fbpx

Prošle nedelje nas je iznenadila vest da Gradska čistoća u Novom Sadu namerava da uvede čuvare kontejnera i da su ovaj posao vredan skoro 6 miliona dinara dobile dve privatne firme. Razlog za uvođenje ovog fizičko-tehničkog obezbeđenja su nesavesni građani koji nanose štetu kontejnerima i kradu đubre koje Novosađani odlažu u za to predviđene kontejnere. Kako su naveli nadležni, tu „u prvom redu govorimo o sakupljačima sekundarnih sirovina, koji osim što odnose ambalažni otpad koji građani savesno sakupljaju i odlažu u sklopu projekta primarne separacije, što takođe predstavlja veliku štetu, kradu poklopce, razvaljuju kontejnere, lome poklopce, seku džakove u podzemnim kontejnerima“. Ubrzo su stigle i prve reakcije – nekoliko tekstova u medijima i Apel za odbranu dostojanstva i prava na rad sakupljača sekundarnih sirovina. Nakon svega, čini se da se ipak polako mirimo sa uvođenjem čuvara kontejnera.

8garbage

Ukoliko ovu vest pogledamo iz ugla preovlađujućeg odnosa prema siromašnima i opšteg nedostatka solidarnosti u našem društvu, ne bi trebalo da smo iznenađeni. Uvođenje čuvara kontejnera nam jasno pokazuje nameru da se siromaštvo kriminalizuje, a ljudi koji žive na ivici egzistencije isteraju još dalje na marginu, kako svojim siromaštvom ne bi narušavali fin i pristojan gradski život. S druge strane, ova novina kojom nas je počastila Gradska čistoća u Novom Sadu deo je opšteg evropskog trenda koji odavno kriminalizuje siromaštvo i pronalazi načine da spreči najsiromašnije da narušavaju ono što se tako neutralno naziva komunalnim redom.

Ako je moguće otići korak dalje od onoga o čemu je u svom tekstu „Paraziti i komunalci“ pisao Stefan Aleksić pre skoro godinu dana, kada je lepo primetio da je „centralna uloga komunalne policije izgleda… da omogući da se klasni nered (siromaštvo i siromašni) identifikuje kao komunalni nered“, Gradska čistoća je upravo načinila taj korak. Plaćanje privatnih kompanija za čuvanje kontejnera šalje nam dvostruku poruku. S jedne strane, i pored sveopšte štednje Gradska čistoća izdvaja dodatni novac za čuvanje kontejnera i poručuje: „Gledajte, vaših šest miliona dinara mora da se potroši na zaštitu od ove pošasti, ljudi koji kradu đubre i lome kante“. S druge strane, nadležni za upravljanje otpadom u Novom Sadu nam pokazuju da lako troše dodatni novac za poslove koji su već plaćeni iz budžeta i koje treba da obavlja komunalna policija.

Pa dobro, šta je tu zaista sporno? Da li treba da dozvolimo da se đubre krade iz kontejnera?

Problem je upravo u samom tom pitanju. Gradska čistoća u Novom Sadu nam je pokazala da živimo u društvu u kome se bavimo pitanjem da li treba dozvoliti odnošenje smeća sakupljačima, dok se istovremeno ne bavimo pitanjem kako smo dozvolili da bilo ko u Srbiji mora da se bavi ovim poslom da bi sebi obezbedio minimum egzistencije.

Podsetimo se, preko 70% sakupljača sekundarnih sirovina su Romi – najugroženiji od najugroženijih građana ove zemlje. Da bi sebi i članovima svoje porodice obezbedili puko preživljavanje oni prelaze između 30 i 50 kilometara i rade prosečno 11 sati dnevno, formalno su nezaposleni i nemaju drugih primanja osim socijalne pomoći koja je odavno nedovoljna za preživljavanje u Republici Srbiji. Životni vek sakupljača sekundardnih sirovina je znatno kraći od prosečnog životnog veka nesakupljača i iznosi samo 46 godina1), a za kilogram papira koji prodaju dobijaju od 1,5 do 4 dinara. Važno je napomenuti i da se socijalna pomoć u Srbiji, kada se radi o radno sposobnim korisnicima, prima samo 9 meseci u toku godine i da je njena osnovica, prema informacijama nadležnog ministarstva od kraja prošle godine 7.946 dinara. Tu spada i davno zaboravljeno pitanje prinudnog rada kome ćemo, u nedostatku odgovora Ustavnog suda, uskoro slaviti treći rođendan. U takvoj situaciji, jedini izlaz najsiromašnijima upravo je uključivanje u cirkularnu ekonomiju, gde se „krađom“ stvaraju nove vrednosti i značajno umanjuje količina otpada koji se u Srbiji odlaže i ne reciklira.

Ali vratimo se na zaštitu životne sredine, koja nam može osvetliti pitanje našeg odnosa prema drugima i prema sistemu u kome živimo. U skoro zaboravljenom slučaju trovanja zapadne Srbije, čiji je zagađivač napušteni rudnik Stolice u vlasništvu Miroslava Bogićevića, nadležni organi Republike Srbije nisu uveli čuvare jalovišta da spreče ispuštanje teških metala u reke. Upravo suprotno, prvo su prali ruke od ovog pitanja da bi na kraju problem konačno počeo da se rešava novcem Evropske unije i Vlade Japana.

Tu je zapravo i poenta odnosa prema siromašnima koju nam je ilustrovala novosadska Gradska čistoća. Nejednaka primena propisa u zavisnosti od ekonomske, političke i društvene moći onih na koje se propisi primenjuju je više nego očigledna. Još i pre čuvene rečenice Bate Stojkovića u filmu „Ko to tamo peva“ znali smo za koga se uvek govori da voli da krade. I koga u ovoj zemlji sistem uvek nepogrešivo „pesniči“.

Danilo Ćurčić
Peščanik 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU