fbpx

collage

 O filmovima "The Cave" i "For Sama"

"Pokušali smo da preživimo. Pokušali smo da ostanemo u našim domovima. To je sve“

Granatiranja, glad, hladnoća, smrt kao svakodnevna pojava u gradovima pod opsadom... I u svemu tome potpuna predanost u spasavanju života drugih, pitanje majčinstva, borbe sa stereotipima, borbe za ženska prava, bolje društvo. Deo je to dokumentarnih filmova dvoje sirijskih autora – „The Cave“ Ferasa Fayyada i „For Sama“ Waade Al-Kateab. Oba kandidovana za Oskara u kategoriji dokumentarnog filma, prikazana na ovogodišnjem festivalu u Amsterdamu – IDFA, koji je održan od 21. novembra do 1. decembra, smeštena u bolnice u gradovima pod opsadom, gledaocima daju direktan uvid u horor sirijskog rata, ne dozvoljavajući da zaboravimo šta se u toj zemlji dešava. Oba filma za glavne likove imaju dve žene – novinarku i upravnicu bolnice.

Dok u filmu „For Sama“ glavna junakinja, režiserka Waad Al- Kateab, priča intimnu, duboko potresnu priču mlade žene koja ponesena idealima slobode i jednakosti želi da svetu pokaže šta se dešava u Siriji na početku revolucije, da bi na kraju snimala svoj i život prijatelja i pacijenata u jednoj od bolnica u istočnom Alepu, koje je bilo pod kontrolom pobunjenika; „The Cave“ prati doktorku Amani Ballour, koja kao specijalizantkinja pedijatrije, zbog odlaska većine lekara iz istočne Goute u blizini Damaska pod kontrolom pobunjenika, postaje upravnica bolnice koja ima iskopan deo pod zemljom (pećina - the cave). Prema rečima režisera, ona je prva žena upravnica bolnice u istoriji Sirije.

U razgovorima nakon filmova, oboje režisera su napomenuli istu stvar – da je ono što se moglo videti u filmovima zapravo bio primer života u jednoj drugačijoj, za njih boljoj Siriji.

„Kada su iz istočnog Alepa nestali vladini vojnici i njihovi ljudi, taj deo grada je počeo da vodi sopstveni život. Ja sam, kao novinarka, prvi put mogla da podignem kameru slobodno i da snimam, jer u sirijskom režimu to nisam mogla da uradim. Ljudi su počeli da otvaraju pekare, škole, bolnice... Najpre nam je bilo čudno, jer nismo navikli na takav život. Ljudi su počeli sami sve da organizuju i za mene je to bilo neverovatno, jer smo sanjali slobodnu Siriju i taj deo je bio za mene primer slobodne Sirije, kako bi naš život izgledao kada režima ne bi bilo. Nešto mi je govorilo da to moram da sačuvam, sve što se dešavalo u tom trenu u istočnom Alepu da mora ostati sačuvano“, priča Al – Kateab. Kako kaže, ubrzo su počela jača granatiranja, počele su i da se smenjuju različite pobunjeničke grupe na vlasti i tu je bio kraj idealu.

Feras Fayyed je, kako kaže, želeo da uradi film o ljudima koji su se borili da naprave Siriju boljom, o sistemu koji je trebao da bude primer za celu zemlju, o borbi za demokratiju, za ljudska prava, socijalnu pravdu...

„Ono što vidite u bolnicama je pravi model demokratije u Siriji. Vidite da su ljudi želeli da izgrade zemlju u kojoj se poštuje dostojanstvo i imaju slobodu izbora“, pojašnjava Fayyad.

ZA SAMU

Sama je devojčica, kćerka Waade i Hamze al-Kateaba, kojoj majka još u trudnoći posvećuje film kroz koji nas vodi do trena kada su prinuđeni da napuste istočni Alepo. Iako u početku nije mislila da će napraviti film, i iako je snimala sve što se događalo zbog želje da sačuva borbu pojedinaca u užasima rata, Waad al Kateab je, kako kaže, snimila film kao zaostavštinu budućim generacijama Sirijaca i Sirijki, raseljenim širom sveta, kao zapis o borbi za slobodu.

