fbpx

bhamvasbela

„Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“ (11. septembar 1943.)

12. decembar 1943.
 
Prekjuče i juče vraćala mi se misao Hofmanstala: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Koliko god puta sam okretao leđa spoljnjem svetu, pogled prema unutra pratila je ova misao poput nekog kliktaja. Inače me ždere rad. Onaj rad koji ne dopušta ništa izvan njega samog. O, voleo bih da se zadubim, voleo bih da se ceo dan molim i da meditiram i da služim Njemu, i da budem u Njegovoj blizini.
 
Od 1939. godine Gospod mi se više puta pojavljivao u snovima. Sedmicama sam stalno u sebi čuvao delovanje objavljenja. Za vreme poslednje podrug godine nije, mada sam često veoma jako želeo. Danima sam mislio: Gospod se uvek drugačije pojavljuje. Najprimitivnijoj duši u vidu slike. Kasnije već u duhovnom vidu. 
 
Lane u Rusiji kao „prisustvo“... Živeo sam pred njegovim svetim licem. Novembra 11. javio se u meni kao Živa Reč kada mi je rekao: „Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“ Kakva je to velika milost bila! I kakva velika milost ako sam je povrh toga još i razumeo jasnom svešću. Sada već znam šta je objavljenje, i kako se događa.
 
Ne treba za to magija, trik. O, ne. Čisto srce, ništa drugo – i Njegova milost.
 
 
19. decembar 1943.
 
Kalemljen nespokojem. Nestrpljenje. Ono što se u ovome životu objavljuje samo je kopija i kasna posledica onoga što se već zbilo u mom višem bivstvu. Ushićena pažnja prema mojoj višoj egzistenciji. Nesrpljiva radoznalost kako bi moj niži život bio potpuno istovetan s višim. Žudnja i strast realizacije. Jer je više realnije. – Popodne sam pomislio: kakva je neznatna razlika između mog sadašnjeg života i onoga od pre deset godina – spolja. Kakva je ogromna razlika – iznutra. Kakva je pak neznatna istinska realizacija što se spolja ne vidi ono što se nalazi iznutra – ili spolja se ne nalazi ono što se iznutra vidi. Kako to ume da me muči! Da li je zabluda sve – što sve (sebe) vidim izmenjenim – mada su mi se izmenili samo pogled i shvatanje?
 
Sjeseni sam se zaputio u produbljavanje. Ali time što se Kato vratila kući, ja sam bio poremećen. Ne mogu da meditiram, uveče se u postelji površno molim. I time što je ovaj život olabavljen, olabavljeno je i sve ostalo. Mili, Dragi, Dobri Oče moj! Pomozi. Kakva je duboka i čista radost bila jesenas hitati uveče u tvoj zagrljaj – i sada čeznem za njim, o jedna kap Tvoga prisustva! Jedna kap! Žedan sam.
 
Tada sam počeo da dokučujem misteriju realizacije. Sakralnost. Svetlost koja dremlje u čoveku –
 
 
(Rukopis se ovde preikida.)
 
22-23. februar 1945.

Sentandreja-Budimpešta (Stari Budim, Vihor ulica 29)
 
Pred Bogom niko ne može reći za sebe da je dobar. Pred njim nema zasluge. Svaka naša velika osobina njegov je dar. I sada, kada danima osećam u sebi da se upalio podsticajni plam, gorim u specifičnoj vatri: kada Njegovo ime u sebi izustim, padam gotovo u izvansebnost, jer znam, to nije dobrota, nije zasluga, nije velika osobina, nego Njegov dar. U sebi to nazivam vatra Molitve. Upalila se konačno, posle dugog preklinjanja, mučenja, i još duže nemoći. Kada ga moja misao dosegne, Njemu se primakne, usmeri se, Njega priziva, gleda prema Njemu, pipka, kliče mu, moli, zahvaljuje – toliko puta koliko samo uzdahne ili se pomoli, mili topli plan se razliva u meni, iz moga srca – ili iz Njegovog srca? – ne znam, jer tada je moje srce takvo kao da je Njegovo. Vatra ljubavi. Gospode moj, dragi dobri Oče. Dragi Hriste. Dugo kao da sam uzalud zvao. Kao da mi je okrenuo leđa. Možda baš u onim mojim najtežim danima, najmračnijim danima moga života. A ovi dani su bili tako tamni i teški zbog toga što me On nije saslušao, i moj poklik nije stizao do Njega. A potom odjednom, kao kada kroz dim iznenada sukne plam, moj poklik je dospeo do Njega. Obratno? Njegova reč je dospela do mene? Kako je čudno što se ne sećam kojega dana se to zbilo. Ali znam pak da je to ono vreme kada je trebalo da se poduhvatim opisa svoga obračuna.
 
Naročit obračun! Ne obračunavam ja. Sa mnom se obračunava. Obračun ne obavljam ja, nego sam ja onaj s kojim se obračunava. Presuda – presuda nada mnom. Nemam nikakvog udela, nisam ni imao i nisam ni mogao imati. Moja jedina delatnost: shvatiti šta mi se događa i šta mi se dogodilo. Kakav je smisao onoga što mi se događa i što se dogodilo? Ono o čemu je reč: život jednog čoveka. Mojih četrdeset osam godina, to je moj život koji sam živeo i za koji sam osećao da ću živeti do kraja, dospeo je na terazije, pod sud, i osuđen je a da ga sam čovek ni dotakao nije. Čoveku je povereno da čini što hoće. Usled neizbežne prinude sudbine savršena i potpuna izmena smera. Jedino slično tome: apokalipsa, ili sud drugoga sveta. Preživeti Artaka Viraza, Bardo Todol i Pert em Heru. Istupanje iz dana.
 
Već me je mesecima ranije obuzimala duboka natmurenost. Krajem februara dovršio sam veliki rad koji je trajao podrug godine, potom sam zgotovio manja dela kada su Nemci okupirali zemlju. Počev od tog trenutka kao da sam bio iščupan iz sopstvenog života. Posle dve sedmice započelo je bombardovanje Budimpešte. Posle mesec dana dobio sam poziv u vojsku, i otišao sam u Sokoju. Pokušao sam, glupo, da se izvučem, ali bez uspeha. Jedva i da sam imao dva-tri uravnotežena dana. Srećan nijedan. Sredinom oktobra sam se vratio, i tada je započeo potpuni sumrak.
 
Svakodnevno sam u Buđenom preklinjao da odem kući, i prispevši kući gotovo isti dan sam osetio i znao i razumeo: nisam smeo da moljakam, jer ako se moja molba i ostvarila, uopšte nisam napredovao. Ali ono što sam doživeo, to je bilo neobičnije čak i od toga. Želeo sam iz „loše“ situacije u „bolju“ i kada sam to dosegao, video sam da je to bilo još „gore“ nego „loše“. Moja svest je osetljiva na stepenice: primetio sam to u trenutku povratka iz Rusije. Međutim, nisam znao da onaj ko želi da skrati vreme određeno za sudbinu svoje stanice, on nužno priziva na sebe umnožene težine stanice. Na svakoj se stanici treba zadržati onoliko vremena koliko je određeno, niko nekažnjeno ovo vreme ne može da skrati. Bila je ironija moga dajmona što me je pre vremena propustio u sledeće vreme, ali se moralo pokazati da sam ja još za to bio nepogodan. I pošto sam bio nepogodan, nisam mogao to da podnesem. I pošto nisam mogao da podnesem, stadijum je bio „loš“. Čak je bio „lošiji“. 
 
Trebalo je da ostanem u Buđenom. Kao što kasnije nisam smeo od bombardovanja da bežim u Sokoju. Kao što još kasnije, u doba Božića, nije trebalo da bežim iz stana u podrum zamka Kišceli.
 
Podrum zamka Kišceli bio je pouzdana zaštita od bombardovanja prema ljudskom računanju. Kada sam ušao, obuzela me je prijatna smirenost, a kada smo drugi dan Božića došli s našim koferima i ćebadima, odahnuo sam. Prethodni dani su proticali usred gotovo neprekidnih vazdušnih napada i granatiranja. Na brdu je bilo više nemačkih teških baterija, i povremeno su otvarale vatru. Prozori su podrhtavali. I mi smo drhtali. Već smo se sedmicama smeli da razodevamo tek posle ponoći. Radio se jedva čuo.
 
Živeo sam pod neprekidnom grižom savesti. U takvoj depresiji kakvu nisam mogao ni da zamislim. I ako sada zapitam zašto sam imao grižu savesti, mogao bih da odgovorim samo sledeće: od Buđena, prilikom svakog obrta moje sudbine sam sam hteo da odredim tok svoga života. Ja sam sam hteo da budem sopstvena promisao. Nisam se pouzdavao u to da će On usmeravati sudbinu bolje nego ja. Nisam verovao. Bio sam nepoverljiv prema Promisli i mislio sam da sam sigurniji u svojoj, nego u Njegovoj ruci. Zbog toga sam verovao da sam treba da usmeravam svoju sudbinu i zato sam molio Njega da me pre vremena uzdigne preko stepenika. Rezultat je da sam dospevao u sve teži i teži položaj. Na kraju je usledio slom. Vrativši se kući iz Sokoje ispostavilo se da ni to nisam smeo da tražim ni da iznudim. Bolje bi bilo da sam tamo ostao? Bolje bi bilo da sam s ostalima pobegao u šume Zale? Sada to više ne znam. U svakom slučaju trebalo je prepustiti Promisli da se ispolji i nije trebalo verovati da ja znam bolje od Njega kakva da bude moja sudbina.
 
Griža savesti mi nije davala mira. Svakodnevno me je obuzimalo ridanje. Užasno sam se plašio. Najpre od vazdušnih napada. Kasnije od artiljerijske vatre i od legitimisanja i deportovanja, i od toga da treba da odem u Zalu. Tako je stigao Božić. Spremili smo se. Jedan kofer i jedan zavežljaj odeće. Jedan kofer životnih namirnica. Četiri ćebeta. Dve baštenske stolice. Povukli smo se u podrum, i verovali smo da će vihor minuti za nekoliko dana. Dolaze Rusi i uspostaviće se mir.
 
Svi, svi bez i jednog izuzetka, svi su verovali u ovo ludilo. I kada su pete sedmice Rusi zaista stigli, još i onda su svi u to verovali. Kazujem samo zato kako bih označio osnovu zajedničkog raspoloženja. Niko nije unapred video ono što je usledilo. Čak ni san. U podrumu su mnogi sanjali i najčešći san je bio: proleće, cveće, svetlost. Često sam i ja isto to sanjao. Svako je to smatrao za ohrabrujući predznak. Ko zna, možda je to i bio ohrabrujući predznak s nekog sasvim drugog gledišta nego sa stanovišta ljudskog života na zemlji. I jedino što me od podruma do današnjeg dana teši i što održava u meni veru jeste: sve ovo gorko, užasno, grozno, nezamislivo teško vreme i ova neizmerna patnja ima neki drugi smisao, ne zemni nego nebeski smisao. Danas već mislim da me smiso zemnih stvari gotovo uopšte ne interesuje, samo onih drugih. Naravno, samo u najređim slučajevima vidim ovaj nebeski smisao.
 
Ono što je zemno, dosadno mi je. Beskrajno dosadno. Ništa me više ne muči i više ne ponižava kao moje telesne potrebe: topla soba, odeća, hrana, naročito hrana, glad. Teška robija. Biti rob tela. Ali izgleda da još nije došlo vereme da se toga oslobodim. Još nisam za to zreo i nisam dostojan. Možda nikada neću ni biti, i imaću tešku smrt, jer se teško oslobađam od telesnih potreba i otuda i od samog telesnog bića. Gospode, budi sa mnom.
 
27. februar 1945.
 
Ujutru opet strepnja. Molim se da me Gospod oslobodi i molim ga da danas ne moram da budem grešan. Samo sam delimično uspeo. Dalje se razgranava proleće. Rad u kuhinji, u podrumu, križam duvan, čistim lampu u sobi. Cipelu nisam uspeo da zašijem. Dva puta dolaze Rusi da potraže smeštaj. Vest o tome da su Nemci prodrli nazad do Tinje. Mnogo mislim na Sentandreju. Kato hoće da ode do lekara. Jako pati od osipa i creva. Više puta mi se javljaju napadi gladi. Joška želi da ode u Peštu, ali se vraća. Kupe ljude i odvode na prinudni rad. Popodne miran čas. Pišem apokaliptički dnevnik. Snažna odluka da ću živeti čistim životom. Dragi Hriste, pomozi da ne ukaljam sebe.
 
2. mart 1945.
 
Mili dragi voljeni dobri Oče moj, dragi Hriste moj, hvala Tebi što si me sačuvao u teškom vremenu moga života, i pazio si na čistotu moje duše. Molim te da me sačuvaš od velikih grehova mojih, od pohlepe i gramzivosti. Daj mi snage da mogu da vladam svojim telesnim strastima i žudnjama, daj mi od tvoje snage kako bih mogao da se uzdignem iznad onih divljih i proždrljivih telesnih patnji koje danas ovde muče ljude. Baci pogled na me s ljubavlju, i dopusti mi da hodim putem istine i mira. Vidiš, Gospode, patim od toga što me podzemni instinkti preplavljuju, više patim nego od telesne gladi. Dragi Hriste moj, daj mi snage da pobedim podzemne grehove i da ne padnem u greške i da se ne udaljim od Tebe. Sačuvaj me od želje za tuđim imetkom, od žudnje utrobe. Pruži mi zadovoljstvo, spokoj, mir, daj mi zadovoljstvo u Tebi, daj mi nadmoć i perspektivu nad mojim telesnim strastima, i dopusti mi da me Tvoj duh sačuva od greha, i da se nasitim Tvojim hlebom. Dragi Hriste moj, daj mi od tvoga hleba kako bih čist bio pred Tobom i da ne budem ponižen mojim kalnim gresima i željama. Gospode, saslušaj moju molbu, moja sopstvena je nedovoljna, uzaludna i grešna. Pruži svoju ruku prema meni kako bih je uhvatio i pohrlio ka Tebi. – Amin.
 
4. mart 1945.
 
Tako mi prolaze dani ovde u Vihor ulici, u bezdomnom, beskućnom ropstvu. Ne pominjem kao tužbu ovo ropstva. Ako ne drugo, onda to u kakvoj sam spoljnoj situaciji, naučio sam da sa strpljenjem podnosim. Ujutru se budim u sobi hladnoj kao led, pored Kato koja je bolesna i koja mi priča svoje snove. Pokatkada i ja sanjam. Ujutru me muči „teskoba“ i „strah“ i „grč“. Bojim se dana i sudbine. Odlažem ustajanje. Voleo bih da toga dana ostanem čist. U meni lebdi klica dubokih molitvi. Podižem roletne. Pušim. Potom se odevam u svoje krpe, u susednoj toploj sobi doručkujem čorbu. Rad. Prljav rad, kućni sam sluga, sečem drva, iznosim đubre, usred kala. Danas imam prvi svetao dan, moj um i duh oživljuju. Stalno sam gladan. Voleo bih da jedem nešto od čega bih bio sit. Šta? Slatko testo: taške s pekmezom i makom, dobro zamašćene. Kakva sramotna želja. Ručak. Katkada kradom malo čitanja, čitam Platona: Parmenid, Harmid.
 
9. mart 1945.

Hvala Tebi, mili dragi dobri Oče moj, Tebi Hriste moj, što si mi dao svetlost i učinio da razumem izvor svojih grehova i grešaka. Jutros sam postao svestan toga koliko je u mojoj sudbini bila i jeste ogromna uloga straha, i toga da ni moja požuda i pseudoglad nisu ništa drugo do strah od gladi, i moja narav me je zato pritiskala i zato patim što se bojim, i što ne verujem u Tebe i Tebi, i ne verujem u usmeravanje Tvoga Uma Proviđenja. Znam da je od ovoga razumevanja još daleko put do savladavanja straha, ali danas, mada je minulo samo pola dana, već nisam počinio greh požude. Međutim, dogodilo se više i veća stvar. Promena se dogodila unutra u mojoj duši. Unutra se dogodila odluka i suprotstavljanje strahu, i odlučan pristup Tebi, dragi, ljubljeni Gospode, dragi Hriste moj. Nije teško propatiti telesne muke ako Ti pomogneš. Pomozi, dragi Hriste moj. Još žalim za uništenim svojim domom, za mojim prikupljenim dobrima. Srce mi plače šta je sve propalo u malenom stanu na Remeteheđi putu. Ali je strah sve to bio pribrao i grčevito držao. Grč mora da popusti. Dopustićeš mi da pod svetlošću Tvoje svetlosti uvidim najteže pitanje svoje sudbine. Hvala Tebi, Gospode, hvala. Budi dobronameran prema meni u mojim bitkama, u tome da svoj put usmerim prema Tebi i da prispem u Tvoju blizinu. Osećam, dragi Oče moj, da sam duhovno spreman, a s Tvojom pomoći mnogo je postigao ovaj čovek u kojem nastavam, ali sam u karakteru i egzistenciji ostao beskrajno jadan. Moram to da primim na znanje, jer od detinjstva zapažam kakav je taj put koji sam već prevalio prema savršenstvu i šta još treba da učinim. Računam na ono što sam držao i držim za rezultat svoga života. Nije to istaknutost iznad drugoga čoveka, nego približavanje Tebi i raščišćavanje odnosa prema Tebi. Sada, u ovom teškom razdoblju moga života, usred užasnih patnji prisiljen sam na jezgro teškoće svoje egzistencije: na strah. To treba sada da pobedim. Ti koji si mi pokazao jezgro daćeš mi snagu da pobedim tamnog demona Strah. Voleo bih da budem Tvoj svetac, hoću da budem Tvoj čisti Sin i savršeno čedo. Već si mi davno ukazao da je u našem ljudskom životu jedino važno: da pred Tobom i Tebi i za Tebe, u vekovečnosti budemo neko. To je moja žudnja i jedina želja sada kada sam izgubio gotovo sve u svom zemnom životu. Dragi, dragi Isuse moj – sada osećam u sebi prvi put da mi je laknulo, i ja sam kao bogati mladić: ostavljam sve i sledim Tebe. Oče moj, Hriste moj, dragi Gospode, budi sa mnom u mojim željama: daj mi snage, svetlosti, daj mi tvoga duha. Neka ništa drugo ne bude za mene važno, samo Ti. Neka mi ništa drugo ne bude lepo, samo Ti. Nek mi ništa ne bude istina, ni zadovoljavajuće, ni utešno, ni mirno, ni vedro, ni konačno, samo Ti, samo Ti. Ne ostavljaj me ni za tren – ni u snu, ni u budnosti, Amin.
 
11. mart 1945, ponedeljak

Sentandreja
 
Dragi dobri nebeski Hriste moj, čuvam za sebe još mnoge gorčine, svuda gde god stupim kvarim vazduh sebi i oko sebe. I ovde kvarim, čak i sve ono što se moglo pokvariti, mada je bilo dovoljno loše i bez mene. Inferno, inferno, svuda, prave ga ljudi, Rusi, Nemci, njilaši, susedi, rođaci, braća i sestre. Šest dana (peti dan) ovde sam u veoma teškoj situaciji koju sam i sam otežao, i stalno je otežavam, iz minuta u minut. Oče moj, dragi Učitelju moj, kada ću zaslužiti da budem čist? Kada ćeš mi dopustiti da ne grešim u grehu utrobe i straha koji su sada najveći greh. Molim Te, dobri Hriste moj, pogledaj me blagoslovenim očima, smiluj mi se i ne dopusti mi, kada se vratim kod Kato, da više grešim. Gospode, Gospode moj, saslušaj me, molim Ti se, ne dopusti da zalutam, ne dopusti mojoj ruci da se maši zabranjenih stvari. Oslobodi me strepnje od užasnog demona smrti od gladi. Raskini tamni oblak koji me pokriva i koji me odvaja od Tvoga duha. Gospode moj, budi sa mnom, budi sa mnom, kličem Ti, svom snagom svojom kličem i preklinjem, iz svoje patnje koju sam sam prizvao i prizivam na sebe. Budi dobar prema meni, Hriste moj, dragi Spasitelju moj. U Tvoje ruke preporučujem dušu svoju, u Tvoje svete ruke, učini sa mnom šta Ti hoćeš, Promisli moja. Neka se zbude volja Tvoja, a ne moja, na veke vekova – Amin.
 

13. mart 1945.
 
Sentandreja
 
Danas odavde odlazim kući, dragi Oče, Stvoritelju moj, dragi Hriste moj, odavde gde isto kao i svuda vlada neljubav, nezahvalnost prema roditeljima, mržnja, zavist, strah, žudnja za vlašću, histerija, ludilo, zbrka. O dragi dobri Isuse moj, dragi Učitelju, Ljubavi, svako mora da ima udela u patnji? Jadni moji stari roditelji! Jadna moja dobra majka, kako pati zbog zala zeta i kćeri! Blagoslovi je, dragi Hriste moj, blagoslovi je da u tvom duhu može da podnese patnje. Blagoslovi ovaj dom koji za mene ni Inferno nije mogao sasvim da pokvari. Preživeo sam ovde toliko srećnih i velikih trenutaka da opet odlazim teška srca. Gospode moj, dragi Hriste moj, odvedi me kući kod Kato. To je moja molba Tebi, Ljubljeni Gospode moj: odvedi me do kuće bez nevolje, zaštiti ovaj dom i budi sa mnom kako bih mogao održati Tvoj zakon i zapovesti. Čist život, bez prikrivanja, bez kala, bez laži – to neka mi sada bude cilj: to neka se ostvari. Pomozi mi, dobri Hriste moj, kako bi nam život postao čvršći. Vodi me kuda god ti vidiš da je dobro. U tvoje ruke preporučujem dušu Kato i moju dušu. Ne ostavljaj me, nikada, ni za tren. Ne dopusti da oslabim, da potamnim, da se izgubim, da se pomračim. Nemoj me prepustiti grehu, dragi dobri Oče moj. Dopusti mi da sa strpljenjem podnesemo teške dane poniženja i nužde. Mojoj dragoj maloj Kato daj snage, zdravlja, uviđavnosti, svetlosti i srce koje ljubi. Da se volimo u ime Tvoje. U Tvojim rukama da budemo svi – Amin.
 

16. mart 1945.
 
Dragi voljeni dobri Hriste moj, prekjuče, kada sam dolazio iz Sentandreje, tokom puta sam se glasno molio Tebi da mi daš snage, i da više ne moram da se mašam tuđeg, potom gotovo da sam potonuo u ovaj greh. Zatim sam ovde kod kuće za to dobio osvetu demona. Draga moja Kato, jedino moje malo srce platila je za to: za moj greh nju je sustigao napad demona. A pored toga ukinuta nam je i ishrana, i sada treba da živimo sami od svoga. Jučerašnji dan je protekao s gorčinama. Noću i ujutru usred užasnih bolova srca plač i očaj. Umrećemo od gladi? Potresna je habrost Kato. Preduzimljiva. Hoće da proda svoj sat za pola džaka brašna. Ja sam danas radio u bašti. Toplo je, pravo proleće. Gladan sam. Počinjem da se privikavam na misao o smrti od gladi. Noćas i ujutru nalet samoubistva. Užas. Oče moj, dragi Hriste moj, danas sam opet počinio greh. Opet greh. Gospode moj, dragi Hriste moj, zaštiti me, odbrani od ovoga demona – od demona smrti od gladi! Sveti Oče moj, sveti Oče moj! Hvala ti za snagu i svetlost koje si mi dao, jer danas više nisam tako nejak i taman kao što sam bio minulih dana. Pomozi da živim i umrem u Tvom duhu i prema tvojim zapovestima, i da mogu da podnesem onu sudbinu koju si mi odmerio. Dragi Hriste moj, blagoslovi moju dragu malu Kato, blagoslovi Sentandrejce. Dopusti da put Kato bude uspešan, da njena junačka duša ne doživi slom. Voli je, Gospode moj, voli i blagoslovi, dragog svog slugu i kćer svoju – budi s nama, Gospode Hriste, budi s nama – Amin.
 
12. novembar 1947.
 
Letnji plan – namera – zahtev od samog sebe – konkretizacija sve žešće žudnje ka Bogu.
 
Beskrajne pozitivnosti. Alhemija. Jato darova. Približavanje praksi. Realizacija. Postepeno preostaje samo nekoliko neraščišćenih tačaka, a među njima možda je najvažnija odmeravanje stanja učinjeno poslednjih dana: jaka vezanost za novac – osiguranje – biti osiguran kako bih imao slobodno kretanje – svakodnevna kafa, bioskop, cigareta. Ali se iza toga specifično provlači: još uvek verujem da bolje znam ono što meni treba nego da se vodi briga o meni. Ne smem da se predam promisli, jer mislim da samo ja znam šta mi treba. Ova vremena se sve više jasnije odigravaju u sferi Slobode, Prinude i Promisli. (Poius)
 
Sve produbljenija žudnja za udubljivanjem u rad. Jedna soba u Sentandreji – sloboda – skroman i jednostavan život, i rad, rad. Mesečno 500 i tri meseca! To molim od Tebe, Oče moj, volim te, i ako smatraš da je dobro, daruj me time. Ako ne smatraš da je dobro, Gospode moj, prosvetli me kako bih razumeo: šta želiš da činiš sa mnom. Gospode moj, Oče moj, Hriste moj, Učitelju moj, Blistavi i Živi sveti Duhu – vidite šta ima u meni i ko sam. Pitanje redosleda? Jeste – često mislim na to. Sve u svemu ovoliko: najpre ja i zatim Gospod. Mada najpre treba da je Gospod a potom sledim ja. Uvek sebe postavljam u prvi plan. Svetlost! Svetlost! Jeste, ali ni to ne mogu da dobijem pre nego što sam za to dovoljno čist. Od mene zavisi – ali od Tebe zavisi. Od mene čistota, ali ako sam toliko strasan i tako nejak! Muči me delo! Patim od panike vremena. Umoran sam? Ne smem da se poverim Tebi u uverenju da ja bolje znam šta mi treba. O, oktobar-decembar 1944. godine! Ta ja sam najdublje želim da mi ne uskratiš znanje, i da je ono što si mi dao još malo. Još! Ali za još je potrebna pojačana čistota. Nju treba pribaviti. I ako ne može drugačije, nego ovako? S patnjom? Gospode! Vidiš kako drhtim – bojim se – plašim sebe jer nemam poverenje u Tebe. Daj, daj mi snage da imam poverenja. Neka bude ono što Ti hoćeš, a ne ono što ja hoću. Da osećam Tvoju ruku! (...)
 
Nemam iluzija o sebi –
Moja dela o kojima ne prestajem da mislim:
Rasprava o budnosti
Tajni zapisnik
Tabula smaragdina

6. jun 1948.
 
Sentandreja, Potkamen
 
Što je uspelo da se postigne za godinu dana
 
(Molitva zahvalnosti – posvećenje: da ga On koristi preko mene. To je glavno i važno. Naučiti.)
Minulo leto je milosrdno vreme. Ono što sam nekontrolisano ranije priželjkivao i čemu sam svesno težio od leta i jeseni 1944. godine, uspeo sam da mu se primaknem. Sećam se, jedna primedba Kato bila je podsticaj koji je konačno pokrenuo proces. Prethodno Jungova Alchemia i Velingov Opus Magosabbalisticum. Realizacija. Šta je realizacija? Proces alhemičara koji u ruke čoveka daje ono sredstvo uz čiju pomoć u mislima ume da sprovede nameravano. Ume da ostvari u sopstvenom životu. Primedba Kato u nekoliko tačaka nabraja moje greške. Kakve su: krađa, laž, pranje itd. U tom trenutku: uviđanje – i zajedno s radikalnom suštinom uviđanja ona snaga koja nam je data za izbegavanje grešaka. Prodor odozgo prema dole. Ispoljavanje moći misli u ljudskom životu. Ništa drugo do otkriće procesa stvarnosti. Neprekidni akt milosrđa. Otkrovenje. Od toga vremena zapravo živim. A skupa sa životom ide da razumem. Otvaranje za čoveka. – Usledio je veliki period rada. Oktobar, novembar bez novaca, mučeći se. Sredinom decembra Sentandreja. Božić veliki početak rada. Tajni zapisnik. Zanos. U međuvremenu sudelujem katkada u raspravama kod Lajoša Saboa. Neprekidno u društvu Šaron-Orsi. Dvostranost. Sjedinjujem to dvoje. Hrišćanstvo – tradicionalno, crkveno – svetovno. Od februara Deset predavanja. Već prenagljeno. Ali s tim se ne može čekati. April-maj presudno vreme, svest o novim idejama, o njihovom osnaženju i razvoju. Kasel (infinitimalizacija), Berđajev, Bader, Beme, Sen-Marten, Valentin. Već početkom juna Rilke i Helderlin. Cele zime Šekspir. Velika želja, plan: svi čekaju politički preokret. Ja sam zauzeo stanovište opreznog očekivanja prema očekivanju. Ako usledi, nastupiću. Danas nema nikoga ko bi uspeo da ispuni onu ulogu koju bi trebalo. U tom trenutku treba da otvorim realizaciju hristovskog puta. Bez posledica. Čisto i s apostolskom hrabrošću. Kao „mudrac“: koji je već izvan stvari, ali se vraća među njih kako bi pomogao jadnim bednicima. Postoji li danas ovde tako jak čovek koji bi to umeo da učini? Zbog toga je trebalo da napišem Deset predavanja. Od tada znam da je mnogo netačnih, neurađenih delova. Ali znam. Već je i to mnogo. Više znam. I uzdam se u Njega ako se učinim njegovim sredstvom, istinu će uvek dovesti do moga saznanja. – Početkom aprila-maja mala kriza koja je brzo prošla. Blistavi jevanđeoski mir koji sam dobio kao dar, očvrsnuo je. „Kamen“, čvrstina. Osećam, prvi put u životu istinski osećam da imam zadatke. Voleo bih da ih ostvarim. Izvan toga me duboko i ozbiljno ništa ne interesuje. Usavršiti svoja sredstva (stil), samog sebe učiniti što jasnijim kako bih iz veće dubine shvatio Njega i Njegovu reč. Polagano teče dalje u meni čudo Jasmina i masline, ali već bez čulnih groznica. Ebner, Kasner, Beme, Svedenborg još su puni dobitaka. Hvala Tebi zbog ove najlepše zime u mom životu. Hvala Tebi što si me uzdigao ovde gde jesam. Dopusti mi da budem prst ispružene tvoje ruke koji se spušta do posrnulih. Učini me čistim, osetljivim kako bih te razumeo, učini me jakim kako bih izvršio tvoju želju. Prosvetli me kako bih uvek dublje i jedino mogao biti Tvoj, da te volim i da se radujem Tebi. Amin. –
 
9. jun 1948.
 
Sentandreja
 
Šta bi bilo ako bih uobličio knjigu od otprilike 100 strana Ovo si ti nalik Knjizi lovorovoj – sa sitnim, srazmernim studijama – Van Gog – Šuman itd. – opušteno, ali muzički komponovano (Makrokosmos – Šuman – Bagatele)?
Eto npr. teme Don Žuan. Sada mi je pala na pamet. Muškarac (možda je samo „mužjak“) koji ne ume da se veže, nema vremena, raspoloženja, i previše je religiozan, isuviše već zaljubljen u Sofiju, zemna žena mu nije dovoljna, ali je cvet, uživanje i prevashodno predujam i prevashodno analogija i prevashodno klanjanje ženi, i zavodnik (naravno, ne u Kjerkegorovom smislu) – jedan poljubac, iscrpno uživanje – ponižavajuće za ličnost žene i za ličnost Don Žuana (ali on možda ni nema ličnost) – i sve to možda više i nije ništa drugo do nemoć, jer treba služiti i telu, mora se, a potom već sledi svetac – dakle Don Žuan je pretposlednji stadijum, stadijum oproštajnog poljupca kada se podrhtava od trenutnih uživanja – jednom, prvi i poslednji put – Gete: 3 dana i ne više!! Nikada ne puštati koren. U ovim studijama bi se odvijala drama. Biti na pragu izgovora reči Bog – čovek se nalazi u Don Žuanu – u cvetu-zvezdi-pesmi ptica – metafizika Knjige lovorove – sasvim blag, sasvim sipak i neuhvatljiv humor, paradoksalan i halkionski – polusmešak, takav kao kad neko pođe da umre, ali ne želi da rastuži druge i zbog toga kaže da putuje u zemlju blaženstva, smeši se i šali se i nema malanholije, samo donžuanizam –
To treba načiniti od Ovo si ti. Ne više od 100 strana, ni toliko.
 
1.jul 1948.
 
Sentandreja

Ono što posle toga i iz toga sledi, nije pružanje gotovih životnih planova, postvarivanje ljudskog života, nego elemenat buđenja koji se svakome daje u ruke kako bi mogao svesno i jasno da stvori i primeni sopstveni životni plan – ne promašaji, precenjivanje, revnost, štreberstvo, taština itd. – nego na trezvenoj, strogoj, psihoinženjerskoj osnovi.
 
Sada prvi put u životu osećam mogućnost pomoći drugima. Prvi put imam osećaj da kada bih dobio katedru na univerzitetu i kada bih predavao planiranje života, to bi bila nenadoknadiva funkcija u društvu. Možda seminar? Umetnici. – Jer je to zanimljivo, to je problem srca doba. U ovoj perspektivi svako svesno sam stvara odgovorno-muzeanski sopstveni život – prodor misli fiziognomsko-muzeanskog života stvaranja-planiranja kroz moralno-religiozni – primordijalno umetnički, muzeanski – u njemu još postoji slobodno planiranje koje je savršeni svetoduhovni rasplet ličnosti i zbog toga je jevanđeoski – to je izgradnja carstva Božijeg.
 
Ovde sve započinje – 
 
To je onaj metod koji uči čoveka da uvidi sopstveni život – odnosno da uzme u obzir činjenice života koje su date nezavisno od njega i da njima razumno raspolaže.
 
Metode: alhemija, astrologija, psihologija, sociologija, grafologija itd. Sistemi testova (ne jedan, svi). Čovek dezintegracijom integriše sebe.
 
Šta čitati? Dostojevski, Niče, Kjerkegor itd.
 
Samokritika – sveci.
 
The great problem: Desing of life – 
 
Moderni sakralni subjekt: veliki planer života – koji živote vidi i ume da ih uvidi kao planiranja, mesijanske planove, usred velike anarhije, bacakanja i time uči ljude svesnoj koncepciji – Niče je prvi takav, jer je Gete nesigurno radio samo za sebe, a ostalo em masse nije plan, nije iskupljenje, plan spasenja, nego moć – stvara cele linije života (ne na šekspirovski način, nego puke imaginacije muze, prošlosti, slike, inkarnacione doživljaje), nego projektovane u budućnost, kao virtuelne i aktivne istorijske činioce, realitete, mogućnosti – aus Fülle das Lebens ung Geistes – u strasti stvaralačkog zamaha i u ovoj velikoj koncepciji (ne em masse, nego s čulom za to da sam onda dobio kada svako bude on sam; uz moju ulogu babice da ozbiljno shvati samog sebe) ostvaruje se svaki deo (čak i raspored na pisaćem stolu).
 
Ovaj plan je konačna ozbiljnost – a Sinn und Form – Phisiognomie – koji u svom saznanju i svesti realiteta planer oslobađa i skicira – podstiče i uzrujava – odista je to magija sutre.
 
Ova ArsMagna, u kojoj se opet sustiču kao u klupku sva moja saznanja, studije, planovi, uslovi, nesvesne težnje – moje promisli. 
 
(Unicornis? Ili samostalna velika studija i mala knjiga? – Takva u kojoj se stapa muzeanstvo kao delić, kao krajnje osećanje forme, kao mera znanja.)
 
To je ono: Meru dati čoveku time što mu se u ruke da planiranje.
 
Jer: razvoj oblika života nije spontani dar, nego postoje datosti (talenat, uslov, temperament itd.), i to će biti u aktivno-virtuelnom planu, odnosno forma u ostvarivanju (ne kao što Moholi-Nađ kaže: form follows function, nego form is the function, i funkcion is the form – i planiranje je pokretanje svih sila, forma u smislu Beme-Bader).
 
 
Knjiga studija o sakralnom subjektu.
 
Rekonstrukcija cele jedinke (ličnosti), materije i sveta doživljaja.
 
Plan – konstrukcija – krajnji oblik – dinamizacija svih sila.
 
Nije nemoguće da ovaj veliki momenat, za koji se pripremam već 30 godina, i koji se sada konačno toliko zasnovao s Bemeom – svesno jasno-konstruktivni kompleks cilj-forma-sila, plan u koji može da se smesti sve dosadašnje – unošenje dinamičko-magijske budućnosti, marginalizacija sudbine – sve sile dolaze u ruke čoveka – istovremeno sposobnost da se maši razrešenja drugih nerazrešenih života, ne slepo, intuitivno, možda dobronamerno ali s primitivnim sredstvima, nego krajnje jasno. (O tome, čini mi se, sem mene ovoliko nije znao čovek, čak ni Lao Ce, ni Heraklit, čak ni Niče tako jasno, a Moholi-Nađ, koji mi je dao podsticaj, suviše je uzak, sitničav da bi razumeo šta je to što je našao.)
Jer: naš život u svom današnjem vidu je anahroničan, delom fragmentaran, loše (uopšte) ne planiran (kako padne, tako tresne!) – slučajan, prigodan, nabacan, improvizovan život, nije umetnički isplanirana i uobličena stvarnost – nismo primetili da je ovo planiranje imanentno u našem htenju (kao božansko) i od nas zavisi (ne od lošeg, nego od dobrog, realnog planiranja, od grandioznog, velikodušnog planiranja) – već od samih sebe stvaramo iskorišćene, izbledele, konvencionalne životne sudbine, komercijalnu robu, masovne proizvode (krademo ideje jedni od drugih, nismo pronalazači).
 
Naravno, ne ide bez alhemije, planiranje treba učiti, čak se mora, ne samo da treba.
 
Svako svoju sudbinu neka ne dobija od Moira, nego neka je sam pravi – kolektiv, realna datost, subjekt, talenat, temperament – svesno stvara na osnovu ukupne analize – horoskop, dlan, pismo itd. – to je posvećenje!
 
Najvažniji i najpresudniji (up to date, konkretnost) korak koji sam, čini mi se, uopšte načinio i razumeo.
Ova rekonstrukcija koja mi je nužna – modernizovati, mobilisati, virtuelizovati, aktivirati, konkretizovati, ostvariti istinski životni plan (fromu) i ne čekati dok ne dođe i bude spontana (nikada ne dolazi drugo spontano kao katkada red, lepota, ponekada nered) – samo onda postoji ako je čovek pravi.
Životnu nit ne nalazim već je stvaram (iz datosti) – život je zadatak.
 
(Razgovori Niče-Pete.) 
 
Finden – Böhme: sich finden – Erfinden – Veliki kolektivni životni plan (u umu Boga = iskupljenje = spasenje) – Planeri velikog kolektiva: Buda, Lao Ce, Platon – Filozofija nije ništa drugo do životno planiranje (ne „pogled na svet“, nego aktivno stvaranje sveta i ja životnog plana) – Objavljenje je plan sveta (može se iščitati iz prirode – Beme) – Plan sveta: Jevanđelje
 
Setova baština: univerzalan plan koji je čovek dobio neposredno od Gospoda – „Čovekova tragedija“ životni plan je čovečanstva – Übermensch kao Veliki Plan – užasno veliki – tačan, detaljan, temeljan, egzaktan – i divan zadatak. Posle ovoga saznanja sada podrobno sebe na to usmeriti – Svesna prednost – prednost sveta – Budnost donosi samo plan i plan se može ostvariti samo budno – Šta će biti od toga?
 
Knjiga Posvećenja?
 
 
1. jul 1948, prepodne
 
Cvet kao organ životinje. (Biljka kao organ sveta.) Odnos između muškarca i žene jeste onaj koji je između životinje i biljke. Žena je organ muškarca – biljka – cvet – unutarnja svetlost okrenuta prema napolju – otvaranje prema unutarnjem suncu – postanje, stvaranje, rađanje – njegov praoblik – živo rađanje – rađanje životinje – rađanje semena – odnos biljke i zemlje – zemlja je materica semena – veličina Bemea – žena kozjačica: drska, bezobrazna, brbljiva, koketna, razigrana, nakinđurena, nasmešena – žena i cvet – žena Ruža – mirisi – Svinbern – bez mirisa: slika o prerafaelitima – Brak, Pikaso, Leger, Tangi, Kle, Rilke, Valeri, Eliot – natura morte, interiuer, Džojs, Prust – Mur, nova književna vrsta: esejističnost – kompleks, realno – prozaično – ton – atmosfera: ne drama, ne lirika, ne pripovetka. Esej.
 
 
1. jul 1948,
 
Rilke (Neue Gedichte) 
 
Wo ist yu diesem Innen ein Aussen?
 
Auf welches Weh legt man solches Linnen?
 
„Suštinski trenutak“ – kada se upali smisao stvari – ovo paljenje (Stumm und keiner Stunde mehr gemäss) pojačanim, intenzivnim nizanjem reči od kojih su obe (i 3) opšta mesta, ali nanizane daju naročitu vatru, specifičan prodor – ne svesno, nego sačeka dok ne plane, i onda neverovatnom oštrinom uhvati, dograbi, pripitomi, snimi, ali tako da zadrži svoju izvorno punu divlju snagu, i sve je tako kao kraljevski tigar među decom koja se igraju u cvetnom vrtu – dinamit – i na njemu saksija cveća – Jedinstvo metafizike i muzike –
Mistika? – Šta je to? Neposredan susret čula i duha. (Više vrsta mistike, kratak spoj.)
 
Svaka muzika je mistična – poezija kada ispusti sliku – reč je smisao izvorne poetičnosti.
 
Svaki grad je rođen iz žudnje za spokojem – i sam sebe sprečava u tome da bude spokojan –Sankpeterburg. 
 
Prasak koncepcije (kao Pitti), zapaljeni tren kada se čulo i duh susretnu: nastaje: smisao. Ali: druga polovina (unutarnje – spoljašnje) čula je osećanje («afekat» - satrast – sulfur) koje uhvati smisao (duh) i uobliči ga (u formu, melodiju).
 
Osnovno trojstvo umetnosti – M. Fišt – Beme – Bader.
 
Ihr Gestorbensein erfülte sie mit Fülle – Voll von ihrem grossen Tode, der also neu war, dass sie nichts bergitt –
 
 
Preveo s mađarskog
Sava Babić
 
Izvornik savababic.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU