fbpx

Vilijem Šekspir je izvajao dramske junake koji jesu ili nisu vični spoznaji važnosti ljudske volje. Ta volja je ostala pokretačka sila u oblikovanju životnih prilika koja su dostojna tanane čovekove duše, tog duha na kome se temelji ljudsko postojanje na često previše širokom horizontu očekivanja i nadanja.

cropped sekspir 702x336

Teatar Vilijema Šekspira se može nazvati dramskim zapletom ljudske ćudi. Naširoko govoreći, u istoriji engleske književnosti jedino je Čarls Dikens uspeo da kritički nastrojenim i nenastrojenim masama približi tako grandioznu galeriju likova i nosilaca dobrog i lošeg koji će zaseniti verne sledbenike ljudskog učenja. Po takvom učenju o sudbini sveta odlučuju antički mudraci i, kako je to u devetnaestom veku naglašeno, nadljudi ili oni koji su vični spoznaji svih ljudskih vrednosti. Avgust Šlegel će oštroumno zaključiti da je epoha romantizma u Evropi počela književno-teorijskim raspravama ,,koje su utemeljene na Geteovoj poetičnosti, Danteovom poniranju u trancendenalno i univerzalnosti engleskog barda Vilijema Šekspira“[1].

Iz vekova verovanja u ljude koji su nosioci vrednosti opšteljudske težnje za sazrevanjem i napretkom, Vilijem Šekspir je izvajao dramske junake koji jesu ili nisu vični spoznaji važnosti ljudske volje. Ta volja je ostala pokretačka sila u oblikovanju životnih prilika koja su dostojna tanane čovekove duše, tog duha na kome se temelji ljudsko postojanje na često previše širokom horizontu očekivanja i nadanja. Aleksandar Poup, engleski pesnik i teoretičar, u svom ,,Eseju o kritici“ ističe neophodnost obazrivosti ljudske prilikom pristupanja mladog pesnika izvoru saznanja, uverenog da čak i ako popije malo, zna i može postići mnogo. Pesnici, ti mistični tumači ljudske duše i čovekovog razuma, stoički stoje braneći predstavu o čoveku kao biću čije je postojanje utemeljeno na praiskonskoj težnji za stvaranjem novih mogućnosti za širenje prostranstava na kojima će njegova duša spoznati sebi najbližeg. Spoznati mogu biti neka Ofelija ili neki Jago, taj promućurni ispitivač ljudske prirode, cinični kolos koji prezire i kvari slavljenje življenja, odnosno biblijski blagoslov Božijeg sina, prvog revolucionara u istoriji ljudske civilizacije.

Traganje za smislom postojanja u dramama Vilijema Šekspira predstavlja duboku analizu težnje za stvaranjem vrednosnog sistema na kom se temelji ljudska duša, a duša je naša perspektiva koja je nastala iz dijalektike lepog i poučnog, faustovskog i verterovskog, života Odiseja i života Leopolda Bluma. Kao što što se smatra da su Vilhelm Majster i Faust različiti prikazi karaktera prvaka vajmarskog klasicizma, tako su Hamlet, Otelo i Lir junaci koji pobuđuju na promišljanje o opšteljudskom. Ono traje već puna četiri i po veka ljudske civilizacije, njene težnje ka napretku i stvaranju nove životne filozofije. Novo promišljanje je nešto što u našem veku mora biti utemeljeno na odnosu prema sebi bližnjem i onom ko je daleko, takva misao mora biti do kraja sazdana na savesti ljudskoj i veri u održivost etičkih normi sa kojima je ljudsko biće upoznato i sa kojima se suočava više od dvadeset vekova nakon Hrista.

Sposobnost kretanja kroz prazninu koja je oblikovana diskontinuitetom životne sreće jeste zasnovana na mitu o mogućnosti marljivog analiziranja i ponora i nebesa. I ponor i nebesa su beskraj u koji gledamo prožeti strpljivom čežnjom za pronalaženjem i probijanjem do horizonta spoznaje i očekivanja na kom se nalazi samo jedno čvrsto zdanje u kome će naše sve obitavati kao nužna posledica potrebe da se živi dostojanstveno. Kako je nastao taj mit? Mit je nastao od nade da je period, čiji je kraj svojim ,,Uliksom“ obeležio Džojs, ipak dat ljudskom rodu da ga ispuni snagom koju su antički stvaraoci i mudraci proslavili na takav način da ona bude za vekove stvorena. Ta snaga je za ljudski rod izgledala poput nečega što će vremenom zaboraviti sve zaključke spoznate dečijim očima i pokrenuti onu istorijsku liniju koja prati napredak ljudskog roda, oblikujući je po svojoj nužnosti. Ona je zadata prirodom sviftovske ljudske nemani, odnosno onog ljudskog stvorenja koje u našem svetu, onom koji je Haksli proglasio vrlim, obitava i odlučuje o njemu.

Junaci Vilijema Šekspira svojim osobinama i delovanjem predvode silu književnih junaka koji poput pesnika upozoravaju na hronične nespospobnosti ljudskog bića da stvarno napreduje, njegove grehove i njegove slutnje. U istoriji ljudskog roda imamo nekoliko događaja koji su mu promenili obrise sveta kakvog poznajemo. Takvi su stradanje Hristovo, Tolstojevim delom ovekovečeno kretanje naroda sa zapada na istok i sa istoka na zapad, pojava socijalizma u Evropi i drugi. Senka stvaralačkog umeća Vilijema Šekspira ogleda se u dostizanju one tačke pucanja snage ljudske prirode koju je čuveni dramatičar ovekovečio Lirovim ludilom i Otelovom ljubomorom. Ludilo kralja Lira i njegova spoznaja civilizacijske potrebe za jednakošću predstavlja oblikovanje posebne predstave o nephodnosti stvaranja opšteljudskog koncepta solidarnosti rasutog po svetu i po Lirovim ,,nebesima“. Napušteni i ostareli kralj je postao simbolom sposobnosti spoznaje realističnog prikaza sveta koji nastaje kada se posmatra očima običnih ljudi, radnika, slugu i jedne lude. Lir, Hamlet i Otelo su tragične ličnosti svoga doba, vremena i društvenih prilika. Lik kralja Lira je stvoren u skladu sa nužnom posledicom postojanja onog što je nastalo iz prastare dijalektike dobra i zla. Onoliko koliko je danski kraljević Hamlet neko ko je u mogućnosti da svojom voljom oblikuje svoj svet dilema i rasprava o opšteljudskom sistemu vrednosti, toliko je kralj Lir tragični junak koji je ostavljen da postoji kao posledica najvećih ljudskih ,,gluposti“: vlastoljubivosti i pohlepe. Sudbine Otela i kralja Lira su uslovljene delovanjem onog što se u istoriji ljudske civilizacije nazivalo ,,sistemom“ ili, mašinom koja beskrupulozno uništava svet i vrednosti kakvo ljudsko biće zdravog duha poznaje i prihvata. Oni su žrtve starog sukoba dobra i zla u kome ljudska duša čezne za snagom koja će moći da obriše sve i u duhu umerenosti i sklada postavi ravnotežu. Takva ravnoteža mora opstati između strana čija sama egzistencija zavisi jedna od druge, tako u beskraj i od nastanka ljudskog roda. Slika bure i pustoši na gotovo umetnički savršen način oslikava vapaj kralja Lira za svetom u kome se na jednom širokom opšteljudskom planu stvara jednakost i šansa za reakcionarno delovanje za povratak na stari sistem vrednosti u svetu u kome junaka više nema.

Svako društvo samo po sebi teži napretku. Iz tragične ljudske ćudi nastaje jedna cikličnost u ponavljanju istorije, onoga što ,,Hamleta“ čini večnim, odnosno glavnog junaka te tragedije našim savremenikom. Snaga volje princa Hamleta je umetnički izvajana njegovom sposobnošću shvatanja i prihvatanja vrednosti i prilika sveta u kom se našao. Taj promućurni diplomac iz Vitenberga je postao u našem veku idolom brojnih revolucionara i poštovalaca duha koji je vičan stvaranju atmosfere za prave i iskonske promene u društvu. Takve promene su raširene u svim njegovim slojevima i u svakoj osobi koja ne podleže okruženju u kome se osećaju posledice delovanja ljudi koji su nosioci karakternih osobina kakve u delima Vilijema Šekspira poseduju Jago, Edmund ili Polonije.

Univerzalnost Vilijema Šekspira ogleda se u njegovoj sposobnosti da na sceni predstavi likove koji su vanvremenski, koji su nosioci onih ideala o kojima su sanjale generacije kritički nastrojenog sveta i oni koji su težili nečemu što se razlikuje od okruženja stvorenom po volji ljudi čiji su postupci zasnovani na konformističkom pristupu problemima svakodnevice. Dileme danskog kraljevića Hamleta opstaju na dubokom filozofskom ispitivanju relativnosti ljudskih vrednosti i same smrti kao fenomena našeg postojanja. Šekspirovo delo je prožeto skepticizmom kao jednim pravcem u filozofiji koji počiva na neveri u spoznaju onog što je čulima dato. Skeptičnost princa Hamleta je nastala na njegovom susretu sa ljudskim bićem u ,,truloj državi Danskoj“, svetu koji pohodi duh ubijenog kralja, kobna sudbina ljudi koji veruju u dobro i tragično neverstvo žene koja ga je podigla i učila da postane čovekom kakvim jeste. To tragično otkrovenje da ljudi i nisu onakvi kakvi su stvoreni da budu je i kralja Lira odvelo u buru u kojoj će jedan kralj priznati da je i za ,,nebesa“ nužno da postanu onakva kakva nisu. I dvorac oca kraljevića Hamleta treba da bude ispunjen ljudima koji nisu svojom prirodom prostodušni, a skloni su zlu. Taj naš ,,vrli“ svet je onaj u kome, kako to oštroumno primećuje Jan Kot, ,,Hamlet može biti naš savremenik“[2], jedno postojano učeno biće koje ispunjava osnovni zadatak koji nam je filozofsko nasleđe ostavilo u amanet: spremnost da se bude kritički nastrojen prema svakom problemu sa kojim se u našem veku suočava ljudsko biće, problemu koje iz senke narasta kao kolosalna opomena da je svet onakav kakvim smo ga mi stvorili i oblikovali za dvadeset vekova hrišćanske ili, ako hoćete, stotinama godina stare ljudske civilizacije.

Hamletova spremnost da postavi pitanje o smrti kao fenomenu ljudskog postojanja predstavlja znalačku kontemplaciju u vrleti egzistencije ljudske, kraja svih živih, kraja svakog zla i svega onog što predstavlja smrt kao poslednji čin svake ljudske drame u kojoj čovek sam bira svoju ulogu. U našem svetu kakav on jeste, junaka lišenog i krajnje relativnog, čuveno ,,da“ Moli Blum predstavlja našu sudbinu i spremnost da ,,možda sanjamo“na toj ,,vrloj“ pozornici na kojoj smo ostali sami, u Lirovoj buri ili jednoj maloj Tinterskoj opatiji koja stoički obitava u prirodi ostavljenoj čoveku da uživa u njoj, da od nje uči i da u skladu sa njom postoji. Smisao življenja u našem veku je i dalje jedna rezignacija u beketovskom prostoru pustoši i cikličnosti ,,velikog“ i ,,malog“ vremena. To ,,malo“ vreme počinje u ljudskoj duši svakog jutra kada se to Sviftovo stvorenje probudi i shvati da je lišeno pažnje konja mudraca i da ima jedan dan da pokuša da stvori poseban socijalni i etički krug u kom će u toku svog veka bar jednom uspeti da prevaziđe samoga sebe i kaže da život nije prošao pored njega. Tada će uskliknuti da ga po nužnosti našeg vremena patnje i zla goreg nije bar jednom dodirula sudbina grešnika i pokajnika, ali da je on i tada bio svestan svoga bića koje mora da teži napretku. Kada padne noć, čovek našeg doba će u najboljem slučaju stoički ostati uspravan i kazati da bar tog dana ne gaji u svojim grudima osećaj uzaludnosti postojanja svog. ,,Veliko“ vreme je jedan deo čovekovog istorijskog razvitka u kom njegova zajednica za sebe stvara sistem dispozicija za dalji razvitak iako u sebi sadrži kritičke struje koje su same po sebi ostavljene da prihvate da su samo jedan veliki dramski komad. Takav komad je već odigran u svesti onih koji taštinom i cinizmom svojim generaciju nekih novih ljudi guraju u Jagov vrtlog patnje, patnje i surove igre koju smo danas spremni da nazovemo nečim što će jednog dana ipak proći.

Engleski pisac Džonatan Svift je utvrdio kako ,,ništa nije ni veliko ni malo samo po sebi već kada se poredi“.[3] Samo delo Vilijema Šekspira je postalo inspiracijom prvaka mnogih pozorišta, a njegovi junaci nosiocima univerzalnih vrednosti u kojima se prepoznaju gotovo sve karakteristike čoveka i njegove zajednice koju je on sam stvorio. U njoj postoji sve vreme od trenutka kada mu je sam svet ostavljen da ga stvori da bude nalik njemu samom i po njegovoj vlastitoj varljivoj ćudi.

[1] Zoran Gluščević, Romantizam, Obod, Cetinje, 1967.
[2] Jan Kot, Šekspir-naš savremenik. Srpska kniževna zadruga. 1963.
[3] Jonathan Swift, Gulliver’s Travels. London: Benjamin Motte, 1726.

OKF Cetinje

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU