Samo oni koji su na bezbednom rastojanju od fašizma i njegovih praksi mogu verovati u korist razmene ideja s fašistima.
Zoka je bio moj najbolji drug u gimnaziji u Sarajevu. Slušali smo iste bendove, išli na iste rok koncerte, smejali se istim glupostima, zajedno igrali fudbal, skijali na istim planinama, navijali za isti fudbalski tim, poveravali se jedan drugom o devojkama, opijali se posle škole u parku iz iste flaše otrovno jeftinog alkoholnog pića. Prepirali smo se o mnogim stvarima, često o filmovima – početkom osamdesetih (i kasnije) uobražavao sam da mnogo znam o filmu, što mi je davalo za pravo da napadam filmove koji su se njemu sviđali.
Posle gimnazije smo provodili manje vremena zajedno, ali smo i dalje bili bliski, redovno igrali fudbal i prilično često se prepirali. Ali onda, malo-pomalo, tako postepeno da nisam ni primetio šta se događa, on je postao žestoki srpski nacionalista. Postere rok bendova zamenile su slike srpskih svetaca i generala iz Prvog svetskog rata. Više nije citirao filmske junake već Gorski vijenac (epsku poemu iz 19. veka o pravednom srpskom istrebljivanju muslimana). Njegovo okretanje nacionalističkoj tradiciji bilo mi je mučno, sasvim suprotno urbanom duhu Sarajeva u kome smo obojica odrastali i često sam mu to govorio. Došlo je dotle da smo se svađali kad god bismo se sreli. Često sam predlagao, pre nego što bih se i sam razjario, da se klonimo „politike“ i da se držimo fudbala i filmova, ali kad je počeo rat u Hrvatskoj i kad su stale da stižu vesti o strahotama koje je počinila srpska vojska bilo je teško izbeći tu temu.
Poslednji put smo se videli u jesen 1991. dok je besneo rat u Hrvatskoj. Satima smo se prepirali, a on je uporno tvrdio da Radovan Karadžić – koji sada izdržava 40-ogodišnju kaznu za genocid, ratne zločine i zločine protiv humanosti – predstavlja interese celog srpskog naroda, pa i Zokine. Jasno se sećam da sam mu odgovorio urlikom koji mi je spržio krajnike: „Onda se jebite i ti i narod koji Karadžić predstavlja!“
U proleće 1992. Zoka je napustio Sarajevo i svoju devojku da bi se pridružio srpskoj vojsci kao lekar (studirao je medicinu). Njegova devojka je bila muslimanskog porekla i, treba li reći, nesklona da ga prati. Ostala je u gradu, a on je kasnije rekao jednom našem zajedničkom prijatelju da je ona „izabrala svoj narod“. Ne znam šta je bilo s njom, ali njen narod je bio pod opsadom više od hiljadu dana; tokom opsade je ubijeno više od 11.000 pripadnika njenog naroda, među njima i preko 1.000 dece.
Bez obzira na sve, čak i kada sam se našao u Čikagu 1992, razmenili smo nekoliko pisama punih „politike“. Negde u leto 1992, posebno krvavo leto u Sarajevu, rekao sam mu u pismu, poslednjem koje sam mu napisao, da je Slobodan Milošević – nacionalistički predsednik Srbije koji će umreti u Hagu tokom suđenja za genocid i ratne zločine – nacional-socijalista, drugim rečima nacista. U svom odgovoru Zoka je iskazao punu podršku Miloševiću, koji je po njegovom mišljenju takođe predstavljao interese srpskog naroda i napisao da je „Hitler uradio mnogo toga dobrog za Nemačku“.
Kao u času otkrovenja, odjednom sam shvatio da je njegovo pismo napisano jezikom koji više ne prepoznajem, ne samo zato što je koristio dijalekat i dikciju mnogo bližima Gorskom vijencunego našim prepirkama o filmovima. Sada smo bili tako udaljeni da do njega nije dopiralo ništa što bih mogao reći, a pogotovo nije bilo šanse da ga vratim u ono što sam smatrao pravom, autentičnom verzijom svog drugara. Nisam mu odgovorio na to pismo niti sam ga ikada više video, ali je on napisao pismo mojim roditeljima. U njemu je nacrtao mapu opsade Goražda, grada na stotinak kilometara od Sarajeva, gde je bio raspoređen i ponosno im objasnio da Srbima nije do grada, već samo žele da preotmu obližnju fabriku municije. Moja majka, koja me je molila da zbog „politike“ ne prekidam prijateljstvo sa Zokom, plakala je nad tim pismom zato što u njemu više nije bilo Zoke koga je poznavala. I ja sam ga pročitao. Napisao ga je ne samo stranac već i neprijatelj.
Moj odnos prema ratu uvek je bio obeležen intenzivnim osećanjem žaljenja zato što nisam shvatio šta dolazi, mada mi je sve bilo pred očima. Dok je Zoka aktivno učestvovao u ostvarivanju ideja koje su mi bile mrske, moja aktivnost nije otišla dalje od lakog pritiska – vikanja protiv njegovih fašističkih uverenja. Drugim rečima, osećao sam krivicu što nisam uradio nešto više, što sam produžavao dijalog s njim (i nekolicinom drugih nacionalističkih prijatelja) mnogo duže nego što je trebalo, čak i kad su ga njegovi stavovi – koji su očigledno bili proizvod srpske propagande – odveli u krvave zločinačke operacije. Bio sam zaslepljen, pretpostavljam, našim prijateljstvom koje se, sad mi je jasno, završilo mnogo pre nego naš dijalog. Uprkos svemu, i dalje osećam stid i krivicu zbog svog kukavičluka i naivnog uverenja da bi se on mogao trgnuti i doći k sebi kad bismo nastavili da razgovaramo. Naknadno sam shvatio da su njegova mržnja i rasizam bili toliki da nastavljanje razgovora s njim nije imalo ni svrhe ni smisla. Vikao sam u ljudsku prazninu.
***
Setio sam se Zoke početkom ove jeseni, kad je najavljeno da će Steve Bannon biti glavni gost New Yorker festivala i da će voditi javni dijalog sa glavnim urednikom Davidom Remnickom. Veoma sam se uznemirio i brzopleto zaključio da je za New Yorker Bannonov fašizam samo različito mišljenje o kome se može javno raspravljati na radost njegovih intelektualnih čitalaca i kupaca. U ljutnji sam zamišljao žestoku, ali uljudnu razmenu mišljenja, sučeljavanje, zapravo intelektualni spektakl koji će se kasnije, u foajeu, nastaviti uz sir i vino. U svojim tvitovima sam zamišljao koktel na kom će Bannon ćaskati sa žustrim menadžerima hedž fondova, uglednim ljudima od pera i kočopernim modnim fotografima i onda će sve razlike u mišljenju biti razvejane solidarnošću slavnih ličnosti i šampanjcem.
Drugim rečima, shvatio sam to krajnje lično zato što sam objavljivao u New Yorkeru i više puta učestvovao na njegovom festivalu. Preplavilo me je osećanje izdaje jer mi se činilo da je Bannon, veliki mislilac Belog nacionalizma, posvećan tiranisanju i uništavanju ljudi poput moje žene (Afro-Amerikanke) i mene (imigranta) kao i naše dece, porodica i prijatelja, srdačno pozvan na čašu prvoklasnog viskija posle stimulativne debate o Americi, koju po njegovom mišljenju ugrožava ološ kao što su obojeni i imigranti. New York Times je izvestio da je Remnick u pozivu Bannonu napisao: „Bila bi nam čast da se odazovete.“
Ali jedva nekoliko sati posle najave, dok sam besno tražio nešto što ću razbiti, New Yorker je otkazao svoj poziv Bannonu. Remnick je objavio saopštenje redakcije u kome je objasnio razloge za intervju sa Bannonom i priznao da javni razgovor nije dobra ideja. Smatrao sam da je Remnickovo rezonovanje utešno zbog svoje iskrenosti i vere u istinu novinarstva, ali sam i dalje mislio da bi javni intervju neizbežno imao oblik razmene ideja. Doista, nedugo potom neki ljudi su javno, na Twitteru i na stranicama NYT-a, rekli da je otkazivanje Bannonu gušenje javnog dijaloga, da „mi“ treba da komuniciramo s „drugom“ stranom, ko god bili „mi“ i „oni“. I najednom je Bannnon opet bleštao sjajem tržišta ideja (gde god ono bilo), a ja sam opet osetio potrebu da nešto razbijem.
Javna rasprava izazvana pozivom i otkazivanjem poziva potvrdila mi je da samo oni koji su na bezbednom rastojanju od fašizma i njegovih praksi mogu verovati u korist razmene ideja s fašistima. Ono što je za takvu privilegovanu grupu potencijalno plodna razlika u mišljenju, za mnoge od nas je stvar elementarnog preživljavanja. Ključna osobina fašizma (i pratećeg rasizma) jeste da ubija ljude i uništava im život – i da to radi zato što tome otvoreno teži.
Pogledajte „nultu toleranciju“ Stephena Millera i Donalda Trumpa prema politici „nelegalne imigracije“. Centralna ideja fašizma, koji se pojavljuje u nevelikom repertoaru dobro poznatih oblika, svodi se na to da postoje kategorije ljudskih bića koje zaslužuju prezir i uništenje zato što su (genetski, kulturno, bilo kako) manje vredni od „nas“. Svaki prokleti fašista (muški rod ovde nije slučajan – fašizam je muška, suštinski ženomrzačka ideologija), uključujući i Bannona, nastoji da sprovede tu ideju, čak i kad je zaodeva u gorki diskurs viktimizacije i nacionalne samoodbrane. Znate već kako to ide: oni prljaju našu naciju/rasu; oni uništavaju našu kulturu; mise moramo odbraniti od njih ili ćemo nestati. Na kraju takve ideološke putanje je uvek genocid, kao što se dogodilo u Bosni.
Dejstva i posledice fašizma nisu, međutim, ravnomerno raspoređeni duž te putanje. Njegove ideje se, pre svega, sprovode na telima i životima ljudi čije je prisustvo u „našem“ nacionalnom domenu nepoželjno. U slučaju Bannon/Trump, taj domen je starosedelački i beo. U ovom trenutku njihove ideje su usmerene na obojene i imigrante, koji ih ne doživljavaju kao ideje, već kao nasilje. Praksa fašizma baca u zasenak njegove ideje i zato ljudi koji su njom pogođeni nisu zainteresovani za tržište ideja na kome fašisti imaju najveću kupovnu moć.
Pogreška u ideji da Bannon bude glavni gost New Yorker festivala nije to što bi njemu bila data platforma s koje može da bljuje svoju retoriku mržnje, jer niti bi on nekog uverio, niti bi njega prosvetlio razgovor s Remnickom. Katastrofalna greška bila bi dopustiti mu da odvoji svoje ideje od fašističkih praksi u kojima se one brutalno ostvaruju. Ako je uopšte relevantan, Bannon nije relevantan kao mislilac, već kao (bivši) rukovodilac u izgradnji trumpovskog zdanja moći koje zatvara decu iza rešetaka i razgrađuje mehanizme demokratije.
Naravno, ne smemo smetnuti s uma da je New Yorker postojano i neumorno razotkrivao trumpovske malverzacije i objavljivao veoma važne i verodostojne priče o nastojanjima njegove administracije da razgradi Ameriku. U svom obraćanju Remnick je pomenuo svoju nameru da bez dlake na jeziku preispita Bannonovo delovanje. Ipak, kad bi se fašisti Bannonu dopustilo da deli prostor sa Zadie Smith ili Harukijem Murakamijem, on bi se pojavio kao Čovek Ideje.
Da bismo se ispravno odredili prema Bannonu i sličnima, belim nacionalistima i suprematistima koji sada popunjavaju i nadahnjuju američku administraciju, moramo ih definisati kao ono što jesu, to jest kao fašiste. Mnogi američki mediji na suprotnoj strani od mraka Fox Newsa ne usuđuju se da fašiste nazovu fašistima, delimično iz refleksnog saučesništva u kulturi liderstva i obožavanja poznatih ličnosti. Ali, verujem, i zbog nepodnošljivog straha da se uništava oblik američkog društva i prakse koji je dugo održavao privid demokratije, a da niko ne zna kako da se tome suprotstavi osim nadom u to da će nas spasiti Mueller i/ili opoziv predsednika.
Kada bi Bannon bio nazvan pravim imenom – fašista – tržište ideja moralo bi se suočiti s činjenicom da se američke vlasti ubrzano radikalizuju, da iza ćoška vreba ono nezamislivo i da ima mnogo primamljivih puteva koji vode do potpune kolaboracije. Ideja da smo svi zajedno u tome i da moramo međusobno razgovarati opasna je kao što je bila i moja privrženost prijateljstvu: naime, mogli bismo potrošiti vreme i gnev u suštinski neravnopravnom dijalogu, gde je jedna strana naoružana idejama a druga smrtonosnim oružjem.
Zastrašuje pomisao da možda ulazimo u modus građanskog rata u kome se razlike i neslaganja ne mogu izgladiti razgovorom. Sasvim je moguće da nema rešenja za ovu situaciju sve dok jedna strana ne bude temeljno uništena kao ideološka moć i politički entitet. Ako je tako, neizbežna borba zahteva da antifašističke snage jasno identifikuju neprijatelje i postave sebi cilj da ih poraze, ko god oni bili, šta god to iziskivalo. Vreme razgovora s fašistima je prošlo, čak i ako su vam oni najbolji drugovi iz gimnazije.
Literary Hub, 01.11.2018.
Prevela Slavica Miletić