„Snimali smo dokaze šta režim (predsednika Bashara al-Assada op.a) radi sopstvenim građanima, ali takođe sam snimala šta se dešava s ljudima, kako se nose sa svim što se dešava. Pokazivali su ogromno razumevanje za to što snimam užase, ali niko nije razumevao zašto snimam nas dok, recimo, spremamo večeru. Zašto snimam momke iz bolnice koji igraju fudbal. Jer njima to nije važno. Za mene je bilo važno da se vidi balans svega, da se vidi kompletna slika. Znali smo da je ovo što snimamo važno, ali nismo shvatali koliko dok nismo izgubili jednog od najbližih prijatelja. Živeli smo zajedno u bolnici šest meseci i proveli neke od najlepših trenutaka skupa. Kao devojka došla sam u taj deo grada sama i nikoga nisam poznavala. Osetili smo da smo porodica jedni drugima. Jedan od nas je uhvaćen i sutradan ubijen. Tu noć sam sedela sa ostalim prijateljima i gledali smo snimke s njim i shvatili da je to taj trenutak – sad živimo, ovo zaista objašnjava ko smo i šta želimo da postignemo. Od tada mi niko nikada nije rekao da spustim kameru ili da ne snimam, čak su bili i naporni. Znali su da mi kucaju na vrata u četiri ujutru jer igraju karte pa da ih snimam. Počeli su da cene šta radim i to mi je dalo slobodu da snimam sve“, pojašnjava al-Kateab.

Nakon što su napustili Alepo i uspeli kao porodica da dobiju azil u Velikoj Britaniji, Waad je potražila pomoć od medijske kuće sa kojom je sarađivala – britanskog Kanala 4.

„Došla sam do njih i rekla da imam materijal, da ne znam šta da radim s njim, nemam iskustvo pravljenja filma. Ni emocionalno ne mogu da se nosim s tim, ne mogu da donosim odluke o tome šta treba da se izbaci a šta da ostane“, priča režiserka napominjući da se ljudima koji imaju materijal iz ratnih zona često dešava da im niko ne zahvali na pravi način za to, da čak često nisu ni spomenuti u filmovima.

Edward Watts sa Kanala 4, zainteresovao se za materijal i postao producent njenog filma. Watts je napomenuo da je film primer sličnih situacija koje ljudi prolaze širom sveta – od Sirije, preko Jemena i drugih zemalja i da ih treba osnažiti da ispričaju svoje priče.

„Osećao sam od početka rata u Siriji da je taj događaj važan za budućnost sveta u kojem živimo. Vidite u filmu da najbolje sreće najgore u ljudima i da će razvoj događaja u toj zemlji uticati na sve nas. Na kraju, jeste. Razgovaramo u mojoj zemlji, sa Brexitom koji se događa, situacijom sa izbeglicama, usponom Islamske države.... Uvek sam želeo da napravim film o mirnim demonstrantima poput Hamze koji su hteli svoja prava, koja mi često uzimamo zdravo za gotovo“, rekao je Watts.

THE CAVE

Ekipa filma „The Cave“ imala je drugu brigu - plašila se da im materijal snimljen u istočnoj Gouti ne pronađu kod ljudi koji su, napuštajući svoje domove, prolazili punktove Assadovih i ruskih snaga, jer bi to značilo njihovu sigurnu smrt. Kada je materijal stigao, briga su postali ljudi koji su snimljeni, jer je jedan od zaposlenih u bolnici u međuvremenu uhapšen i nalazi se u zatvoru. Režiser Feras Fayyad - koji je takođe bio zatvaran i mučen u Assadovim zatvorima - kaže da je izbacio čitav deo filma sa tim čovekom da ga ne bi dovodio u dodatnu opasnost.

„Bili smo u strahu kako izneti snimke iz grada pod opsadom. Nismo znali koliko će naši glavni likovi biti sigurni od bombardovanja sirijskih i ruskih snaga i da li ćemo uspeti da podelimo informacije jer pričamo o direktnim svedocima napada (hemijskim oružjem op.a.) sarinom 2013. godine, kada je ubijeno preko hiljadu ljudi u jednoj noći, na šta nije bilo odgovora međunarodne zajednice. Doktori Salim i Amani su posledice tog dela videli sopstvenim očima i pojavljivanje može da ugrozi njihove živote“, pojašnjava Fayyad. Dodaje da je na snimcima bilo mnogo privatnih informacija koje su mogle da ugroze život glavnih junaka i njihovih obitelji.

„Morao sam da nađem način da sačuvam te ljude, da zaštitim njihov život a da ipak objavim informacije koje su važne za sve nas. Na početku nismo bili sigurni kako da se nosimo sa svim tim“, priznaje Fayyad.

Uz doktorku Amani Ballour, glavni lik je lekar Salim Namour koji u ludilu rata operacije izvodi uz klasičnu muziku i vidno na svakom koraku podržava koleginicu, za čiji izbor se i sam zalagao.

Doktor Namour, koji je kao i većina civila iz istočne Goute prinudno raseljen i ostao bez doma, nakon prikazivanja filma bio je vidno potresen, iako ga nije gledao prvi put.

„Moj je izbor bio da ostanem. Verovao sam u slobodu. Veoma mi je teško da govorim nakon gledanja filma. Želim da vam kažem da smo mi  stvarni, da nas ima nekoliko miliona i da smo propatili od Asadovog (predsednik Sirije Bašar al-Asad op.a) režima. Svi smo patili od opsade, gladi, hladnoće, granatiranja, barel bombi, napada hemijskim oružjem i na kraju prinudnog preseljenja. Želim da znate da ste videli sto minuta od pet godina patnji mog naroda. Želim da svi znaju da je polovina mog naroda u izbeglištvu. Želim da znate, ne želim da pričam o patnjama. Želim da slavim mir i slobodu, ženska prava, umetnost i pravdu moje zemlje. Želim da slavim oslobođenje zatvorenika Asadovih zatvora. Želim da slavim kraj Asadovih zločina i njegovo privođenje pravdi. To je ono u šta većina Sirijaca veruje. Ovo je stvarnost, ovo je istina o tome ko smo mi Sirijci. Film je za mene veoma bolan, podseća me na najteže trenutke u životu, na smrt, na žrtve, na mučenike. Svaki put kad ga gledam, plačem“, kazao je Namour.

Film je sniman u sedam bolnica, na terenu su radile dve ekipe, jedna u Idlibu, druga u istočnoj Gouti. Prema rečima režisera, ekipa u bolnici je bila pod stalnim pritiskom svih frakcija koje su kontrolisale to područje jer su hteli da kontrolišu i bolnicu, „gde je bio otpor prema njima kao i prema dnevnom bombardovanju sirijske i ruske vojske“.

„Ova bolnica je model za nešto više. Dr Amani je prva menadžerka u istoriji Sirije koja se nosila sa tako ozbiljnim situacijama. Rukovodila je sa 140 ljudi, pomagala hiljadama civila pod opsadom. U ovom filmu vreme se meri brojem tela koja dolaze u bolnicu. Istina o Siriji u ovom filmu je pod zemljom i ljudi to treba da vide. To je borba ne samo za menjanje političkih okolnosti. Paralelno se dešavala revolucija u društvu i to treba da prepoznamo. To je osnova demokratije. Postoji budućnost za Siriju, a ona je svakako u jednakosti žena sa muškarcima“, rekao je Fayyad. 

'AKO JA USPEM, USPEĆE I DRUGE ŽENE'

Na početku filma „The Cave“ dr Amani Ballour se suočava sa jednim od mnogih očajnih pacijenata kojima ne može da ponudi lek, koji na kraju traži muškarca da razgovara s njim, jer ona „očigledno nije sposobna“.

“Muškarci u našoj zajednici obično kažu: 'Treba da sediš kući, ili možeš raditi u bolnici, ali ne i upravljati njome. Insistiram na tome da mogu i izazivam taj narativ kako bih dokazala da žena može da radi taj posao. Moram da budem podrška drugim ženama, jer ako ja uspem, to će biti uspeh svih žena”, rekla je dr Amani u intervjuu za Deadline.com.

Fayyad otkriva da mu je jedna od omiljenih scena, kako kaže mikrotrenutak kada u trenutku ludila dvoje male dece dolaze kod doktorke Amani i ona pita devojčicu da joj kaže gde je pogođena, a dečak odgovara umesto nje, na šta Amani traži da pusti sestru da govori.

„I devojčica shvata da prvi put ima priliku da govori, šokirana je u trenutku. Film stoji na tim malim situacijama kojih je dr Amani bila veoma svesna, gde je učinila promenu svesna situacije u kojoj je“, napominje Fayyad.

Dr Amani u toj sceni pita devojčicu šta bi želela da bude kad poraste.

„Svaki dan deca umiru i htela sam da joj kažem: 'Preživećeš i treba da misliš na budućnost. Možeš biti profesorica, doktorka'. Mislim da je to jako važno jer meni to niko nije rekao kad sam bila mala. Niko mi nije rekao da imam prava. Da mogu biti važna osoba u budućnosti. Svi oko mene su mi govorili: 'Udaćeš se i imaćeš decu i raditi kod kuće'. Tako se shvataju žene. Celo vreme sam se pitala zašto ne mogu nešto drugo da radim, zašto moram da se udam, kakav je ovo život. Ne želim takav život“, priča dr Amani, koja dolazi iz tradicionalne porodice u kojoj se njena sestra sa 13 godina već udala. No ona je odabrala drugačiji put. Zato je, kako kaže Fayyad, bila svež vazduh. Žena koja nije venčana u ranim godinama ili maloletna, koja je te ideje odbacila, bila protiv svoje porodice, protiv društva, borila se, kao što se i Salim borio za nju i bio joj podrška i zbog toga dobijao razne udarce, pojašnjava režiser filma. 

„Staviti nju u film je zapravo bila borba protiv stereotipa. Hteo sam da pokažem da u zemlji u kojoj je predsednik doktor koji ubija ljude iz vazduha, jedna žena u tom tradicionalnom društvu razbija stereotipe, doktor je kao i on, ali za razliku od njega spasava stotine života. Zato je ova bolnica izabrana. Glavni lik je žena koja je dva puta izabrana na mesto menadžerke bolnice, boreći se protiv stereotipa, izazivajući društvo i političku situaciju. Nju podržava čovek koji se bori za jednakost polova u vreme opsade i osetio sam da bi to mogla biti Sirija u budućnosti. Kada ljudi pitaju ko je alternativa Asadu, evo, ima na stotine ljudi koji mogu da vode zemlju u bolju budućnost“, rekao je Fayyad.

Na slične situacije je nailazila i Waad al-Kateab kao žena s kamerom. No, uprkos komentarima da joj je mesto u kući, to što je žena otvaralo joj je put ka intimnijim i iskrenijim razgovorima. „U jednoj ruci bih držala kameru, u drugoj Samu. Žene su znale da ih razumem, zato su sa mnom pričale na drugačiji način nego s muškarcima“, pojašnjava al-Kateb.

Nakon određenog vremena shvatila je da ljudi moraju da prihvate da je tu i da radi to što radi, da nije na njima da odlučuju da li može ili ne može da snima.

„U teškim trenucima, uključivala sam kameru i snimala se jer sam jako uplašena, mnogo je loših emocija u meni i ne želim da druge povređujem njima, zato govorim u kameru. Među drugima se uvek pretvaramo da je sve u redu. Bilo mi je važno da ljudi van Alepa i Sirije vide da rat i revolucija nisu samo ljudi u sukobu, da postoji cela jedna zajednica iza njih. Verujem da mnoge žene rade teške stvari, ali nisu pod svetlima reflektora da govore o svojim iskustvima. I ja imam majku, znam šta radi. To je svet oko nas i ako imamo priliku, treba da govorimo o tome“, pojašnjava al-Kateab.

Prisetila se situacije kada je kao novinarka otišla na sastanak kolega u jedno od udruženja gde se trebalo raspravljati kako zajedno da se izbore za bolji položaj kada su na terenu. Od 121 člana u prostoriji, ona je bila jedina žena.

No, kad je izbegla 2017. godine u Veliku Britaniju, gde je nominovana za najbolju kameru u filmu, u najavi na dodeli je čula sledeću rečenicu: „Ovo je prvi put za 26 godina da žena dobije ovu nagradu“.

„Nisam mogla da verujem. Dakle, nije problem samo o Siriji i mestu odakle dolazim, ovo je globalni problem. Tada sam shvatila koju moć film ima i da to nije samo pitanje borbe za naša prava u Siriji, nego za naša prava generalno. Režiserke treba da budu makar podjednako zastupljene, to je nešto što mora da se desi i nije stvar procenata. To bi trebalo da je najnormalnija stvar na svetu“, poručila je Waad al-Kateab. 

Za doktorku Amani Ballour, koja danas živi van Sirije, iskustvo rada u bolnici u gradu pod najdužom opsadom u istoriji koja je trajala pet godina, ostavilo je duboke rane, ali i otvorilo put ka drugim temama kojima želi da se posveti. Dok je u filmu govorila da nakon prinudnog preseljenja ne želi ni da radi ni da uči, danas ima drugačiji stav: „Radiću na podršci ženama. Više ne mogu raditi sa decom, rat je ostavio velike traume na mene“, rekla je u intervjuu za Deadline.com

Četiri člana ekipe filma „The Cave“ su ubijena u ratu tokom snimanja i produciranja filma. Porodica režisera Ferasa Fayyada je zbog ofanzive Asadovih i ruskih snaga na provinciju Idlib na severu Sirije, koja traje poslednjih meseci, pošla put izbeglištva, kao i milioni drugih Sirijaca.

„Kada režim nestane, vratiću se. Bojim se da će me ono što sam videla progoniti zauvek. Pokušali smo da preživimo. Pokušali smo da ostanemo u našim domovima. To je sve“, reči su dr Armani Ballour na kraju filma.  

Samo u poslednja dva meseca, otkad traje ofanziva snaga predsednika Bašara al-Asada i ruskih saveznika, pola miliona ljudi je, prema podacima Ujedinjenih nacija, napustilo Idlib tražeći sigurnost i zaštitu za svoje i živote svoje porodice. Rat u Siriji ušao je u devetu godinu.

Piše: Žarka Radoja - kontrapress.com

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU