fbpx

Menadžer Albert Grosman je u gradiću pod nazivom Vudstok stvorio utočište za muzičare, međutim, samo se nekolicina izvukla odatle neozleđena. Ovo je recenzija knjige Varoške priče: Bob Dilan, „Bend“, Van Morison, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks i „Frends“ tokom divljih godina u Vudstoku.

janis 1 large transqVzuuqpFlyLIwiB6NTmJwRU1QdwteBQo62OLvsIBP8g

Albert Grosman i Dženis Džoplin 

Varoš pod nazivom Vudstok nalazi se na dva sata vožnje od Njujorka, na Katskilskim planinama. To je sklonište za umetnike još od 1902. godine, kada je sin vlasnika mlina iz Mančestera stvorio koloniju inspirisanu Pokretom umetnosti i zanata. Šumovita brda Vudstoka bi možda ostala tajno utočište za kreativne Njujorčane da je Bob Dilan malo bolje vozio motor. Posledica nesreće 1966. godine u blizini mesta gde je kasnije bila njegova vikendica, bila je to da se skoro sasvim povukao: tokom narednih osam godina pojavio se samo četiri puta.

Veći deo tog vremena Dilan se skrivao u Vudstoku, snimivši više od stotinu pesama u demo verziji, uključujući i „The Mighty Quinn“, „All Along the Watchtower“ i „This Wheel’s on Fire“. Kada su delovi ovih pesama počeli da se pojavljuju – prvo tako što su ih snimali drugi umetnici, a zatim i na nelegalne načine, Dilan se od zvezde preobrazio u legendu.

Zatim je njegova misteriozna prisutnost pretvorila Vudstok u centar za muzičare. Džordž Harison, Džimi Hendriks, Van Morison i Erik Klepton su krenuli tamo na hodočašće kako bi pronašli izvor te nove muzike: stvorene električnim instrumentima, a opet tako neiskvarene i tipično američke i sa određenom dozom ozbiljnosti, za razliku od kalifornijskog psihodeličnog roka. Zatim je došao Festival muzike u Vudstoku 1969. godine, zbog kog je gradić postao nadaleko poznat (iako je, u stvari, festival održan oko 100 km dalje, pošto organizatori nisu uspeli da dobiju dozvolu da smeste festival u samom Vudstoku).

Muzički pisac Barni Hoskins je živeo u Vudstoku tokom devedesetih i prisustvovao je 25-godišnjici festivala 1994. godine, koja ne samo što je održana u pravom Vudstoku, već su napravili mesta i za Dilana, koji je kraj originalnog festivala sačekao na Ostrvu Vajt. Hoskinsova knjiga Varoške priče je biografija grada koja ima za cilj da Vudstok pretvori u glavnu zvezdu – ali to je jako teško izvesti. Pisci često pričaju o pretvaranju grada u lik, međutim, jedino su, možda, Rejmond Čendler sa Las Vegasom i Džejms Džojs sa Dablinom uspeli u tome. Avaj, ovde, u knjizi koja prečesto podseća na tradicionalnu istoriju roka, Vudstok ostaje neuhvatljiv.

dylan 1 large transFRcamfF5XSIP2wR2yAqDplcFNNfxoPje6B6a U8c3 8

Bob Dilan

Hoskins je najbliži tome da potpuno prebaci čitaoca u to vreme i mesto kada usmeri pažnju na najživopisnijeg stanovnika, Alberta Grosmana, Dilanovog menadžera. Ovde možemo videti obrise odlične gotičke priče: Grosman je bio Građanin Kejn folka i rokenrola, a Vudstok njegov Ksanadu. Grosman ga je stvorio, a on je uništio i njega i skoro sve ostale koji su bili uvučeni u njegove krugove.

Grosman je bio tridesetpetogodišnji vlasnik kluba iz Čikaga te 1961. godine, kada se pojavio u Njujorku kako bi održao audiciju za pevače za grupu koja će postati trio „Piter, Pol i Meri“. Meri Travers je rekla: „Nije bio baš najfinija osoba, ali sam ga jako volela“. U filmu „U glavi Luina Dejvisa“ braće Koen, koji predstavlja istraživanje ove ere, F. Meri Ejbraham tumači lik zasnovan na Grosmanu, koji kratko kaže Dejvisu, pevaču u problemima: „Ja ovde ne vidim mnogo novca“.

Grosman je bio sumoran, ćutljiv čovek sa žicom za mračnu romantiku, nemilosrdan u poslovanju, ali popustljiv prema svojim umetnicima i osoba koju su privlačile krhke, povređene osobe. Tokom ranih šezdesetih, Dilan je često ostajao s njim u njegovom utočištu u Vudstoku. Plivao bi u Grosmanovom bazenu sa Džoan Baez ili bi išao na čašicu razgovora sa Alenom Ginsbergom u Grosmanovu kuhinju.

Dilan je kasnije kupio sebi kuću u blizini, međutim, u raju se pojavila i zmija: novac. Do sredine šezdesetih, bitka oko autorskih prava je pokvarila njihov odnos. Usledio je žučan razlaz, a Hoskins je povukao fascinantne paralele između svega ovoga i teksta jedne od Dilanovih najzagonetnijih pesama, „Duž osmatračnice“: „poslovni ljudi, oni piju moje vino“ (All Along the Watchtower: businessmen, they drink my wine...).

joplin 2 large transqVzuuqpFlyLIwiB6NTmJwet53OdZ47rmv DKQkbUJ8I

Dženis Džoplin

Grosmanov lični život je bio jednako haotičan. Njegova prva žena je bila heroinski zavisnik. Obožavao je svoju drugu ženu, ali su postali skoro potpuni stranci. Bilo mu je draže da hibernira i prejeda se u Vudstoku, nego da juri za njom.

Njegovo poslednje veliko delo je bila Dženis Džoplin. Javljao bi se na njene pozive u svako doba dana i noći, a ipak je, hladno, nakon otkrića da nije uspela da se oslobodi svoje loše navike, tajno uzeo polisu osiguranja njenog života koja bi mu donela 200 hiljada dolara kada ona umre.

Dilan, Džoplin, njegova žena: izgleda da je svako od njih iznova slomio srce Grosmanu.

U Hoskinsovom izveštaju, Vudstok se javlja kao gradić koji se vrteo oko ove usamljene, povređene osobe- kao mesto gde su mnogi muzičari koji su je pratili mogli da učine mnogo toga što su želeli, sem, možda, da pobegnu i oporave se.

Izvor: Telegraph

Prevela: Ana Brajković, iserbia

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU