Foto: Getty Images
Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža, na koju se navikavamo kao “u nedostatku nečeg boljeg”.
Televizija nas stavlja na Tantalove muke, čini nas zavisnim. Mislim da dejstvo televizije, nešto između magičnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne količine svetlosti koja nas privlači svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje na insekte, pa čak i na krupnije životinje. A tada, ne samo da nam teško polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo i sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari. Neku ulicu sa ogromnim stablom, bezazlene oči neke starice, oblake u smiraj dana. Cvetanje aromatične mire usred zime ne privlači pažnju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uživaju u cvetovima hakaranda. Često sam bivao iznenađen činjenicom da se ljudi ponekad više dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom životu.
Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam neće dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim. U brojnim intervijuima sam, modifikujuci Marksove reči, ironično kazao da je ” televizija opijum za narod”. Ja to stvarno mislim, jer čovek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi ništa od onoga sto traži ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i učini nesto valjano. Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitamo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popričamo sa ukućanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža, na koju se navikavamo kao “u nedostatku nečeg boljeg”. Monotono sedenje pred televizorom anestezira čula, umrtvljuje um, škodi duši.
Ernesto Sabato, Otpor