fbpx

7bili

Njena tragična sudbina je služila svima samo ne njoj; bila je inspiracija, nadahnuće, predmet žaljenja ili prekora. Mnogi su hteli da budu kao ona, drugi su pak težili da budu sve ostalo što ona nije, ali istina o slavnoj Bili Holidej, bluz divi, krije se ispod prefinjenih haljina i scenske šminke, ispod slojeva diskriminacije i rasizma, gde mala Lejdi Dej daje svoju poslednju paru ne bi li čula još koji ton.

Prvi koraci ka slavi; Bili Holidej protiv SAD-a

– Umeš li da pevaš?
Narovno da umem – rekoh – samo šta mi to vredi.

Nije imala obrazovanje, nije imala bogatstvo niti ljude koji će stajati iza nje, nije imala ni odgovarajuću nijansku kože, onu propisanu u to vreme, imala je samo svoj glas i svoj talenat koji je plavio sve te nedostatke i ostavljao ih je baš tamo gde pripadaju, na samom dnu. Muzika i džez su bili njena strast od malih nogu kada je još kao osmogodišnjankinja po bordelimala slušala Besi Smit i Luji Armstronga, ali se od takve strasti nije moglo zaraditi. Tako je još dugo nakon toga čistila tuđe kuće, a zatim radila kao prostitutka ne bi li nabavila malo novca za sebe i svoju majku.

Noć kad je sve počelo, isto tako noć za koju je mislila da će se za nju sve završiti, desila se par godina nakon što se doselila u Njujork kada je lutala ulicama u potrazi za nekim poslom koji će platiti kiriju.

Ušla je u klub Poda Đžerija, zatražila audiciju za poziciju plesačice, odigrala jedina dva koraka za koje je znala i naravno bila odbijena. Pijanista, koji je te noći svirao, sažalivši se je upitao ume li da peva, i time odvrnuo mlaz njeog talenta koji je tekao godinama koje su usledile; nekada jače, nekada slabije, nekada je delovalo kao da će presušti ali je ipak opstao do samog kraja; dok je Bili živela, živeo je i njen talenat.

Nakon te noći, kad je dobila posao pevačice, mlada Lejdi Dej kreće lestvicama slave nastupajući po klubovima, snimajući svoje prve ploče, putujući sa velikim orkestrima kako „crnim“ tako i „belim“. 

Teret diskrimanacije je uvek vukla sa sobom, večitim okovima nisu mogle ništa ni vreme ni njena reputacija; bilo je to doba rasizma, doba razlike među ljudima, i većina je od toga bolovala. Ulazila je na sporedni ulaz, jela odvojeno od svog orkestra, spavala u autobusu, ali mesto na sceni joj niko nije mogao oduzeti, bilo je njeno i protiv toga se nije išlo; ne zato što nisu hteli, već jednostvano nisu mogli, kad Bili peva, publika plače.

Drugačija, prkosna i nevoljena žena

Svi smo mi različiti. Ako čovek nekog imitira, neće nikada stvoriti nešto originalno. Ako čovek nekog imitira, znači da radi bez osećanja. A čega god se prihvatiš, ako u tome nema osećanja, nećeš daleko stići.

Bila je dobra, previše dobra kako su mnogi tvrdili a i sama je toga bila svesna te su je ostale pevačice ljubomorno posmatrale tih godina kad je započinjala muzičku karijeru. Nikada nije svirala, nije umela da čita note te je improvizacija bila njen najlepši ukras; kako kaže, ista pesma se ne mora svaki put otpevati na isti način, već je osećanje u datoj situaciji vuče na svoju stranu, čime joj daje novinu i čini je svežom i drugačijom. Mnoge pesme je radila sama i uvek u njih unosila deo sebe, deo svojih emocija i svog životnog iskustva; svaka pesma je pažljivo satkana njenom ličnom tragedijom koja ju je pratila još od detinjstva.

Rođena je 1915. kao Eleonora Fagan, odrasla u siromašnoj okolini kod svojih rođaka, osuđena na kofu i četku, bez velike perspektive, ali opet potpuno autentična i svoja. Nije marila za reči i dela ljudi koji je nisu voleli, radila je po svom nagonu, potpuno iskreno i možda ponekad ishitreno te su je ti isti nagoni često koštali radnog mesta i ono malo novca što je zarađivala.

 Ipak, uprkos svim lekarima, bolničarkama i savremenoj opremi, niko nikada ne može da ti zaviri u dušu i da vidi šta te zapravo muči.

Dva propala braka, par neuspešnih romansi, par pokušaja silovanja, od kojih dva uspešna i mnogo neistinitih tvrdnji prošle su kroz život ove kraljice bluza. Beleg ljubavnog razočaranja nosila je na sebi kao što je nosila gardenje u kosi; žena koja je najiskrenije pevala o ljubavi, nije bila voljena, barem ne sasvim, barem ne u potpunosti onako kako je zaslužila.

Nije ni prva ni poslednja mlada umetnica koja važi za lepu i privlačnu ženu a pritom nesrećnu u ljubavi. Njene pesme su živi svedok tome. Pesma „My man“ govori o njenom prvom braku sa Džimi Monroom kome je mnogo dala, a zauzvrat dobila samo nevolje i patnju. Tip muškarca u njenom životu mogao se obležiti jednom rečju, pogrešan.

Borila se protiv diskriminacije svim sredstvima al najviše svojim džezom; pisala je o tome, pevala, slala poruku. Nije želela da služi, da radi ono što su sve „crne” žene radile do tada, već je stvarla svoje mesto u svetu; kroz patnju i bol urezivala je svoje ime u istoriju i inspirisala mnoge nakon nje da učine isto.

Lejdi više ne peva bluz; poslednja etapa žovota

Boriš se, ali nikako da se izboriš.

Narkotike je počela da koristi mnogo pre nego što je droga zvanično ušla u njen život, još u vreme kada je radila kao prostitutka, ali za početak se svakako uzima period njenog prvog braka u koji je stupila 1941. godine. Nakon toga opijati i alkohol postaju takoreći njena svakodnevica. Pokušava da se izleči, na trenutak i sama veruje da je uspela u tome, ali su godine koje su usledile samo dokazivale suprotno. Biva uhapšena i u zatvoru provodi godinu dana, pritom se zaklinje da tamo neće otpevani ni jednu jedinu notu; a kad se domogla slobode, 1948. godine, održava svoj koncert u Karnegi holu koji je za nju značio veliki povratak na scenu.

Međutim, porok je već uzeo svoje, uzimao je polako i neprimetno; prvo joj je uzeo izbor, zatim novac, glas i na kraju nju samu, još uvek relativno mladu, talentovanu, uvek nasmejanu. Lejdi Dej je otpevala svoje, poklonila se publici i povukla sa scene u tamu.

Ako je čovek stalno oprezan i večito strepi, može se i desiti da doživi nekoliko srećnih trenutaka. A ako se nada samo najboljem, zlo mu se sprema.

Bili Holidej kroz vreme, godine koje su obeležile život ove umetnice

1915. rođena u Filadelfiji, 7. aprila
1930. počinje da nastupa po klubovima u Harlemu
1933. objavljuje svoje prve ploče sa 18 godina
1936. objavljuje pesmu „Summertime“
1937. Lester Jang joj dodeljuje nadimak Lady Day
1938. počinje da radi sa Arti Šoom, kao prva crna pevačica koja peva sa belim orkestrom
1939. izvodi svoju pesmu „Strange Fruit” u Kafe Sosajetiju
1941. izlazi njena čuvena pesma „God Bless The Child” u čijem pisanju je i sama učestvovala
1944. „Lover Man (Oh Where Can You Be)”, pesma koja postaje njen najveći hit te godine, zatim piše i objavljuje pesmu „Don’t Explain”
1947. igra u filmu „New Orleans“ zajedno sa Luiem Armstrongom
1948. brodvej šou „Holiday on Broadway”
1949. objavljen singl „Crazy He Calls Me“
1954. objavljuje album „Billie Holiday“ i putuje Evropom
1956. piše autobiografiju „Lady Sings The Bluse“
1957. albumi „Body and Soul“ i „Songs For Distingue Lovers”
1958. hitovi „Stay with me“ i „All or Nothing At All“, zatim radi na svom albumu „Lady in Satin“
1959. Održava svoj poslednji koncert, a zatim 17. jula umire u Njujorku

kultivisise.rs

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU