fbpx

Pošto je ogledalo razbijeno, ne ostaje više ništa što bi nam moglo poslužiti da odgovorimo na pitanja veka. Apsurd je, kao i metodska sumnja, načinio tabula razu. Ostavlja nas bez izlaza. Ali, baš kao i sumnja, i apsurd može, promenivši stanovište, da odredi pravac jednom novom istraživanju. Razmišljanje se tada nastavlja na isti način. Zavapim da ne verujem ni u šta i da je sve apsurdno, ali ne mogu posumnjati u svoj vapaj i potrebno mi je da bar poverujem u svoju pobunu.

150540853193529 1

Postoje zločini počinjeni iz strasti i zločini smišljeni. Nepouzdana je granica koja ih razdvaja. Ali, krivični zakonik prilično lako uspostavlja razliku među njima na osnovu predumišljaja. Živimo u doba predumišljaja i savršenog zločina. Zločinci našeg vremena nisu više ona bespomoćna deca koja su tražila oproštaj, pozivajući se na ljubav. Oni su, naprotiv, odrasli i alibi im je neoboriv: to je ona filozofija koja može poslužiti svemu, čak i da ubice preobrati u sudije.

Hitklif bi u Orkanskim visovima uništio ceo svet da zadobije Keti, ali mu ne bi palo na um da kaže kako je takav zločin razborito učinjen niti da ga opravdava sistemom. On bi ga izvršio, i tu se celokupno umovanje njegovo zaustavlja. Ovo pretpostavlja snagu ljubavi i karakter. Kako, međutim, retko biva da ljubav ispolji takvu moć, zločin ostaje izuzetan i onda zadržava vid teškog kršenja zakona. Ali čim pohita – zato što karaktera nema – da se zakloni za nekom doktrinom, čim zločin stane sam sebi nalaziti razloge, on se množi kao što se i sami razlozi umnožavaju i zaodeva se svim silogističkim figurama. Do juče osuđivan, danas već propisuje zakone.

Nećemo se ovde zbog toga zgražati. Namera je ovog ogleda da još jednom prihvati stvarnost našeg vremena koja je stvarnost smišljenog zločina i da tačno razmotri čime se on pravda: ovo je nastojanje da se shvati moje vreme. Smatraće se možda da epohu koja za pedeset godina iskoreni, podjarmi ili poubija sedamdeset miliona ljudskih bića treba isključivo i, pre svega, osuditi. Ipak, treba shvatiti i u čemu je njena odgovornost. U bezazlena vremena kada je tiranin sravnjivao gradove sa zemljom da bi stekao što veću slavu, kad je rob vezan za kočije pobednika prolazio kroz gradove koji su svetkovali, kad je neprijatelj pred okupljenim narodom bacan zverima, suočena sa tako naivnim zločinima, savest je mogla opstati i rasuđivanje ostati jasno. Ali logori robova porobljenih pod zastavom slobode, pokolji pravdani ljubavlju prema čoveku ili težnjom za nadljudskim dovode u izvesnom smislu rasuđivanje u bespuće. Onda kada se zločin stane kriti zaplenjenom nevinošću, jednom čudnom izvitoperenošću koja je svojstvena našem vremenu, od nevinosti će se zatražiti da se pravda. Ovaj ogled ima za svrhu da prihvati taj neobični izazov i da ga prouči.

Treba videti da li nevinost, čim stupi u akciju, može da ne posegne za ubijanjem. Možemo delovati jedino u vremenu u kojem smo, među ljudima koji nas okružuju. Nećemo znati ništa ne budemo li saznali imamo li prava da ubijemo onog drugog pred sobom ili da pristanemo da ga ubiju. Pošto se svaka akcija danas završava zločinom, neposrednim ili posrednim, ne možemo delovati pre no što budemo načisto moramo li i zašto zadati smrt.

Nije, znači, bitno proniknuti u prapočetak stvari već, budući da je svet to što jeste, saznati kako da se u njemu vladamo. U vreme negiranja, moglo je biti korisno zamisliti se nad problemom samoubistva. U vreme ideologija, treba biti načisto za zločinom. Ako zločin ima svojih razloga, dovedeni su u pitanje i naša epoha i mi sami. Nema li ih, u ludilu smo, i drugog izlaza nema sem da se sagleda šta će iz toga proizići ili od toga odustati. U svakom slučaju, na nama je da jasno odgovorimo na pitanje koje nam je postavljeno, a ono je postavljeno u krvi i metežu ovoga veka. Jer u pitanje smo dovedeni mi. Pre trideset godina, pre no što je pala odluka o ubijanju, poricano je mnogo, sve dok čovek nije samoubistvom porekao i samoga sebe. Bog obmanjuje, svi uz njega čine isto, pa i ja sam, dakle, umirem: pitanje koje se postavljalo bilo je pitanje samoubistva. Ideologija danas poriče jedino one koji su na drugoj strani, oni su jedini koji obmanjuju. Tu nastaje pokolj. Kako nastupi zora, ubice, nakinđurene ordenjem, ušunjaju se u ćeliju: pitanje koje se postavlja, pitanje je zločina.

Oba ova rezonovanja se drže. Ili tačnije, oba drže nas, i to nas tako stežu da više ne možemo birati svoje probleme. Oni sada, jedan za drugim, biraju nas. Prihvatamo, dakle, da budemo izabrani. Suočen sa zločinom i sa pobunom, ovaj ogled ima za svrhu da nastavi razmišljanje započeto oko samoubistva i pojma apsurda.

***

Ali, ovo razmišljanje nam za sada pruža jedan jedini pojam, pojam apsurda. I on nam, u pogledu zločina, osim jedne protivrečnosti, ne donosi ništa drugo. Kada hoćemo da iz osećanja apsurda, u prvom redu, izvučemo neko pravilo za akciju, to osećanje čini zločin u najmanju ruku indiferentnim i, prema tome, mogućim. Ako se ni u šta ne veruje, ako ništa nema smisla i ako ne možemo potvrditi nijednu vrednost, sve je onda mogućno i ništa nije važno. Ne postoji ni za ni protiv, ubica niti greši niti je u pravu. Mogu se raspaljivati vatre krematorijuma baš kao što se može posvetiti lečenju leproznih. Zlo i vrlina prepušteni su slučaju ili ćudi.

Tada će pasti odluka da se ne stupa u akciju, što će u najmanju ruku značiti pristati na zločin koji počini drugi, ukoliko se milozvučno ne oplakuje ljudsko nesavršenstvo. Još će se smisliti i to da akciju zameni tragični dilentantizam a, u tom slučaju, ljudski život postaje samo ulog u igri. Može se konačno naumiti da se akcija i preduzme, i da ona ne bude bezrazložna. U ovom poslednjem slučaju, zato što nema neke više vrednosti koja akciju usmerava, krenuće se putem neposredne efikasnosti. Budući da ništa nije ni istinito ni lažno, ni dobro niti pak rđavo, pravilo će biti pokazati se najefikasnijim, znači biti najjači. Svet u tom slučaju neće više biti podeljen na pravedne i na nepravedne, već na gospodare i na robove. I tako, bilo sa koje strane gledali, zločin ima svoje povlašćeno mesto usred negacije i nihilizma.

Ako, dakle, nameravamo da zauzmeo stanovište apsurda, moramo biti pripravni na ubijanje, čime ćemo dati prednost logici nad obzririma koje ćemo smatrati neostvarivim. Svakako, bile bi tu potrebne i nekakve sklonosti. Ali, sve u svemu, manje no što se misli, sudimo li po dosadašnjem iskustvu. Uostalom, uvek je mogućno, kao što obično i biva, naručiti ubistvo. Sve bi se, znači, sporvodilo u ime logike, ukoliko bi uopšte ovde logici bilo mesto.

Ali logici ne može biti mesto pri jednom stanovištu koje joj naizmenično pokazuje da je zločin i moguć i nemoguć. Jer, pošto je čin ubijanja učinila ma i indiferentnim, apsurdna analiza ga konačno svojim najbitnijim zaključkom osuđuje. Krajnji zaključak apsurdnog mišljenja u stvari je odbacivanje samoubistva i podrška onom očajničkom odmeravanju snaga između čovekovog pitanja s jedne i ćutanja s druge strane.1 Samoubistvo bi značilo kraj ovog odmeravanja i, prema apsurdnom mišljenju, ono bi jedino, negirajući sopstvene premise, moglo priznati takav ishod. Po njemu bi takav zaključak bio bekstvo ili oslobođenje. Ali, ujedno je jasno da ovo mišljenje prihvata život kao jedino neophodno dobro, pošto upravo on dopušta ovo odmeravanje i, da života nema, apsurdno stavljanje svega na kocku ne bi imalo oslonca. Da bi iskazala da je život apsurdan, svesti je neophodno da živi. Kako bi ona inače, ne čineći pritom značajan ustupak kretanju linijom manjeg otpora, zadržala isključivo pravo na takvo mišljenje. Čim je ovo dobro priznato kao takvo, ono pripada svim ljudima. Ne može se umesnost pripisati zločinu ako se uskraćuje samoubistvu. Duh obuzet idejom apsurda, bez sumnje, prihvata zločin o kojem odlučuje sudbina; on ne bi smeo prihvatiti smišljen zločin. Kad se postave jedno prema drugom i odmere, zločin i samoubistvo su jedno te isto, treba ih ili zajedno prihvatiti ili zajedno odbaciti.

Jer, apsolutni nihilizam, koji pristaje da opravda samoubistvo, još lakše srlja u smišljen zločin. Ako se naše doba olako saglašava sa tim da zločin ima opravdanja, to biva iz one ravnodušnosti prema životu koja je svojstvena nihilizmu. Bilo je, nema sumnje, razdoblja u kojima je strast za životom bila tako silna da je i ona vodila u zločinačka nasilja. Ali ta nasilja su naličila na izgaranje u strasnoj nasladi. Nisu bila ona jednolika kategorija, uspostavljena jednom oskudnom logikom koja sve izjednačuje. Ta logika je vrednosti samoubistva, kojima se naše vreme napajalo, dovela do krajnje konsekvence, do ozakonjenog ubistva. Istovremeno, ova logika dolazi do vrhunca u kolektivnom samoubistvu. Najočigledniji dokaz pružila je hitlerovska apokalipsa 1945. Uništiti sebe nije značilo ništa za ludake koji su u svojim jazbinama sebi pripremali smrt u apoteozi. Bitno je bilo ne uništiti se sam i povući za sobom ceo jedan svet. Na izvestan način, čovek koji u usamljenosti diže ruku na sebe, u neku ruku još uvek brani izvesnu vrednost pošto, očigledno, on sebi ne pripisuje prava na život ostalih. Dokaz za to je da on nikada ne koristi, da bi zagospodario drugima, onu strahovitu silu i slobodu koju mu daje njegova rešenost da umre; svako samoubistvo, izvršeno u samoći, kada nije izraz osvete, u neku je ruku ispoljavanje plemenitosti ili prezira. Ali, prezire se u ime nečega. Ako je svet ravnodušan prema samoubici, to je stoga što ovaj ima neku predstavu o onom prema čemu nije ravnodušan ili što bi moglo da mu ne bude ravnodušno. Veruje da će se sve uništiti ili sve povući za sobom, ali iz same te smrti ponovo se rađa vrednost zbog koje je možda bilo vredno živeti. Samoubistvom se, dakle, ne postiže apsolutna negacija. Ona se jedino može ostvariti potpunim uništenjem, sebe i ostalih. Drugačije se nikako ne može doživeti osim težeći ovoj primamljivoj krajnosti. Samoubistvo i zločin su ovde dva lica istog roda, onog zlosrećnog razuma koji će stradanju sputane sudbine pretpostaviti mračni zanos u kome se zemlja i nebo međusobno uništavaju.
Isto tako, ako se samoubistvu odrekne pravo da bi moglo imati razloga, takvo pravo nije mogućno priznati ni zločinu. Ne može se biti nihilist polovično. Apsurdno mišljenje ne može istovremeno štititi život onoga ko ga zastupa i prihvatiti žrtvovanje ostalih. Čim se prizna neodrživost apsolutne negacije, a priznati je znači na izvestan način živeti, prvo što se ne može poreći jeste život drugog. Tako će onaj isti pojam koji nam je nagoveštavao da je zločin indiferentan, potom zločin lišiti opravdanja; vraćamo se, dakle, stanju bezakonja iz koga smo pokušali da iziđemo. Praktično, jedno takvo rasuđivanje, ostavlja bez ičeg što bi zločin moglo sprečiti ili ga opravdati, da ugrožavamo i bivamo ugroženi, da nas sa sobom povuče cela jedna grozničava nihilistička epoha, u kojoj smo s oružjem na gotovs i stegnuta grla, a ipak usamljeni.

***

Ali, ova suštinska protivrečnost se mora, uz mnoštvo ostalih, pojaviti čim naumimo da ostanemo u apsurdu, zanemarujući njegov pravi karakter kojim je apsurd preživelo poglavlje, polazna tačka, ekvivalent za postojanje prema Dekartovoj metodskoj sumnji. Apsurd je protivrečnost po sebi.
On je to svojim sadržajem, jer isključuje vrednosne sudove da bi održao život, dok, međutim, živeti po sebi predstavlja jedan vrednosni sud. Disati znači suditi. Svakako je pogrešno reći da je život jedno neprekidno opredeljivanje. Ali, tačno je da se ne može zamisliti život koji bi bio lišen svakog izbora. Sa ovog jednostavnog stanovišta, apsurdni stav je na delu nezamisliv. On je nezamisliv i svojim izražavanjem. Svaka filozofija ne-značenja počiva na protivrečnosti samom činjenicom što se izražava. Ona time daje minimum smislenosti onome što je nesmisleno, uvodi posledičnost u ono što, ako joj je verovati, nastavka nema. Govoriti znači ispravljati. Jedini smisleni stav zasnovan na ne-značenju bilo bi ćutanje, ukoliko i samo to ćutanje ne bi nosilo izvesno značenje. Potpuni apsurd teži da bude nem. Ako progovori, znači da čini ustupke ili da se, kao što ćemo već videti, smatra privremenim. Ovo ustupanje, ovo samoposmatranje jasno označava duboku dvosmislenost apsurdnog stanovišta. Na izvestan način, apsurd koji bi da izrazi čoveka u njegovoj usamljenosti, navodi tog čoveka da živi pred ogledalom. Početno razdiranje nalazi se tada pred opasnošću da postane ugodno. Rana koja se tako uporno pozleđuje počinje na kraju da pruža uživanje.

Istina, bilo je i velikih pustolova apsurda. Ali, u krajnjoj liniji, njihova se veličina meri po tome što su odbili ustupke apsurdu zadržavajući samo nejgove zahteve. Oni razaraju, ali da bi postigli više a ne manje. „Moji su neprijatelji“, kaže Niče, „oni koji bi da ruše a ne da sebe izgrađuju“. On ruši, ali to čini u težnji za stvaranjem. I uznosi čestitost, šibajući sladostrasnike „sa svinjskom njuškom“. Da bi izbeglo odstupanje, apsurdno rasuđivanje nailazi tada na odricanje. Ono odbija lutanje i dolazi do svojevoljnog lišavanja, do ćutanja iz predubeđenja, do neobične askeze pobune. Rembo, koji opeva „krasan zločin što cvili u uličnom blatu“, hita u Harar, gde će zažaliti jedino što tamo živi bez porodice. Život je za njega bio „farsa u kojoj svi treba da igraju“. Ali, na samrtnom času, odjednom će jauknuti svojoj sestri: „Ja ću pod zemlju, a ti ćeš i dalje hodati pod suncem.“

***

Apsurd, posmatran kao životno pravilo, protivrečan je, dakle. Zar je čudno što nam on ne pruža vrednosti koje bi, umesto nas, odlučivale o opravdanosti zločina? Neodrživo je, uostalom, zasnivati jedan stav na izvesnom povlašćenom osećanju. Osećaj apsurda samo je osećaj kao i ostali. To što je on dao svoju boju tolikim mišljenjima i postupcima između dva rata, dokazuje samo njegovu snagu i njegovu opravdanost. Ali, intenzitet jednog osećanja ne povlači i njegovu univerzalnost. Zabluda cele jedne epohe bila je u tome što je izrazila ili pretpostavila da su izražena opšta pravila za akciju polazeći od jednog očajanja koje se kao osećanje kretalo ka sopstvenom prevazilaženju. Velike patnje, kao god i velike sreće, mogu označiti početak razmišljanja. To su podsticajni činioci. Ali njih ne bi smelo biti niti bi oni smeli trajati za sve vreme tog razmišljanja. Ako je, dakle, i bilo pravdano voditi računa o apsurdnom senzibilitetu i postavljati dijagnozu boljci onakvoj kakvu nalazimo kod sebe i drugih, neodrživo je u ovom senzibilitetu i u nihilizmu, koji ovaj senzibilitet pretpostavlja, videti išta, osim polaznu tačku, jednu već upućenu kritiku, ekvivalent za sistemsku sumnju na planu egzistencije. A zatim, treba razbiti stalne igre ogledala i zakoračiti u neodoljivo kretanje kojim apsurd sam sebe prevazilazi.

Pošto je ogledalo razbijeno, ne ostaje više ništa što bi nam moglo poslužiti da odgovorimo na pitanja veka. Apsurd je, kao i metodska sumnja, načinio tabula razu. Ostavlja nas bez izlaza. Ali, baš kao i sumnja, i apsurd može, promenivši stanovište, da odredi pravac jednom novom istraživanju. Razmišljanje se tada nastavlja na isti način. Zavapim da ne verujem ni u šta i da je sve apsurdno, ali ne mogu posumnjati u svoj vapaj i potrebno mi je da bar poverujem u svoju pobunu. Prva i jedina očiglednost koja mi je tako data u apsurdnom iskustvu jeste pobuna. Bez ikakvog znanja, nagnan da ubijam ili da pristanem na ubijanje, raspolažem još jedino tom očiglednošću koja se čak od mog razdiranja pojačava. Pobuna se rađa iz prizora bezumlja, pred nepravednom i neshvatljivom sudbinom. Ali njen slepi zanos zahteva red usred haosa i traži jedinstvo u samom središtu onoga što beži i iščezava. Ona viče, ona zahteva, ona bi da sramota prestane i da se najzad ustali ono što se do sada neprestano ispisivalo po vodi. Brine da dovede do promene. Ali menjati znači biti u akciji, a biti u akciji će već sutra značiti ubijati dok ona ne zna je li zločin opravdan. Ona rađa upravo akcije za koje joj traže da ih opravda. Pobuna, dakle, iz same sebe mora izvući razloge za sopstveno postojanje pošto ih ne može izvući ni iz čega drugog. Treba da pristane da ispita sebe da bi naučila kako da se vlada.

Dva veka pobune, metafizičke i istorijske, upravo se nude našoj refleksiji. Jedino bi istoričar mogao polagati pravo da podrobno razloži doktrine i pokrete koji se u ta dva veka smenjuju. Treba da je moguće potražiti bar u njima nit vodilju. Stranice koje slede predlažu samo nekoliko istorijskih međaša i jedno hipotetično tumačenje. Ova hipoteza nije i jedino mogućna; ona je, uostalom, daleko od toga da sve razjasni. Ali ona delimično objašnjava smer našeg vremena, a govoto u potpunosti njegovo odlaženje u krajnosti. Neobična istorija na koju se ovde poziva, istorija je evropske oholosti.

Pobuna bi, u svakom slučaju, mogla da nam pruži svoje razloge tek posle ispitivanja njenih stavova, namera, i osvajanja. Među njenim delima možda se nalazi pravilo za akciju koje apsurd nije mogao da nam da, bar jedno uputstvo o pravu ili dužnosti da se ubije, i konačno nada za stvaralaštvo. Čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što je. Pitanje je saznati da li to odbijanje može da ga dovede jedino do uništenja ostalih i sebe samog, da li se svaka pobuna mora završiti pravdanjem sveopšteg zločina, ili naprotiv, da li pobuna može bez traženja neke neostvarive nevinosti, otkriti princip jedne razumne odgovornosti.

1.Videti Mit o Sizifu (Le Mythe de Sisyphe)

Uvod u Pobunjenog čoveka,

Eseji, Paideia, Beograd, 2008

hiperboreja.blogspot.ba

/knjigu prevela grupa autora Todosijević Gorica, Injac Vesna, Moralić Ana, Milošević Dana, Bertolino Nikola, Valčić-Lazović Neda, Šotra Tatjana/

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU