fbpx

bt

Tibetanska tradicija kaže da je Bardo Thödol bio zapečaćen pomoću „sedam pečata Tišine“, a otpečaćen je da bi se čovečanstvu ponovo omogućio izbor: robovati materijalnom ili, potčinjavajući vlastiti egoizam i nadilazeći vlastita ograničenja, stremiti duhovnom.

Bardo Thödol jedan je od najstarijih poznatih tekstova na tibetanskom jeziku. Njegov tvorac je indijski učitelj joge Padma Sambhava (Padmasambhava), nazvan „Veliki guru Bardo Thödola“, koji je prvi na Tibetu podučavao budističku doktrinu.

Ovaj tekst pripada čitavom nizu budističkih tekstova koji su u IX veku zbog progona budizma bili sakriveni u pećinama, a ponovno su pronađeni u XI veku, kada je budizam na Tibetu bio prihvaćen kao vladajuća religija.

Tibetanska tradicija kaže da je Bardo Thödol bio zapečaćen pomoću „sedam pečata Tišine“, a otpečaćen je da bi se čovečanstvu ponovo omogućio izbor: robovati materijalnom ili, potčinjavajući vlastiti egoizam i nadilazeći vlastita ograničenja, stremiti duhovnom.

Padmasambhava

Padmasambhava

Prvom izdanju ovog teksta na Zapadu iz 1927. godine izdavač dr Evans-Venc (W.Y. Evans-Wentz) daje naziv Tibetanska knjiga mrtvih. Međutim, izvorni tibetanski naziv krije složeniji simbolizam: Bardo (tib. Bar-do) znači „između dva“, a odnosi se na prelazno stanje (svesti) između smrti i novog rođenja. Thödol (tib. Thos-Grol) znači „slušanje srcem“. Ipak, celokupni naziv prevodi se kao: „Oslobođenje slušanjem na planu koji sledi iza smrti“.

Iako se Bardo Thödol i danas na Tibetu upotrebljava kao obredni tekst koji se čita ili recituje neposredno pre smrti i tokom pogrebnog obreda, to nije bila njegova prvobitna, isključiva namena. Tibetanske lame koristile su ga kao vodič i pomoć živima – „učenicima u velikoj školi Života“, jer je prolazak kroz život značio učenje.

„Oslobođenje slušanjem“ simbolizuje proces učenja koji se, prema lamaističkim tradicijama, odvija u tri osnovne etape: slušanje srcem, shvatanje razmišljanjem i kroz primenu spoznaja u neposrednom iskustvu.

Tibetanski monah sa zvonomSvrha „slušanja ili učenja srcem od života“ bila je razvoj svesti, dosezanje Velikog savršenstva, što je za Tibetance cilj evolucije čoveka.

Tome je bio namenjen i Bardo Thödol. Osim što su njegovi saveti bili uputstva za tajanstveni i nepoznati život nakon fizičke smrti, tibetanski učitelji su se ovim poukama služili kako bi njihovi učenici mogli da za života pređu veliki ponor koji se nalazi u svesti svakog čoveka: ponor kojim se odvajaju iluzije od stvarnosti, neznanje od znanja, ne-svest od svesti. Prema Tibetancima, svaki čovek je učenik koji, kroz nebrojene etape učenja, treba da oslobađa vlastitu svest od iluzija. Prelazak ponora i čin oslobađanja simbolizuje smrt.

Staro lamaističko učenje kaže:

„Moraš da razumeš da je znati umreti jako korisno znanje koje nadilazi sve nauke. Svi znaju da je potrebno umreti, ali srešćeš malo ljudi koji poseduju mudrost o ovom: znati umreti. Nauči da umreš i naučićeš da živiš, jer onaj ko nije naučio da umre, neće biti sposoban ni da nauči da živi.“

samsara

Točak života u području samsare,
tibetanska „thangka“

Pojam smrti i života kod Tibetanaca razlikuje se od zapadnjačkog shvatanja smrti i života. Za Tibetance, život i smrt su simboli koji se ne primenjuju samo na život fizičkog tela, već i na život svesti. Tako se smrt ne shvata kao prestanak, nego kao odvajanje od nečega, dok je rođenje nastavljanje u nečem drugom. Budistička filozofija kaže da život i smrt nisu fenomeni koji se događaju samo jednom u životu, već se odvijaju neprekidno; u svakom trenutku nešto u nama umire i nešto se ponovo rađa. Smrt i rođenje su poput dve strane iste medalje: jedinstvenog procesa života. Čitava evolucija čoveka sastoji se od većih i manjih ciklusa u kojima se on rađa i umire. Život čoveka na zemlji tek je jedan ciklus koji smenjuje drugi kada nastupi fizička smrt. Ove bezbrojne cikluse rađanja i umiranja Tibetancinazivaju samsara – „krug rođenja i smrti“. Živeti u samsari predstavlja veliku tamnicu u kojoj čovek mora da se uvek iznova inkarnira u fizičkom telu sve dok ne uspe da se iz nje izbavi potpunim usavršavanjem svesti – oslobađanjem od iluzija i neznanja. Ono što je u tom procesu stalno jeste svesni princip čoveka ili Spoznavalac, kako ga naziva Bardo Thödol. Spoznavalac prolazi kroz sve etape života, on je taj koji ne umire zajedno s telom. Dobijanje i napuštanje fizičkog tela tek je jedan od vidova rođenja i smrti kroz koje prolazi radi vlastitog razvoja. Kroz smrti i rođenja on takođe prolazi i na psihičkom nivou svoje egzistencije, oslobađajući se od starog i prelazeći u novo stanje svesti.

Smrt, dakle, simbolizuje čin „odvajanja od starog“ i time predstavlja mogućnost oslobođenja. Zato svaki čovek, prema Tibetancima, treba da nauči da umire, da učini da u njemu umru iluzije i neznanje. Na taj način, oslobođena svest može susresti svoju pravu prirodu ili Veliko savršenstvo. Kada se to dogodi, ciklusi rađanja i umiranja se zaustavljaju, a čovek dostiže besmrtnost i nirvanu.

Bardo Thödol kroz simbole upućuje savete Spoznavaocu ili svesnom principu čoveka kako da se oslobodi iz „začaranog kruga“ samsare.

Sadržaj teksta prati put Spoznavaoca kroz tzv. prelazna stanja svesti posle smrti, koja su nazvana bardo stanja:

1. ČIKHAI BARDO – prelazno stanje trenutka smrti

2. ČHÖNJID BARDO – prelazno stanje doživljavanja stvarnosti

3. SIDPA BARDO – prelazno stanje traženja novog rođenja

Tekst govori o ciklusu od četrdeset devet dana koji je potreban da bi svest prošla kroz sve bardoe. To je simbolički broj koji u numeričkom ključu označava sedam velikih etapa evolucije kroz koje svako biće treba da prođe, a svaka etapa sadrži još sedam podetapa, što daje kvadrat broja sedam. Četrdeset devet dana bardoa označava velike i male cikluse života kroz koje svest mora da dostigne određeni nivo razvoja. Svako opisano prelazno stanje predstavlja mogućnost da Spoznavalac sučeljavanjem prepozna Istinu i oslobodi se novih rođenja ili – ukoliko u tome ne uspe – nastavi sa procesom, dok njegova svest silazi u sve niža područja egzistencije, sve bliže ponovnom rođenju u telu.

Suština ovog procesa je prepoznavanje Stvarnosti, kako univerzalne i večne, tako i stvarnosti koju čovek trenutno ostvaruje, a obe se nalaze u svesti. Tibetanci kažu da tokom ovog procesa čovek može da u sebi spozna Večnost ukoliko je prepozna, ali je istovremeno prisiljen da se suoči sa samim sobom, s onim što on trenutno jeste, jer susreće sve elemente sopstvene svesti.

Bardo ThodolBardo stanja sačinjavaju različite vizije koje nastaju u svesti, a s kojima se Spoznavalac suočava. One su rezultat unutrašnjih procesa, iskustva i opštih obeležja svesti svakog pojedinca. Kao što san poprima odlike svakog pojedinog spavača, tako se i bardo vizije svakog čoveka razlikuju. Vizije opisane u tekstu su simboli koji kvalitativno označavaju etape kroz koje prolazi ljudska svest, a ne doslovni opis događaja. Svaka slika, lik, boja ili opisana situacija skriva u sebi čitav niz značenja i predstavlja kako snage i procese unutar čoveka, tako i snage i procese u Univerzumu.

ČIKHAI BARDO – Bardo trenutka smrti

„O, ti plemenita roda, budući da je ono što se naziva smrću došlo sada do tebe, odluči ovako: O, ovo je sad čas smrti. Imajući priliku da iskoristim tu smrt, ja ću delati tako da, za dobro svih osetnih bića koja nastanjuju bezgranična prostore nebesa, pribavim Savršeno Budastvo, rastapajući se u ljubav i saosećanje prema (njima i upućujući sav svoj napor prema) Jedinstvenom Savršenstvu.“

Tekst opisuje prelazno stanje odvajanja svesti od tela. Dok spoljašnje funkcije organizma nestaju iz svesti, započinje buđenje unutrašnje svesti kroz susret s „Jasnim Svetlom čiste Stvarnosti“. Ova svetlosna vizija predstavlja univerzalno jedinstvo, savršenu prirodu čoveka i cilj evolucije. Ova vizija ujedno je i prva mogućnost da se čovek oslobodi ponovnog rađanja u ciklusima rođenja i smrti i da dosegne besmrtnost.

Medutim, uslov za to jeste da Spoznavalac prepozna ovo „prvoredno Jasno Svetlo“ kao sopstvenu prirodu i da se u tom stanju zadrži. Ako u tome ne uspe, to znači da su unutar svesti preostali delovi koji su još uvek nesvesni, odnosno, oni su neznanje (sanskrt. avidya) koje uzrokuje dalji silazak Spoznavaoca u sledeću etapu ovog istog bardoa: to je susret s vizijom „drugorednog Jasnog Svetla“, tamnijom od prethodne. Budući da se radi o nižem nivou svesti, svetlo je zatamnjeno „karmičkim mrljama“.

Ako Spoznavalac nije prepoznao ni ovu viziju kao sopstvenu prirodu, niti je uspeo da se zadrži u tom stanju, ponovo je propuštena još jedna mogućnost oslobođenja.

ČÖNJID BARDO – Bardo doživljavanja stvarnosti

Heruka

Heruka

To je stanje suočavanja sa sopstvenim psihičkim karakteristikama. Spoznavalac vidi vlastite misli i osećaje kako se menjaju u simboličkim oblicima. Vizije su gradirane tako da najpre odražavaju sve pozitivne težnje, a zatim ih smenjuju negativni unutrašnji impulsi koji dobijaju sve strašnije oblike jer prikazuju sve niže aspekte svesti. Zadatak Spoznavaoca jeste da u svim vizijama prepozna projekciju onoga što čovek izražava tokom života i da rasprši sve vizije spoznajom da su to iluzije koje ne pripadaju Istinskom biću. Bardo Thödol kaže: „Treba prepoznati Istinu“.

Svaka nova vizija u tekstu predstavlja novu mogućnost za čoveka da dosegne savršenstvo, ukoliko se s njom istinski suoči. Pozitivne težnje stvaraju vizije miroljubivih božanstava s kojima se susreće Spoznavalac i čije zračenje treba da prepozna kao svoje sopstveno. Međutim, istovremeno biva izložen i iskušenju „pet jetkih otrova“, a to su: pohota, mržnja, glupost, ponos ili egoizam i ljubomora. Ukoliko ga otrovi savladaju i počne da ih oseća u sebi, Spoznavalac beži od svetla kojim zrače božanstva jer ga ona užasno plaše. Bardo Thödol opominje kako je nužno savladati ovaj strah jer je on osnovna prepreka za svako dalje napredovanje.

„O, ti plemenita roda, sve do juče svaki je od Pet Redova Božanstava sijao nad tobom; i ti si bio sučeljen, ali zbog uticaja tvojih zlih sklonosti, bio si zaprepašćen i užasnut njima i ostao si ovde sve do sad.“

Ukoliko Spoznavalac nije prepoznao Istinu, on pada niže, u sledeću etapu ovog bardoa u kojoj se susreće s vizijama besnih božanstava. Ova božanstva su ona ista miroljubiva božanstva, kaže Bardo Thödol, ali prikazana u zastrašujućim aspektima. Radi se zapravo o unutrašnjoj snazi kojoj je čovek za života davao pozitivan ili negativan smer.

„O, ti plemenita roda, svi oni koji će zasjati, zračenja su tvog sopstvenog uma. Oni ne dolaze ni iz jednog drugog mesta. Ne budi privučen njima. Ne budi slab. Ne budi prestrašen.

O, ti plemenita roda, ne prepoznajući ih i bežeći od božanstava zbog straha, ponovo će te patnje ophrvati.“

Ako to ne zna, budući da se u njemu probudio strah od krvoločnih božanstava, čovek je zaprepašćen i užasnut i udaljava se, a njegovi sopstveni misleni oblici pretvaraju se u priviđenja, pa on luta u samsari. Ako se ne uplaši, on neće odlutati u samsaru.

„O, ti plemenita roda, ma kakve strahovite i užasavajuće vizije možda vidiš, prepoznaj ih kao tvoja mislena obličja.“

Ako čovek prepozna svoje mislene oblike, jednim činom umešnosti i jednom jedinom rečju on će postići stanje Bude.

Ako, uprkos ovim savetima, prepoznavanje nije postignuto, Spoznavalac će odlutati dalje, u:

SID-PA BARDO – Bardo traženja novog rođenja

Yama

Jama

I ovaj bardo donosi mnoštvo vizija koje Spoznavaocu predstavljaju iskušenja i istovremeno mogućnost oslobođenja. Slede senzacije izgubljenosti, hladnoće, velike tuge i straha. Spoznavalac stupa pred sud Gospoda Smrti; dok dobri i zli duhovi broje kamenčiće dobrih i loših dela, Gospod Smrti proverava u Ogledalu karme (pamćenju prirode) hoće li Spoznavalac izreći laž.

Na redu su kazne i užas Spoznavaoca.

„Čak i u vreme kad kamenčići budu prebrojani, ne budi zaplašen, niti užasnut; ne izreci laži; i ne boj se Gospoda Smrti.

Kako je tvoje telo sad mentalno telo, ono je nesposobno da umre, čak i ako je obezglavljeno i raščetvoreno. (…) Gospodari Smrti tvoje su sopstvene halucinacije.

(…) Izuzev u nečijim halucinacijama, u stvarnosti ne postoje takve stvari izvan nekoga, kao što je Gospod Smrti, ili bog, ili demon, ili Duh Smrti sa glavom Bika. Delaj tako da spoznaš ovo.“

Zadatak čoveka u ovom bardou je da se oslobodi straha tako što će prepoznati sve ono što nije deo njegovog Istinskog bića. Prepoznati iluziju istovremeno znači izabrati ispravan smer mislima i osećajima. Pred Spoznavaocem prolaze vizije njegovog života u telu. Njegovo osnovno iskušenje sastoji se u tome hoće li sebi ponovo dopustiti želju za posedovanjem svetovnih dobara, ljutnju, zavist i sumnju, ili će odabrati ljubav i samilost. Ukoliko dosegne stanje vrline, dostiže i oslobođenje; u suprotnom, biva zahvaćen užasom i pada u još niže nivoe bardoa u kojima započinje proces ponovnog rođenja.

Bardo Thödol podučava Spoznavaoca o poslednjoj mogućnosti za oslobođenje: vlastitim naporom održati stanje vrline i „zatvoriti vrata materice“.

„Granična linija između odlaska gore, ili odlaska dole, sada je ovde. Ako popustiš neodlučnosti, makar samo na jedan tren, moraćeš da propatiš jade tokom dugog, dugog vremena. Ovo je sad taj trenutak. Drži se čvrsto samo jednog nauma. Postojano se pridružuj lancu dobrih radnji.“

Ovo je trenutak kada su upornost i ljubav nužni.

Međutim, ukoliko Spoznavalac ne uspe da održi stanje pomenutih vrlina, približiće se trenutak ponovnog rođenja na zemlji i on još jednom mora da odabere:

„Ne povodi se ni za privlačnim ni odbojnim vizijama, usmeri želju za formom rođenja koja će ti omogućiti da budeš obdaren velikom valjanošću, kako bi bio sposoban da služiš svim živim bićima.“

Milarepa

Milarepa,
tibetanski učitelj i pesnik

Tibetanska tradicija kaže da je Bardo Thödol vodič kroz život jer je svakom čoveku dostupno savršenstvo na isti način: prolaskom stepenicama unutrašnje transformacije. Tibetanci ovaj unutrašnji put razvoja simbolički nazivaju „stepenice koje vode od zemlje do neba“. Na tom dugačkom putu, kažu, nema preskakanja, nema odgađanja niti zaobilaženja, jer svaka stepenica je neminovna i čovek njima prolazi bez obzira kojim načinom života živi, bez obzira nalazi li se u svetu „živih“ ili „mrtvih“. To je jednostavno ključ za misteriju života u kome svaki čovek-učenik mora da prođe kroz iskustvo smrti da bi postigao oslobođenje u sebi. Svaka životna stepenica zato nužno sadrži tri etape: sučeljavanje sa sobom, prepoznavanje svoje istinske prirode i izbor smera vlastitog delovanja, misli i osećaja. U svakoj od ovih etapa čovek prolazi kroz mala rođenja i smrti, smrti još jedne iluzije i rođenja još jednog delića Stvarnosti.

Bardo Thödol govori i o načinu na koji čovek sigurno može da prođe kroz ove etape: ulažući unutrašnji napor ili vežbanjem pažnje, vežbanjem hrabrosti i vežbanjem ljubavi. Da bi se na svakoj životnoj stepenici mogao suočiti sa sobom i prepoznati Istinu, učeniku su nužne pažnja i hrabrost, oruđa svesti koja treba da nauči da koristi. Međutim, da bi delima, mislima i osećajima mogao da da ispravan smer, on mora da razvija stanje vrline, snagu ljubavi koja pokreće i uzdiže svest prema nebu. To je treći, ključni element u razvoju čoveka.

Tibetanska učenja opominju, međutim, na nešto što čovek tek mora da potpuno spozna: snaga ljubavi ne sme biti usmerena prema sebi. Vežbanje ljubavi zahteva unutrašnji napor koji nije usmeren ka sopstvenom oslobođenju ni vlastitom dobru. Jedino tako se može ostvariti mistični smisao oslobođenja svakog čoveka, a to je postići oslobođenje od vlastite niže prirode radi dobra svih bića.

Praktična pouka koju daje Bardo Thödol mogla bi zato da se sažme u reči tibetanskog mudraca Milarepe, jednoga od „Velikih učitelja Zvuka“:

„Ako želiš da znaš može li se poništiti loša karma ili ne, tada znaj da se ona poništava težnjom ka dobroti.“

Autor: Ana Jončić - Nova Akropola

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU