fbpx

Žozef Moris Ravel je jedan od najznačajnijih predstavnika impresionizma u muzici, francuski kompozitor, poznat po orkestarskom delu “Bolero”.

hq720

Rođen je 7. marta 1875 godine u Siburu, u delu Francuske koja se naziva Baskija. Njegova majka je odrasla u Madridu, dok je njegov otac Džozef bio švajcarski naučnik, rođen u mestu Gornja Savoja. Zaslužan za veliki broj izuma od kojih su neki bili veoma važni – rani motor sa unutrašnjim sagorevanjem i ozloglašena cirkus mašina.

Cela porodica Ravel preselila se u Pariz, gde je i rođen mlađi brat Morisa Ravela. Još u ranom detinjstvu ih je otac vodio u fabrike kako bi videli najnovija otkrića u industriji. Međutim, Moris je već tada počeo da pokazuje svoje interesovanje za muziku, umetost i kulturu, dok je njegov mlađi brat vremenom postao inženjer – kao otac.

Na razumevanje i interesovanje za muziku i kulturu na Morisa je najviše u početku uticala njegova majka, kao i njeno baskijsko nasleđe i izvorne baskijske pesme koje mu je pevala. Već sa sedam godina Moris je pokazivao interesovanje za muziku i počeo je da svira klavir kod Adrija Gisa, kod kog je učio i kontrapunkt, harmoniju i kompoziciju.

Svoje interesovanje za kompoziciju je pokušao da pokaže pišući dela slobodne forme. Prvo takvo njegovo delo bile su varijacije na jedan Šumanov koral, nakon čega je ulsedila groteskna serenada (koja je izgubljena) i jedan stav sonate.

Prvi put je javno nastupao sa 14 godina, kada se upisao na Pariski konzervatorijum. Njegovo prvo značajnije delo “La Ballade de la Reine morte d’aimer” komponuje prema poemi “Roland de Mares”-a u svojoj 19. godini, da bi uskoro napisao i jednu pesmu uz pratnju klavira, pod nazivom “Un grand sommeil noir”.

U ovom periodu stvarao je dela koja se svrstavaju u romantizam, pa je tako usledila i kompozicija “Rapsodie espagnole”, napisana za orkestar.

Dok je studirao, sve je više vremena posvećivao harmoniji, kontrapunktu i fugi, a na njega, kao kompozitora najviše utiče rad Erika Satija koji je smatran za najsmelijeg reformatora francuske građanske muzike. Upravo je zbog uticaja Satija Ravel je mogao u potpunosti da izgubi dodir sa konvencionalnim formama u komponovanju, ali je na vreme Gabrijel Fore, profesor kompozicije na Pariskom konzervatorijumu, uključio Ravela u svoju klasu.

Vrlo brzo nakon što je Ravel došao u klasu Gabrijela Forea, napisao je uvertiru za orkestar “Šeherezada”, a potom i “Pavane pour une Infante defunte” – kompoziciju koju je napisao u mladosti, ali je tek kasnije priznao.

Reakcije na njegov rad

Čak je i Ravelov profesor Gabrijel Fore bio iznenađen kada je Ravel predstavio svoje delo “Jeux d’eau”. Upravo je ova kompozicija bila temelj za različite nesuklasice i negativne komentare na celokupan rad Ravela.

Jedan kritičar je za ovo delo rekao:

„Ogromna bujica, ali sastav idiotski. Početak kolebljiv: levi ogranak ruske škole koji oneraspoložene slušaoce — uznemirene pored ostalog agresivnim odobravanjem jedne šačice golobradih klikaša, goni da protestuju i zvižde. Čemu ovo divljaštvo? — To me žalosti zbog mladog Ravela, početnika doduše srednje nadarenog, ali koji će možda moći kroz dvanaestak godina da postane nešto, ako ne neko, pod uslovom da se mnogo trudi...“

Ravelovo stvaralaštvo je ubrzo postalo potpuno nerazumljivo kako za publiku, kritičare tako i za njegovog učitelja. Međutim, ovde se zapravo radilo o sukobu između konzervativnog ukusa jedne aristokratizirane građanske publike i reformatorskih nastojanja mladog stvaraoca. Ravel je znao zbog čega se odriče romantičarskog načina komponovanja i romantizma uopšte – tu nije bilo reči samo o muzici, nego i o celokupnom pojmu romantizma, šta ono predstavlja i na kojim načelima se gradi.

Opozicija romanzitma

Moris Ravel dao je umetnički prikaz onoga što je narod oseća, onog nezadovoljstva koje se ispoljavalo krajem prošlog veka prema plutokratiji, a koje se dokumentovalo kao naturalizam – nasuprot realizmu.

Sitno građanstvo je bilo egzistencionalno ugroženo i naglašavalo je svoju opoziciju prema društvu kom je pripadalo, ali ipak nije smelo da se suprotstavi u potpunosti i da zađe u osnovne sukobe društva.

Ravelov impresionizam

Dela koja je pisao Ravel oživljavala su mrtve stvari, a prirodu su predstavljala kroz mitove. Najčešće je pisao u oblicima kao što su pavana, menuet, valcer, čime je želeo da poveže sve suprotnosti društva u kom živi.

Uvek se u delima bavio suprotnostima, a to je najočiglednije u njegovom delu “Tombeau de Couperin”. Nastojao je da u svojim delima pobedi, kako je on nazivao “Tour de force” – šeme i zadatke po kojima su u ranijim epohama pisala dela.

Nalik na Kloda Debisija, i Ravel je svojim delima dočaravao mirise, predele, slike... što je klasičan način izražavanja impresionista.

Stvaralaštvo

Ravel je pisao dela najviše za klavir, kamerne sastave i orkestar, ali i opere, dela vokalne muzike i muziku za pozorišna dela. Među njegovim klavirskim delima izdajaju se: “Pavana umrloj infantkinji”, “Igra vode”, “Ogledala”, “Noćni gospar”, “Koprenov grob”.

Delo “Kuprenov grob” napisao je nakon učestvovanja u Prvom svetskom ratu, gde je kao dobrovoljac bio vozač kamiona. Želeo je da se priključi vojci, ali nisu hteli da ga prime, jer je, prema njihovom mišljenju bio sitne građe.

Delo “Koncert za levu ruku” napisao je 1931, godine, kada mu je pijanista Pol Vithenštajn rekao da nema posao – jer je u ratu izgubio desnu ruku.

Među operama koje je pisao nalaze se “Dete i čarolija”, “Španski sat” – komična opera, po formi veoma nalik na bufo opere iz 18. veka. Pisanje baleta bilo je više nego očekivano za sve kompozitore impresijalizma. Fabula je uvek bila fantastična, a forma je bila inspirisana bečkim valcerom.

Najpoznatije Ravelovo delo je svakako orkestarska kompozicija Bolero. Ova kompozicija se zasniva na dve teme koje se naizmenično smenjuju. Upravo ovim delom skrenuo je pažnju većeg broja ljudi na sebe.

Bolero je specifičan i po načinu izvođenja. Tema koja se stalno ponavlja svaki put je pojačana novim instrumentima, čime je uspeo da prenese energiju i strast španskog plesa. Upravo je čuvena ruska balerina Ana Pavlovna uspela još više da popularizuje ovo delu, uvrstivši ga u svoj redovan repertoar.

Afera Ravel

Početkom 20. veka desio se jedan skandal koji je na neki način i odredio karijeru Morisa Ravela. Kao mlad muzičar i kompozitor, Ravel se nekoliko puta tokom studija pirjavljivao za prestižnu “Nagradu Rima” koju je želeo da osvoji, ali nije nikako imao uspeha u tome.

Kada je nastupio na ovom takmičenju 1905. godine, bio je očigledan favorit, ali ga je komisija diskvalifikovala – zbog previše godina. Naravno – problem je bio u njegovoj težnji ka inovacijama.

Ovaj događaj je izazvao lančane negativne reakcije u javnosti i u intelektualnim krugovima Pariza. Oko mladog kompozitora podigla se prašina, a do te mere je bio u centru pažnje da je tadašnji dekan Konzervatorijuma Teodor Diboa podneo ostavku zbog pritiska.

Tada je na čelu ove akademske ustanove postavljen Ravelov progesor Gabrijel Fore. “Zahvaljujući” skandalu, odnosno Aferi Ravel, ovaj kompozitor je doživeo veliku popularnost u umetničkom i intelektualnom svetu, čime je oživeo i Pariški muzički život.

Prijateljstvo sa umetnicima

O kompozicijama i muzici Morisa Ravela svi su govorili nakon “Afere Ravel”, koncertne sale u kojima je svirao vile su pune. U to vreme Ravel se zbližio sa Klodom Debisijem i Igorom Stravinskim, a ovo prijateljstvo inspirisalo je svu trojicu da tragaju za novim i drugačijim muzičkim stilovima i eksperimentišu.

Trojica kompozitora zbližila su se sa Sergejem Djadiljevim koji je u Parizu vodio “Ruski balet”. Od Ravela je naručio balet “Dafnis i Kloe”, ali njihova saradnja nije potrajala. Nakon sukoba oko postavke baleta “Valcer” 1920. godine, nikada više nisu nastavili saradnju niti su izgladili odnose.

Napuštanje Pariza i putovanja

Francuska vlada je 1920. godine dodelila Morisu Ravelu orden Legije časti, koji je Ravel odbio jer mu već tada nije prijala preterana pažnja i način života kakav je imao u Parizu. Tada odlučuje da se preseli u Monfor-Lamori, malo mesto daleko od urbanog sveta, sa ciljem da se posveti samo komponovanju. Međutim, spokoj koji je imao u ovom selu često je prekidao putovanjima.

U tom periodu putovao je često po Evropi i držao koncerte po Italiji, Holandiji, Engleskoj i drugim državama. Krajem 20-tih godina odlučio je da turneju premesti na Američki kontinent.

U Americi je nastupao u više od 25 gradova, a svuda je dočekan sa oduševljenjem i ispraćen sa ovacijama. Tokom boravka u Americi Ravel je počeo da se interesuje za džez muziku, a tada je upoznao i Džordža Geršvina. Prema anegdoti – Geršvin je zamolio Ravela da ga podučava kako bi bio bolji, na šta mu je stariji kolega odgovorio rečima: “Zašto želiš od sebe da napraviš drugorazrednog Ravela, kada si već prvorazredni Geršvin?”

Samoća, nesrećni slučaj i smrt

Iako je ceo život bio okružen ljudima, a imao je i prijatelje u umetničkim krugovima, doživeo je veliku slavu u celom svetu, Ravel je ipak bio usamljen i nikada nije imao intimnu vezu niti brak. Ovo je Ravel objasnio rečima: “U životu sam imao samo jednu ljubavnu vezu – sa muzikom”.

Moris Ravel je 1932. godine doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobio udarac u glavu. U početku je delovalo bezazleno, ali je posle nekog vremena Ravel počeo da oseća simptome Pikove bolesti – zbog čega prvo nije mogao da se skoncentriše na svoj rad, a ubrzo nije mogao ni da upravlja svojim pokretima, da bi kasnije izgubio i mogućnost da govori.

Kada je doživeo ovu nesreću počeo je sa komponovanjem baleta “Jovanka Orleanka”, a pisao je i muziku za filmsku ekranizaaciju “Don Kihota”. Međutim, bolest je napredovala i sve manje je bio u mogućnosti da komponuje, pa su ova dela ostala nedovršena.

Misleći da će mu pomoći, Ravel je 1937. godine pristao na eksperimentalnu operaciju mozga. Posle operacije uspeo je da se probudi, pozove brata Eduarda, nakon čega je pao u komu iz koje se nije probudio.

Preminuo je 28. decembra 1937. godine, a sahranjen je pored roditelja, na groblju u mestu Levaloa-Pere.

Izvor

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU