fbpx

Zlatko Pavkovic

U direktnom televizijskom prenosu iz antičkog pozorišta u Epidauru(su), preko youtubea, uveče 25. juna ceo svet je mogao da gleda premijeru Eshilovih „Persijanaca“ u produkciji Narodnog pozorišta Grčke. Predstavu je režirao Dimitris Lignadis.

Značaj samog izvođenja ostao je daleko iza značaja samog događaja direktnog televizijskog prenosa. Ako predstava i nije postavila neka dublja pitanja, učinilo je to samo pozorište. I Eshil, dakako.

Dalekovidnost je, dakle, nadjačala dalekovidost. Ali, do tog zaključka tek treba da stignemo.

Ko je ove „Persijance“ gledao putem elektronske „dalekovidnice“ (kako je reč ‘tele-vizija’ prevodio Tomislav Ladan), mogao je da gleda predstavu izbliza, kao da sedi negde u prvom redu gledališta – a često i bliže, gotovo među glumcima na samoj sceni, u orhestri – taj se, naime, našao u amfiteatru Epidaurusa, ali ne samo da sâm tamo nije bio vidljiv iliti nazočan nego tamo nije bio ni prisutan.

Prisno prisustvo gledalaca i njihovo učešće, koje se ne svodi nužno na duhovno i/ili duševno, ćutljivo proživljavanje i nekontrolisane visceralne reakcije, suze, smeh, rukopljeskanje i negodovanje, neizostavni je udeo pozorišnog događaja u doživljaju (i doživljaja u događaju).

Ova premijera u vreme pandemije odigrala se, doduše, pred gotovo punim gledalištem pod otvorenim nebom u amfiteatru starog Asklepijevog svetilišta i lečilišta.

I mi koji smo predstavu gledali „u živom prenosu“, ali ne i „uživo“, mogli smo u dva navrata da uočimo neposrednu reakciju tamo prisutne publike. Bili su to i najlepši momenti same predstave.

Kad Lidija Koniordu u ulozi Atose, persijske kraljice-majke, udove Darijeve, mati Kserksove, pita Horovođu o Atinjanima, koji su nadmoćnu persijsku flotu upravo porazili kod Salamine: „Tko je vođa, tko gospodar silni tome narodu?“ (u prevodu Kolomana Raca), a Horovođa odgovara (i to na starohelenskom jeziku, a ne u prepevu na novogrčki, na kojem se igra ova predstava): „Roblje se ne zovu, podanici nijesu ničiji“ („Roblje nisu nikome i nikom nisu podložni“, prevodi to mesto Miloš N. Đurić), iz publike se zdušno prolomi dug aplauz.

Eshilov komad nije tek o odbrani otažbine od zavojevača, nego o odbrani demokratije od varvara. Jer je postojbina čoveka demokratija, a sve drugo – domovina je robu.

Na tom se uverenju rađa teatar – da publiku ne samo uvek podseća na to osećanje i znanje o dostojanstvu čovekovu, nego da ga tokom pozorišne predstave i eksperimentalno ostvari među prisutnim ljudima.

Duh slobode atičke demokratije čuva se u njegovom pozorištu.

Drugi hramovi čuvaju druge veze čoveka sa kosmosom, prirodom, bogovima i narodom, i imaju svoje rituale, a pozorište je jedini hram za ritual slobode.

Dok drugi hramovi u svojim obredima obnavljaju zajednicu, pozorište u svom obredu obnavlja društvo slobodnih ličnosti.

Takođe aplauzom, publika je te prošle subote u Epidauru oduševljeno pozdravila i reči koje je, opet na Atosino pitanje, sad izgovorio Glasnik.

Traži Atosa da joj Glasnik opiše tok poraza persijske flote kod ostrva Salamina, a kad u tom opisu Glasnik dođe do onog mesta kad se Atinjani bodre za početak napada, tu i ovog puta prelazi na izgovor starogrčkog originala: „Hajd’ kren’te, sada, sinovi oj helenski,/ Dom oslobod’te, oslobod’te dječicu/ Pa žene, očinskijem bozim’ spas’te krov,/ Grob djedovima! Sad za bitak bije se boj.“

Tek na ove poslednje reči, koje Koloman Rac kongenijalno prevodi: „Sad za bitak bije se boj“, zagrmi aplauz. Sve do tih reči, govori se o pukoj odbrani otadžbine , „doma“ („domaje“, kako tu dobro stoji u prevodu Miloša N. Đurića) i sunarodnika, protiv okupatora, a u njima, u tim poslednjim rečima, reč je o odbrani samog bivstvovanja (‘bitka’ ili ‘Bića’), samog smisla života na zemlji, koji se nalazi u dostojanstvu slobodnog čoveka, naime, u njegovoj borbi za slobodu ličnosti i društva.

„Sad za sve bijmo boj“, u takvom prevodu te rečenice, inače vrsnog, Miloša Đurića, nažalost, gubi se čitav smisao borbe, koji je Rac divno istakao čudesnom reči ‘bitak’.

Nema bitka, dakle, istinskog života, bez slobode čoveka, a ona se ne nalazi tek u suverenosti jedne nacije.

I Kserksova Persija, suverena je i moćna! Ali u toj nacionalnoj suverenosti nema mesta slobodi građanina. U njoj nema građanina i građana.

Još od 472. godine pre Hrista, kad su „Persijanci“ ugledali svetlost pozorišta (kao danas najstariji sačuvani dramki tekst), Eshil nam govori da su i Persijanci dični, da i oni, kao i Atinjani, trpe patnje, raduju se lepoti i podnose sudbinu.

Mi, Heleni, evo u pozorištu saosećamo s gubicima Persijanaca, iako su nam na bojnom polju neprijatelji, poručuje Eshil.

Ali, Persijanci ne znaju za sadržaj pojma demokratija, dakle za misao o slobodi među ljudima koji roblje nisu nikome, podanici nisu ničiji!

Stoga je pozorište moglo da nastane samo u atičkoj demokratiji, jer je nastalo za demokratiju.

Ali, šta kad, usled pandemije ili nekog drugog pandemonskog podsticaja, isključimo živo, neposredno, plotno prisustvo publike iz pozorišnog čina, i pozorište pretvorimo u dalekovidno prenosivi snimak predstave koja se posredno gleda preko ekrana?

To znači da smo najzad uspeli da dokrajčimo javnog čoveka, da smo razorili jedini hram slobode, poslednji bastion demokratije.

Danas

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU