Humani papilomavirus (HPV) se prenosi seksualnim putem i uzrokuje rak grlića materice, od kojeg u Republici Srbiji umre oko 500 žena godišnje.
I može se neutralisati vakcinom.
Takođe, i Hepatitis B (HB) se prenosi polno, isto uzrokuje kancer (jetre), i sprečava vakcinacijom.
Međutim, ove dve vakcine se u javnosti doživljavaju potpuno različito.
HPV vakcina je u mnogim državama postala kontroverzno pitanje, mahom zbog sumanutog smatranja da ohrabruje tinejdžerke da imaju seksualne odnose ili da izaziva sterilitet.
S druge strane, HB vakcina je potpuno nesporna i rutinski se daje novorođenčetu još u porodilištu, 24 sata po rođenju.
Dođavola, otkud ta razlika? Zašto je HPV vakcina nekakav problem, a HB vakcina baš nimalo problematična?
Pa, zbog politike.
Zato što nas politika čini – glupavim.
Drugim rečima, razlika je u tome kako su ove dve vakcine bile uvedene među ljude i njihove nadlaktice.
U slučaju vakcine sproću Hepatitisa B, cela stvar je predstavljena kao obično pitanje javnog zdravlja, poput sprečavanja boginja ili velikog kašlja.
A u slučaju relativno skupe HPV vakcine (200-300 evra), dobronamerno se pojavljuju mnoge nevladine organizacije, grupe i institucije koje politički lobiraju za besplatnu i/ili obaveznu vakcinaciju devojčica kod države ili lokalnih samouprava.
I što je uskomešalo političke duhove, odnosno prebacilo jedno zdravstveno pitanje u domen politike i političke ideologije.
I zagadilo, kao i zaglupavilo javni diskurs.
PIŠI PROPALO: Uzgred, u našoj Republici jedino grad Novi Sad odvažno i sjajno obezbeđuje sredstva za besplatnu vakcinaciju protiv HPV infekcija (ove godine, kupljeno je 2.270 besplatnih doza za mlade Novosađanke).
Međutim, prema anketi u Vojvodini iz 2014, od 10.000 roditelja samo 29 odsto njih poručuje kako bi pristali da im ćerke budu vakcinisane protiv HPV.
Njih 28 odsto odgovara da pojma nemaju šta bi, dok na vakcinaciju sopstvene dece protiv HPV, tj. raka grlića materice – ne pristaje čak 43 odsto roditelja! S druge strane, niko ništa i nikoga nije bio priupitao u vezi sa vakcinom protiv Hepatitisa B, već je prosto uvedena 1981.
I u tome je, otprilike, ceo kumst. Takođe, pošto se HPV vakcine nužno daju tinejdžerkama koje (još) nisu imale seksualne odnose (tj. kontakt sa HPV), ovo je nekako seksualizovalo ceo taj zdravstveni postupak. A zatim i uzbudilo mnoge puritance, odnosno desničarski i konzervativnije orijentisane građane.
Odmah su nabujale i teorije zavere da mrski Zapad HPV vakcinom zapravo vrši sterilizaciju naše dece.
Dakle, ceo proces je postao politički.
I onda piši propalo.
Zatim je stigao kovid 19.
I politizacija vakcinacije eksplodirala poput hidrogenske bombe u pustinji naše stvarnosti.
Umesto zdravstvenog, vakcina protiv kovida 19 postaje prvorazredno političko pitanje o nekakvoj slobodi, izboru, pravima, pa i stvar sociopolitičkog nepoverenja u vlast, institucije i masovne medije.
Ljudi se tada grupišu i grupaše na vaksere i antivaksere, odnosno vakcinaše i zarazaše, na za i protiv, na vlast i opoziciju, na levicu i desnicu, sve u skladu sa svojim političkim pristrasnostima i ideološkim svetonazorima.
Politika je, naime, kreirala iluziju da je delotvornost vakcina fenomen o kojem moramo imati nekakav – stav.
Kao da su u pitanju visina poreza, predizborne kolone i trase metroa, odnosno legalizacija marihuane, gej brakovi, abortus, smrtna kazna, ili odabir strane u sukobu Izraela i Palestine.
Dok ovo zaista jesu debate koje pripadaju razboritom domenu politike ili ljudskih prava, vakcine protiv zaraznih bolesti to jednostavno – nisu.
VODA JE MOKRA: Naime, biti za ili protiv vakcinacije, otprilike je kao biti za ili protiv – gravitacije.
Za ili protiv Pitagorine teoreme.
Za ili protiv Zemlje koja se vrti oko Sunca.
Za ili protiv Periodnog sistema elemenata.
Elektriciteta. DNK. Penicilina. Atoma. Kompasa. Anestezije. Cementa. Pasterizacije. Točka. Evolucije. Pisma. U pitanju su dokazane, čvrste i tvrde naučne činjenice ili otkrića o kojima je krajnje sumasišavše da imamo nekakav politički stav, mišljenje ili ideološko smatranje.
I možemo mi lično i politički biti za ili protiv npr. gravitacije.
Ali nas to ne čini naročito pametnim, zar ne?
Otuda je u Portugalu, državi sa gotovo najvećom stopom vakcinacije protiv kovida 19 na svetu, primenjena jedna nepolitička logika (kao i u slučaju vakcine protiv Hepatitisa B).
Naime, procesom vakcinacije u Portugalu upravljali su isključivo lekari i – vojska. Beli mantili i maskirne uniforme. Političari u kravatama se mudro sklanjaju u stranu.
I, gle čuda, vakcinisalo se vrtoglavih 89 odsto stanovništva.
Jer delotvornost vakcinacije i nije političko pitanje.
Niti pitanje stava i ljudskih prava, poput visine poreza ili prava LGBT osoba.
Mi smo ti koji ga nepotrebno i opasno politizujemo.
Svaka čast društvenim naučnicima, Fukou, Laturu ili Žižeku, ali nije baš sve politika, niti ideologija.
Preciznije, naravno da postoji i tzv. biopolitika, kao i da su zdravlje, nauka i politika nerazmrsivo isprepleteni. Ali, mnoga naučna otkrića napuštaju okove politike, a delotvornost vakcina je jedno od njih.
Uostalom, vakcine su i otkrivene tako što je Edvard Džener prokljuvio da su seoske mlekarice neobično i sasvim prirodno otporne na kravlje boginje.
Jer oslabljeni ili neaktivni deo patogenog mikroorganizma pokreće imunološki odgovor organizma u pravcu stvaranja antitela.
I to je tako, baš kao što je Zemlja okrugla, a voda mokra i H2O.
S tim u vezi, razmislimo o sledećem.
Ovaj prirodni mehanizam imunizacije će funkcionisati i nakon što na planeti Zemlji ne bude postojala nijedna država, nijedna vlast, nijedna partija, nijedna ideologija, pa čak i nijedno ljudsko biće.
Da, vakcine ili antitela će i tada, i dalje raditi posao (i ako ne bude nikoga da ih napravi ili primi). Atomi, evolucija, nebeska tela, kao i antitela, jednostavno ne zarezuju niti bendaju naše politike.
Penicilin ili gravitacija deluju bez obzira na to da li u njih verujemo ili ne.
Vakcina takođe nije stvar politike, već stvar nauke. Politika može samo da zamuti i pokvari stvari. A da bi javni diskurs postao racionalniji, mnoga pitanja valja depolitizovati što je više moguće.
DEPOLITIZACIJA VAKCINE: Jer, nisu vakcine jedine.
Mnoge naučne činjenice i otkrića postala su predmet kontroverze i kulturnih ratova, pošto se u gužvu umešala politika sa religijom.
Kao npr. nuklearna energija, GMO, evolucija, globalno zagrevanje, istraživanje matičnih ćelija i slično.
A kad se neke prirodne i društvene činjenice ne politizuju, ljudi postaju neobično racionalna bića.
Pa se niko naročito ne uzrujava oko toga da li smo zaista sačinjeni od atoma, da li pasterizacija deluje, i da li pijani treba da vozimo automobil.
Međutim, u procesu vaskolike demokratizacije kulture, i proliferacije „imača prava na svoje mišljenje“, ljudi počinju da smatraju ama baš sve i svašta.
Pa i naučne činjenice koje uopšte ne pripadaju domenu stava, prava, izbora ili slobode mišljenja i odlučivanja.
Neopterećeni skromnošću i razumom, Sapijensi danas komotno ulaze u rasprave o sastavu i funkcionisanju vakcina, iako pojma nemaju ni kako funkcionišu rajsferšlus ili sifon, ni šta je tačno sastav paštete i mesnog nareska.
Pa misle i smatraju i da npr. ne postoji evolucija posredstvom prirodne selekcije, da je planeta Zemlja stara 6.000 godina (ili pak ravna ploča), da su fosili laž, da su piramide izgradili vanzemaljci, da je GMO hrana opasna po zdravlje, da je Ajnštajn sve prepisao od Mileve Marić, i da Sloveni (tj. Srbi) nisu pristigli na Balkan u 7. veku, već su stariji i od starih Grka i egipatskih faraona.
A sve su to naučna, a ne politička pitanja, i na koje odavno postoje jasni odgovori. Valja biti otvorenog uma, ali ne toliko da nam razum ispadne napolje iz lobanje.
Još jednom, politika nas neretko čini glupavim.
Plemenskim, parohijalnim, pristrasnim. I onda deluje protiv istine i naučnih činjenica. Protiv vakcinacije. Kao političke životinje, ljudi se opiru činjenicama koje su pretnja po njihove političke vrednosti.
Za Petra Petrovića sa uplatnice, pravi stručnjak ili ekspert je – „onaj obrazovani čovek koji se slaže sa mojim mišljenjem“.
Upravo je zato Nestorović toliko popularan.
Jer ljudski kognitivni kapaciteti i nisu evoluirali da bi tragali za istinom, ili rešavali zadatke iz više matematike, već da bi očuvali svoj lični i kolektivni identitet.
Zato što ono što znamo i u šta verujemo – progovara o tome ko mi zaista jesmo.
Pa se pred činjenicama koje su neprijatne i suprotne našim političkim i moralnim vrednostima, ponašamo kao da smo pred opsadom ili napadom.
I mi, i naša grupa. A u svakom (političkom) ratu, prva žrtva je istina.
Politika može da bude plemenita, ali i plemenska aktivnost.
I čovek jeste politička, dakle, i tribalistička životinja. Politika ume da zatruje sve, pošto nas svrstava u pravcu naših plemenskih lojalnosti i ideoloških pristrasnosti.
Drugim rečima, pre smo društvena, nego razumna bića. Čovek je mnogo više Homo sociologicus nego Homo sapiens. On je tragač za grupom, a ne za naučnom istinom.
A sa takvom arhitekturom ljudskog uma, jedino rešenje za tekuću epidemiju jeste – depolitizacija vakcina. Samo što je sada već prekasno.
Autor: Aleksej Kišjuhas - Danas
