fbpx

Igrao sam hazarderski, nikada nisam imao talenta da štedim sebe. Jedino me je ili-ili interesovalo. Srednjeg puta nema. Zato sam ostao sam.

1931025 913057798789957 3330132444096231011 n

Piše: Bela Hamvaš (Mađarski Hiperion)

JEDANAESTO PISMO

Ne veruj da su bile nikakve žene. Jedna je imala naročito osećanje za uzvišeno, druga je upravo talenat samozaboravnosti, u trećoj sam se divio isključivosti, samo ja i niko drugi. Ali je prva u krajnjem rezultatu samo čekala i dobijala lep intermeco, druga obeznanjenost, treća sve u svemu nije umela da se brani. Ali su sve tri dobijale, samo sam ja gubio. Jer sam ja u svakoj prilici gubio pravo srašćivanje. Postajao sam siromašniji za jedan veličanstven život koji sam posebno za svaku od njih izmišljao, za život koji pre toga nije postojao i ja sam im ga stvarao. Čim bi to primetila, pobegla bi. Bilo joj je mnogo. Naravno, nije je čak ni bilo stid i, naravno, još sam ja bio taj koji je zahtevao od nje nešto što ona nije znala. O, da, za sada i privremeno bar dvosoban namešten stan, dobar prihod, pozorište, bioskop, koncert. Leti putovanje u Italiju ili Švajcarsku. To je bila prva tačka njihovog životnog ideala, druga, ljubav tri puta sedmično, i dete tek posle nekoliko godina. Ideal sporedne ulice, kao i kod većine žena. Verovale su u to da sreća izvire iz životnog standarda. Kada su videle da ja obrćem stvar i tvrdim da uzvišen život ostvaruje materijalnu celovitost, počele su da me se plaše. Pitaj bilo kojeg svoga poznanika, svaki će ti reći da su bile u pravu, one su bile trezvene, a ja luda. Ne znaju kakvu presudu time izriču same sebi. Jedna država ne može da cveta na drugom tlu, samo na elementarnoj radosti uzajamne pripadnosti; ljudska sudbina ne može da se ispuni drugde, jedino u potpunom utapanju u život; i ljubav može da se ispuni i cveta pre svega samo na uzajamnoj pripadnosti i na međusobnom utapanju. Sve tri su me izdale. Kome? Sebi samima. Ali su time izdale i same sebe. Sve tri su bile prepune visokih sposobnosti, ali nijedna nije imala talenta za zajednički život. Jedno vreme sam pažljivo mogao da pratim sudbinu sve tri i video sam da su se sve tri slomile. Jednom, jedan jedini put su mogle sudelovati u izuzetnosti da mogu da ostvare najlepši život. Ono što sada žive, sram je u odnosu na ranije. Plašile su se da umru, umrle su u ovom strahu.

DVANAESTO PISMO

Ono što sada znam o njoj, već je samo priča. Pisma su mi se izgubila. Žao mi je što ne mogu iz njih da citiram. Jedna jedina rečenica bi osvetlila šta hoću. Sećam se vremena kada sam jednoj pisao pismo tokom dve sedmice. Jedino za vreme preko potrebnih životnih delatnosti pero mi nije bilo u ruci, ali su i tada u meni ključale rečenice. Svaki dan sam ih tri puta predavao na poštu. Za dve sedmice napisao sam gotovo trideset tabaka, a ukus pisama i sada osećam. Igrao sam hazarderski, nikada nisam imao talenta da štedim sebe. Jedino me je ili-ili interesovalo. Srednjeg puta nema. Zato sam ostao sam.
Sećam se vrhunca prve ljubavi. Beše rani prolećni dan, šetali smo predgrađem, zemlja još dopola smrzla, podne. Beše reč o nečemu, čini mi se o budućnosti. Budućnost je za mene bila kao proširena i usporena sadašnjost, ona rasprostranjenost pijanstva koja više nije napeta i na rubu provalije, nego nasmešena poput postavljenog stola ili nameštene postelje. Da, rekla je ona odjednom, poći ću za tebe čim budeš
imao platu koliku ja imam. Ja najpre nisam razumeo. Ali mi je ona još bolje objasnila. Pa ne misliš valjda. Ostaloga se ne sećam. Kažu, kada čoveka pogodi tane, za tren može da proživi ceo svoj život. To osećanje ne znam, ali znam drugo, ono koje nazivam sibilskim trenom. Kada se pred čovekom u deliću sekunde nešto sruši, i on zaviri u budućnost. Zato ga nazivam sibilskim trenom. Tačno sam video treći sprat jedne zgrade, gde smo stanovali nas dvoje, penjem se stepenicama, ona se nalazi u svojoj sobi, ružičasti pokrivači i čipke i svetle zavese, i histerična čistoća, i sve je poput poslastičarskog kolača. Meni nešto smeta, ali nisam svestan šta. To je osećaj kao da sam do grla ukopan u zemlju, a glavu mi muve popanule. Vidim nju zavrnuta nosa kako me mazno zbog nečega kara poput vaspitačice. Mnogo toga vidim u ovom trenu. Voliš novac, kažem tiho. Da, volim, odgovara, ali već s osećanjem krivice. Zna da je počinila grešku. Trebalo bi da ne voli, ali ako ga ipak voli. Cvili i očekuje oproštaj. Već bi je moglo spasti samo ako kažem, u redu. Ali ja ne kažem. Sada se već ljuti. Zato što se raskrinkala, a ja je ostavljam da stoji tamo u svom sramu. Kako je bedna ovako, mislim, u svom jadu. A ona zna šta mislim, čak i reči čuje. Može li se takva stvar oprostiti?
Sada je započelo novo razdoblje ljubavi. Gotovo svakog dana otvara se ovakva provalija pred nama, a mi smo provaliju želeli da ispunimo poljupcima. Konačno, jedne noći sam imao toliko snage da zaustavim sebe u bekstvu. Objasnio sam joj šta se zbilo, i šta se zbiva. Više nije bilo nikakve nade da se može nastaviti. Opet sam igrao hazarderski. Sedeli smo u bašti gostionice, a ona se ponašala tako da sam u nervozi oborio vino i polio njenu svilenu haljinu. Oprostili smo se posle pet minuta.

RGG 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU