preparat, povrće ili voće „leči rak“.
Drugim rečima, priprema za jedno nenaučno, antinaučno i pseudonaučno odbacivanje kovida 19, maski i vakcinacije je – dugo trajala. Pa zašto se onda iznenađujemo? A sve su to laka i utešna rešenja. Iza svake pseudonauke krije se dete koje sisa palac i drži se za majčinu suknju.
* * *
Upravo zato, nedostaje nam istinsko naučno novinarstvo kao kontrapunkt onom antinaučnom, nenaučnom i pseudonaučnom. Uzgred, dok se još putovalo, autor ovih redova je bio posetio redakciju „Nauke“ u austrijskom dnevnom listu „Der Standard“ u Beču. U pitanju je jedan (od dva) austrijska dnevna lista, i to onaj koji je liberalnije orijentisan. I, taj Štandard svakog dana ima standardno jednu celu stranicu koja je posvećena isključivo nauci, dok jednom nedeljno objavljuju i dodatak od 8 do 12 stranica o nauci. Samo u toj naučnoj redakciji radi osmoro novinara.
A da li je tako nešto moguće u Srbiji i zašto nije? Austrija je susedna zemlja, a ne preko sveta; broji čitalačko tržište od takođe 8,8 miliona ljudi, ali opet kao da je medijski svetlosnim godinama daleko. U Srbiji nedostaje i kritičkog mišljenja, i digitalne pismenosti, ali i osnovne naučne pismenosti. A koju bi mediji i te kako morali da poguraju. Ali to je već stvar obrazovanja, šire javnosti, pa i opšteg društvenog i istorijskog miljea. Vratimo nauku u medijski mejnstrim, na prve televizijske a ne treće radijske programe – u pitanju je krajnje uzbudljiva stvar, a i naše zdravlje će nam biti zahvalno.
Uostalom, činjenica da je vakcina protiv kovida 19 otkrivena manje od godinu dana nakon izbijanja ove bolesti je veličanstvena koliko i raspamećujuća. I zaslužiće svoje mesto u antologijama kosmičkih uspeha ljudske životinje, bar kada se te antologije budu pisale. Međutim, naši masovni mediji bi o toj činjenici morali da govore i ovde i sada. Ne zato da bismo se kao čovečanstvo kolektivno tapšali po ramenima pošto smo relativno brzo prokljuvili vakcinu – iako jesmo. Ili zato što nam u ovoj izolaciji i distanci i takvo tapšanje i fizički kontakt upadljivo nedostaju.
Već da bismo se najzad vratili onome što popularni politički analitičari jeftino nazivaju pravim vrednostima ili stvarnim autoritetima u društvu. A to jesu vrednosti i autoriteti znanja, nauke, pa i elementarne logike. „Sva naša nauka, u poređenju sa realnošću, jeste primitivna i detinjasta – ali i najdragocenija stvar koju imamo“, navodno je poručio Ajnštajn. Umesto travara, iscelitelja i sujeverja, učinimo da nauka ponovo postane velika i seksi u našim medijima. Aplaudirajmo lekarima i medicinskom osoblju, ali aplaudirajmo i nauci u celoj ovoj medijskoj gužvi, a ne šarlatanima, borcima protiv nauke ili promoterima pseudonauke. Umesto tri jahača zdravstvene apokalipse – nenauke, antinauke i pseudonauke – progovorimo o stvarnoj nauci, dokazima i činjenicama, kao onoj stvarnoj alternativi i protivotrovu za ljudsko neznanje, zebnju i strah. Zašto nam treba više nauke u medijima u Srbiji? Da ne bismo ovoliko umirali, eto zašto.
Piše: Aleksej Kišjuhas, Cenzolovka
