fbpx

Milivoje Maričić iz Selevca kod Požarevca poznat je u svom kraju kao vrstan pekar, a čuven je i po tome što je 25. maja 1976. godine, kao uzoran mladi poljoprivrednik, u ime svih građana Jugoslavije svečano predao štafetu mladosti Josipu Brozu Titu, maršalu i dugogodišnjem predsedniku federalne države južnoslovenskih naroda.

files 3stf

Belo odelo koje je tada nosio njemu je odavno tesno, pozlaćen sat dobijen kao uzdarje ukraden mu je, dok su isečci iz tadašnjih novina, iako zaštićeni u albumu, uveliko dobili žutu patinu. Blistav je samo njegov osmeh koji mu obasjava lice kada se priseća jednog od najvažnijih događaja u svom životu.

„Dragi druže Tito, čestitam ti rođendan u ime svih naroda i narodnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sa željom da nas još dugo vodiš u borbi za mir u svetu...”, ponavlja Milivoje početak svog ondašnjeg pozdravnog govora. Ali zapinje na istom mestu kao tog 25. maja pre 39 godina kada je stajao pred maršalom. Upitno gleda u suprugu. „Kako beše dalje, Dragice?”

filesmilivoje

Foto: National Geographic Srbija/Marko Risović

Tog davnog dana se nije zbunio, tvrdi, već je ostao bez daha usled brojnih stepenika koje je morao da pretrči do svečane lože na stadionu Jugoslovenske narodne armije, gde ga je čekao Tito sa suprugom Jovankom i najvišim državnim rukovodstvom.

Milivoje je mnogo puta ponovio svoj, najvažniji deo scenarija sleta – dugo vežbane i brižljivo režirane izvedbe plesnih tačaka sa desetak hiljada učesnika, od osnovaca do vojnika.

„Nisam znao da se Titu ne persira, pa mi je trebalo vremena da se naviknem”, priznaje uz osmeh.

Ceremonija primopredaje simbola najboljih želja predsedniku Titu menjala se, kao i njen naziv, dok je i sama palica od početka imala najrazličitije oblike.

files 1titojovanka

Milivoje Maričić i predsednik Tito u svečanoj loži stadiona JNA neposredno posle predaje štafetne palice, 25. maja 1976. godine. Foto: FOND MUZEJA ISTORIJE JUGOSLAVIJE

Ideja o štafeti potekla je 1945. godine od Josifa Prohaske, uglednog profesora fiskulture Kragujevačke gimnazije (koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i dobio Orden Svetog Save), inspirisana svečanim prolaskom olimpijske baklje kroz Kragujevac 1936. godine, kao i sokolskom štafetom nošenom 1935. godine od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića.

Prohaska je zamisao javno izneo početkom aprila 1945. godine mladim kragujevačkim gimnazijalcima koji su je odmah preneli Okružnom fiskulturnom odboru. Već sutradan je ideju prihvatio Okružni komitet SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) za Kragujevac, a potom i Centralni komitet ove omladinske organizacije, dajući novorođenom poduhvatu državni karakter. To je značilo da će svoje štafete osmišljavati i nositi omladina iz svih jugoslovenskih federalnih jedinica, šest republika i dve pokrajine, pored mladih Kragujevčana, koji su se ipak, igrom slučaja, izdvojili.

Izrada kragujevačke štafetne palice poverena je najboljim majstorima Vojno-tehničkog zavoda – Milošu Okiljeviću, graveru, i Božidaru Očišniku, livničkom modelaru. Ali skojevci Kragujevca nisu bili zadovoljni veličinom otvora štafete, predviđenog za smeštaj rođendanske poruke maršalu, pa su zahtevali da se napravi i posebna „Plava knjiga”, dovoljno velika da primi rođendanske čestitke omladinaca iz 106 naselja Šumadije i oko 7.000 njihovih potpisa.

Ponovo se nosi štafeta
„Ovde samo maršal nedostaje”, čulo se 25. maja 2014. godine na proslavi Titovog rođendana u jednom beogradskom klubu, gde je centralna tačka skupa bila predaja štafetne palice jednom od članova porodice Broz. Ostaje otvoreno pitanje da li je reč o jugonostalgiji ili je posredi bunt što državni i društveni projekti započeti 1991. godine nisu dali očekivane rezultate. Ali ova beogradska štafeta nije bila jedina koju su tog dana primili Titovi potomci. Nošene stotinama ruku, stigle su iz Sarajeva, Subotice, Tivta, Kumrovca, Drvara, Berana, Umaga... Ovogodišnja štafeta stiže na 70. godišnjicu polaska prve.

files 2stj

Foto: National Geographic Srbija/Marko Risović

„Knjiga je nazvana po boji platnenih korica, jedinih kojom je raspolagala štamparija, premda je trebalo da korice budu crvene”, naglašava Momo Cvijović, kustos Muzeja istorije Jugoslavije.

Kragujevčani su napravili presedan i u završnici; štafete iz svih krajeva zemlje stigle su na vreme do beogradskog Trga Slavija, sve osim kragujevačke. Plan je bio da se štafetnim trčanjem ona prenese do beogradske Slavije, gde je za 16 časova bio zakazan dolazak svih štafeta. „Plavu knjigu” je prva ponela Nada Kotnik, učenica II razreda Učiteljske škole, ali se po izlasku iz grada štafetno nosila samo palica, da se korice knjige ne bi oštetile od znojavih ruku nosilaca. Nosioce štafete pratila su dva kamiona, za ovu priliku dobijena od armije, kako bi na svakom pređenom kilometru „pokupili” umorne nosioce.

Međutim, prvi kamion se ubrzo zapalio, a drugi je stao na pola puta do Beograda. Vest o zastoju odmah je iz Topole telefonom preneta organizatorima beogradskog dočeka, ali je od Milijana Neoričića (potonjeg gradonačelnika Beograda) dobijen odgovor: „Kako znate i umete, morate stići do 16 časova u Beograd, na Slaviju. Posle toga, u 17 časova, štafeta treba da krene ka Belom dvoru. Ne smete zakasniti.” Poslat je treći kamion, kojim su nosioci štafete prevezeni skoro do cilja. Poslednju deonicu Kragujevčani su pretrčali, od Karađorđevog parka do prepune Slavije, gde su ih na bini dočekali organizatori mitinga. Okupljena masa je klicala. A onda je usledilo razočaranje. Nakon što su nosioci štafeta ulicama posutim cvećem prevalili tokom poslednjeg dela trase do Belog dvora, saznali su da je slavljenik u Zagrebu, te da će darove predati njegovom izaslaniku. „Svi smo osetili žal što tada nismo videli maršala”, izjaviće četiri decenije kasnije Nada Kotnik. Ipak, po Titovoj želji, oni su avionom sutradan prevezeni u glavni grad Hrvatske, gde je, u vili na Tuškancu, repriziran svečani program.

images 2015 05 stafeta mladosti aps 422187290

Nosioci štafetnih palica, 1950. godine. Procenjuje se da je rođendansku štafetu (lokalnu, sresku, esnafsku, saveznu) maršalu Titu nosio svaki deseti građanin Jugoslavije. Foto: FOND MUZEJA ISTORIJE JUGOSLAVIJE

Narednih 11 godina štafeta je kretala iz raznih pravaca države, poprimajući sve masovniji karakter: prve godine štafetu je nosilo 12.500 omladinaca, da bi 1956. godine bilo čak 1.200.000 nosilaca štafete. Broj republičkih, sreskih, gradskih i ostalih palica rastao je i bio dopunjen štafetama esnafa, isporučivanih na sve maštovitije načine. Ronioci su ih nosili pod vodom, planinari ih iznosili na najviše vrhove, padobranci sa njima iskakali iz aviona, mornari ih prenosili preko reka i mora, a bilo je i minijaturnih koje su prenosili golubovi pismonoše.

„Kad sam došla u Muzej istorije Jugoslavije, preuzela sam zbirku procenjenu na oko 22.000 štafeta”, objašnjava kustoskinja Muzeja istorije Jugoslavije Marija Đorgović. Stručnjaci Muzeja pokušavaju da rekonstruišu njihovo nedovoljno sistematizovano poreklo. Kada je u štafeti još uvek pismo, lako se ulazi u trag pošiljaocu, kao i u slučaju kad je simbol specifičan, ali ih ima i praznih sa uobičajenim znamenjima socijalizma, plamenom ili petokrakom. Posao čini komlikovanijim to što savezne štafete imaju i replike. „Premda su simbolisale vlast u rukama naroda i skupljale energiju nosilaca oličenu u znoju dlanova, pred sam čin primopredaje štafeta je bivala zamenjena drugom, identičnom palicom”, objašnjava Đorgovićeva.

Ključni trenutak u hronologiji manifestacije zbio se 1957. godine, kada se Tito prilagodio novim okolnostima, izbegavajući neugodne analogije sa Staljinom, za koga je prvi čovek tadašnjeg SSSR-a Nikita Hruščov rekao da je izgradio „kult ličnosti”. Potencirajući svoju bliskost sa narodom, pre svega sa omladinom, Tito je „predložio” da se popularno zvana Titova štafeta preimenuje u štafetu mladosti, a da njegov rođendan bude Dan mladosti. Od tada se nosila samo jedna, savezna štafeta. Prva takva je krenula iz Kumrovca, maršalovog rodnog mesta, a narednih godina, uvek sa drugog polazišta na takođe promenjenu krajnju tačku. Umesto na svečanosti ispred Belog dvora, Tito je od tada primao štafetu na prepunom stadionu JNA, u završnoj tački sleta, čiji su izvođači, njih oko 8.000, bili mladi iz svih krajeva tadašnje federalne države. Uručilac je bio samo jedan, a ne, kao do tada, njih desetak.

files 4knj

Jedna od rođendanskih želja iz „Plave knjige” Foto: National Geographic Srbija/Marko Risović

Samo jednom Tito nije primio štafetu na stadionu JNA: bilo je to 1978. godine, kada se zbog išijasa teško kretao, pa je svečanost upriličena pred rezidencijom na Brionima. Poslednja štafeta živom predsedniku pošla je 23. marta 1980. godine iz Novog Sada. Organizatori su odredili da iz Vojvodine bude i autor palice. „Uslovi konkursa, objavljenog u ’Studentu’, bili su dati u dugoj koloni stavki koje je štafeta trebalo da simboliše”, seća se Laslo Silađi, tada mladi umetnik. Maršal je već bio vrlo bolestan i nacija je slutila da neće dočekati rođendan, što je Silađija podstaklo da sve ideje slije u jednu: cvet koji predstavlja Tita i mnogo pupoljaka koji će nastaviti da šire ideju socijalizma, kroz nove generacije. Silađijevo rešenje je odabrano, a autoru je sugerisano da procvali cvet skupi i tako pojača metaforu očekivanog odlaska predsednika. „Tako je moja štafeta bila stilski najsvedenija i prva koju Maršal nije primio”, objašnjava Silađi. Položena je na odar dok je Titovo telo bilo izloženo u Saveznoj narodnoj skupštini, a nacija u mimohodu iskazivala poslednje počasti. „Nije tu bilo laži, svi su ga iskreno oplakivali i ridali kada je oličenje rođendanskih želja 22 miliona ljudi predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije spustio na odar”, dodaje Silađi.

Smrt Josipa Broza zatekla je Jugoslovene, ma kako očekivana bila. Da bi se pokazalo da će i posle smrti maršala biti „čvrsti i nepokolebljivi na njegovom putu”, tadašnje državno rukovodstvo je odlučilo da se Dan mladosti nastavi pod nazivom „I posle Tita – Tito”, a da štafetu na stadionu prima predsednik Jugoslovenske omladinske organizacije. Međutim, kako su godine prolazile i društvene prilike se menjale, interesovanje za prisustvo sletu, i pored besplatnih ulaznica, naglo je opalo. Poznati reditelj direktnih TV prenosa Moma Martinović pričao je svojevremeno jednom od autora ovoga teksta, da kamere nisu smele da se uljuče dok stadion nije bio ispunjen do poslednjeg mesta. Kako zainteresovane publike nije bilo dovoljno, praznine u gledalištu popunjavali su pripravni stanovnici obližnjeg vojnog internata, kao i pitomci Vojne akademije (u civilu) koji su na poziv istrčavali iz autobusa parkiranih u blizini. U takvoj atmosferi štafetu je do 1987. godine propratio niz skandala. Prvi je bio sa ironičnim dizajerskim rešenjem plakata za Dan mladosti ljubljanskog ateljea „Novi kolektivizam”. Bio je to prepravljeni nacistički plakat „Alegorija heroja” Riharda Klajna iz 1936. godine koji slavi Treći rajh, na kojem arijevac drži zastavu sa kukastim krstom. Svastiku su zamenili petokrakom, a nacističku zastavu – jugoslovenskom trobojkom.

files 5yst

Ni sama štafeta nije bila kao ostale, već je imala četiri noge i bila je neprikladna za nošenje, pa su i plakat i palica na brzinu nanovo izrađeni. Po scenariju, a uprkos neverovatnom nevremenu, tu novu štafetu iznelo je 10 slovenačkih alpinista na „Krov Jugoslavije” – Triglav i razvilo državnu trobojku. Besni na organizatore zbog moguće nesreće, Slovenci su u podnožju planine prvom čoveku omladinske Organizacije predali bedž sa natpisom „Štafeta – ne hvala” i zapevali pesmu „Dečko, ’ajde oladi”. U satiričnom duhu je prošao te godine i slet, nazvan „Upalite svetlo”. Umesto koračnica i sličnih arija, iz zvučnika su se orile popularne melodije, između ostalih i stihovi Đorđa Balaševića „taj orkestar stari, pojma nema u stvari”, koji su mnoge asocirali na predsedništvo SFRJ. Zaigralo se i poslednje kozaračko kolo. Zbrku žanrova trebalo je da otkloni naredna manifestacija, u formi pozorišnog spektakla. Na osnovu predstave „Uro boros” o pustom životu čovečanstva, reditelj Paolo Mađeli, koreograf Damir Zlatan Frej i kompozitorka Ksenija Zečevič osmislili su koreodramu sa balerinom Sonjom Vukićević u glavnoj ulozi. „Bilo je veličanstveno i naporno, između tačaka adađa i bolera trčala sam u masovnim scenama sa decom i vojnicima”, priča Vukićevićeva.

Štafete se i danas donose Titu iz raznih krajeva bivše zajedničke države, iako maršal počiva u Kući cveća već 35 godina. Mnogima to liči na cirkus, ali u svemu tome ima nečeg dirljivog. Dolasci delegacija iz bivših jugoslovenskih republika na plato ispred Muzeja istorije Jugoslavije dokazuju da je preživelo sećanje na nekadašnje ideale. Materijal kojim raspolaže MIJ govori da su u te ideale Jugosloveni (barem većina) zaista verovali. Istorijska distanca omogućava novo čitanje Dana mladosti, sleta, uručivanja štafete, mimo svih ostrašćenosti.

Dragana Nikolić i Nikola Bura/National Geographic Srbija

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU