fbpx

Kao i mnogi slavni autori koji su jednom radili obične svakodnevne poslove, Bukovski se oprobao u gomili šljakerskih zanimanja, pre nego što će postati pisac sa punim radnim vremenom i svojim poznatim spisateljskim navikama.

t 1698645 carls bukovski pinkjeca cool v

“Ako se ne pojavi iz čista mira iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta i iz tvog stomaka”, Čarls Bukovski je pisao u svojoj poznatoj pesmi o tome šta je potrebno da bi se postao pisac, “i ne pokušavaj.” Ali Bukovski je i sam kasno shvatio na svom životnom putu šta je njegova svrha, pošto je i njegovo “to” – nesavladivi impuls da stvara – moralo decenijama da se probija u njegovu karijeru.

Kao i mnogi slavni autori koji su jednom radili obične svakodnevne poslove, Bukovski se oprobao u gomili šljakerskih zanimanja, pre nego što će postati pisac sa punim radnim vremenom i svojim poznatim spisateljskim navikama. U svojim srednjim tridesetim prihvatio je posao poštara. Ali, iako je on kasnije strastveno govorio da nijedan posao ili praktična ograničenja ne mogu da stanu na put pravoj kreativnosti, njega je gušilo to što je radio za drugog. Do svojih kasnih četrdesetih je radio u pošti, a noću pisao kolumne za losanđeleski andergraund magazin Open City i u slobodno vreme, sa još jednim pesnikom, sarađivao na projektu književnog magazina, koji nije potrajao.

Godine 1969, godinu dana pred pedeseti rođendan Bukovskog, privukao je pažnju izdavača Džona Martina iz “Black Sparrow Press”-a, koji mu je ponudio mesečnu stipendiju od 100 dolara, ali da ostavi svoj posao i da se u potpunosti posveti pisanju. (To ni u kom slučaju nije bila nova ideja – kralj Poljske je u suštini uradio istu stvar za astronoma Johana Hevelija, pet vekova ranije.) Bukovski je zdušno prihvatio. Za manje od dve godine od tog trenutka, “Black Sparrow Press” je objavio njegov prvi roman, prikladno nazvan Post Office.

Ali naša zahvalnost onima koji su nam prvi pomogli često sija plamenom koji sporo dogoreva. Sedamnaest godina kasnije, u avgustu 1986, Bukovski je svom prvom patronu poslao okasnelo, ali predivno pismo zahvalnosti. Ova poslanica pokazuje karakterističnu mešavinu razigranosti i pronicljivosti Bukovskog, njegovu političku nekorektnost i duboku osećajnost, cinizam i samosvesnu ozbiljnost.

 

12. avgust, 1986.

Zdravo, Džone:

Hvala ti na dobrom pismu. Mislim da nije na odmet, ponekad, setiti se odakle si došao. Ti znaš sa kojih mesta sam ja došao. Čak i ljudi koji pokušavaju da pišu o tome ili da naprave film o tome, ne uspevaju da shvate kako treba. Oni to zovu “od 9 do 5”. To nikad nije od 9 do 5, ne postoje pauze za ručak na tim mestima, zapravo, na mnogima od njih ni ne jedeš, kako bi zadržao posao. Zatim, postoji i prekovremeni rad, ali se u knjigama taj prekovremeni rad nikad ne izračuna kako treba i ako se požališ, neki drugi mučenik čeka u redu da dobije tvoje mesto.

Znaš moju staru izreku: Ropstvo nikada nije ukinnuto, samo se proširilo tako da može da obuhvati sve boje kože.

Ono što je bolno videti je konstantno degradiranje ljudskosti kod onih koji se bore da zadrži poslove koje ne žele da rade, ali se boje da je alternativa još gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Oni su samo tela sa plašljivim i pokornim umovima. Oči im postaju bezbojne. Glasovi ružni. I telo. Kosa. Nokti. Cipele. Sve.

Kada sam bio mlad nisam mogao da verujem da ljudi mogu da se prepuste takvim okolnostima. I kao star čovek, još uvek ne mogu. Zašto to rade? Zbog seksa? Televizora? Automobila ili redovne plate? Ili dece? Dece koja će samo da rade istu stvar koju su i oni radili?

Ranije, kada sam bio dosta mlađi i kada sam menjao poslove, bio sam dovoljno nepromišljen da pričam mojim kolegama: “Hej, gazda može da dođe i da nas sve otpusti kad god to poželi, tek tako, da li vi shvatate to?”

Samo bi me pogledali. Govorio sam nešto što oni nisu želeli da im se mota po glavi.

Danas u industriji postoje ogromna otpuštanja (čeličane se gase, tehničke promene u drugim faktorima radnih mesta). Otpuštaju se stotine hiljada i svi izgledaju potpuno zatečeni:

“Uložio sam 35 godina...”

“Nije u redu...”

“Ne znam šta da radim...”

Oni nikada ne plaćaju robove dovoljno da mogu da se oslobode, nego tek dovoljno da prežive i da se vrate da rade. Sve sam to video. A što ne bi mogli? Shvatio sam da je i klupa u parku sasvim okej, i da je pijančenje po kafanama sasvim okej. Zašto da ne dospem tamo sam, pre nego što me strpaju tamo? Zašto da čekam?

Pisao sam o svemu tome sa gađenjem, osetio sam olakšanje kada sam izbacio sva ta sranja iz sistema. I sada kada sam stigao dovde, do takozvanog profesionalnog pisca, pošto sam utrošio svojih prvih 50 godina, otkrio sam da postoje i druge gadosti van sistema.

Sećam se jednom, radio sam kao paker u jednoj fabrici za proizvodnju svetiljki, jedan radnik je iznenada rekao: “Nikada neću biti slobodan!”

Jedan od šefova je prolazio (ime mu je bilo Mori) i tako je slasno zakokodakao od smeha, uživajući u činjenici da je njegov kolega utamničen doživotno.

Tako da, sreća koju sam napokon imao da odem sa takvih mesta, bez obzira koliko je to potrajalo, pružila mi je neku vrstu radosti, veselu radost čuda. Sada pišem iz starog uma i starog tela, mnogo nakon vremena kada većina ljudi ne bi ni pomislila da nastavi da radi tako nešto, ali pošto sam počeo tako kasno, dugujem samome sebi da nastavim s tim, i kada reči budu počele da blede i bude mi bila potrebna pomoć da se popnem uz stepenice, i kada ne budem više bio u stanju da razlikujem pticu od spajalice, i dalje osećam da će nešto u meni moći da se seti (bez obzira koliko potrajem) kako sam se potucao od mila do nedraga, da bih makar na dostojanstven način umro.

Ne proćerdati u potpunosti jedan život je dostojno postignuće, makar samo za mene.

Tvoj,

Henk

 

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

Glif.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU