fbpx

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
vladislav petkovic dis

Vladislav Petković Dis rođen je 29. februara (12. marta) 1880. godine u selu Zablacu kod Čačka. Otac mu je poreklom iz Tabanovaca kraj Kumanova, a majka iz Zablaca, iz porodice Vukomanovića. Gimnaziju je završio u Čačku, ali nije maturirao. Kao privremeni učitelj radio je 1902. godine u selu Prliti kod Zaječara. U Beograd prelazi 1903. godine, gde najpre radi u opštinskoj trošarini, a onda kao činovnik na carinarnici. Prvu pesmu, “Idila”, objavio je 1903. u Srpskom književnom glasniku. Sa Simom Pandurovićem uređivao je 1905. časopis Književna Nedelja. Zbog čestog posećivanja kafana smatralo se da pripada beogradskoj književnoj boemi, a njegovo najuže društvo činili su Sima Pandurović i Milan Simić.

Pesme je potpisivao samo kao Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog “Pakla”, a drugi da je to bio srpski srednjovijekovni naziv za evropski zapad. Dis je objavio samo dve knjige poezije – zbog nedostatka novca i zbog toga što je živeo samo 37 godina. Godine 1911. izašla je o njegovom trošku izuzetno značajna zbirka Utopljene duše, na kojoj nije bilo označeno mesto ni godina izdanja. Tada nije bilo izdavača koji bi objavio Disovu poeziju za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da “jeste jedna neuka i gruba imitacija”. O knjizi se s jedne strane pisalo oštro kao o dekadentnoj pojavi, s druge pozitivno, među mlađim književnicima.

Pesnik je 1912. godine u vreme Prvog Balkanskog rata, bio ratni izveštač pri Vrhovnoj komandi, a već naredne, 1913. godine, objavio je knjigu patriotske poezije Mi čekamo cara. Disovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da je naslov glasio “Mi čekamo para”. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio kličući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u celini i da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični. Izdanje je ponovljeno 1914. godine.

U vreme Prvog svetskog rata povlači se 1915. godine sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf, a zatim odlazi u Francusku, u Pariz. Na povratku iz Francuske 15. maja uveče krenuo je iz Galipolja na Krf, a u zoru 16. (29) maja 1917. godine utopio sa na brodu “Italija”, koji je torpedovala nemačka podmornica.
Dva dana poslije potapanja “Italije”, izvučeno je tijelo pjesnika i u džepovima su mu samo nađene sklopljene naočari i drahma i po. Pjesnik je ostao bez nadgrobnog obilježja: poslije vađenja iz mora, njegovo tijelo j ponovo vraćeno moru.

NAŠI DANI

.

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas nasi suvereni,
Progledale sve jazbine i kanali.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podele i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede,
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesreće naše braće, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove,
Mesto svetle istorije i grobova.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji koji sišu k'o pauci,
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomračina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Pomračina pritisnula naše dane.

 

NIRVANA

.

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

.

MOŽDA SPAVA

.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Avlija

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU