fbpx

Globalni rast populizma je opasna pretnja demokratiji i ljudskim pravima. A ako prođe nezapažen, nazadovanje zapadnih vrednosti moglo bi biti zapanjujuće.

lee jeffries1

Globalni rast populista predstavlja opasnu pretnju po ljudska prava – koja postoje da bi zaštitila ljude od njihovih vlada. Međutim, danas nova generacija populista izvrće tu ulogu. Tvrdeći da govore “u ime naroda”, tretiraju prava kao prepreku njihovom konceptu volje većine, nepotrebnu prepreku odbrani nacije od navodnih pretnji i zla. Umesto da prihvate da prava štite sve, oni hrabre ljude da poveruju da im nikada neće biti potrebna protiv varljive vlade koja tvrdi da deluje u njihovo ime.

Žaljenje populista na aktuelnu situaciju poraslo je sa rastućim osećajem nezadovoljstva javnosti zbog statusa kvo. Na Zapadu mnogi ljudi osećaju da su prepušteni sebi i ostavljeni zbog tehnoloških promena, globalne ekonomije i rastuće nejednakosti. Terorizam žanje bojazan i strah. Neki osećaju nelagodu u društvima koja su sve više etnički, religijski i rasno raznolika. Postoji rastući osećaj da vlade i elite ignorišu zabrinutost javnosti.

U ovom kotlu nezadovoljstva, jedna vrsta političara cveta predstavljajući prava kao način zaštite samo za osumnjičene za terorizam ili tražioce azila a na račun bezbednosti, ekonomskog boljitka i kulture pretpostavljene većine. Targetiraju izbeglice, imigrantske zajednice i manjine. Istina je često žrtva. Nativizam, ksenofobija, rasizam, islamofobija i mizoginija su u porastu.

Ako ovi glasovi netolerancije prevagnu, svet rizikuje da uđe u mračno doba. Nikada ne treba da potcenimo tendenciju demogoga koji žrtvuju prava drugih u naše ime danas, da ta ista prava odbace sutra kada njihov pravi prioritet – osvajanje moći – bude ugrožen.

Uspešna kampanja Donalda Trampa bila je prava ilustracija ove politike netolerancije.

Nekada otvoreno, a nekada kodirano i indirektno on krši osnovna načela dostojanstva i jednakosti. Stereotipizovao je migrante, ocrnio izbeglice, napao sudiju zbog meksičkog porekla, ismevao novinara sa invaliditetom, odbacio višestruke optužbe o seksualnim napadima i obećao da će oduzeti stečeno pravo žena da imaju kontrolu nad sopstvenom plodnošću.

Vidimo da se na sličan način koriste kao žrtveni jarci tražioci azila, imigrantske zajednice i muslimani u Evropi. Takvu politiku predvode Marin Le Pen u Francuskoj i Gert Vilders u Holandiji, ali se eho netolerancije čuo u vreme kampanje za Brexit, u retorici Viktora Orbana u Mađarskoj i Jaroslava Kaščinjskog u Poljskoj, kao i u ekstremnodesnim strankama u Nemačkoj i Grčkoj. Širom evropskog kontinenta, zvaničnici i političari sa nostalgijom se sećaju dalekog, ponekad i izmišljenjog, vremena koje smatraju periodom etničke čistote, uprkos formiranim imigrantskim zajendicama čija je integracija u produktivne članove društva ugrožena ovakvim neprijateljskim stavom.

Zaboravili smo na sopstvenu štetu jučerašnje demagoge – fašiste, komuniste i njima slične koji su tvrdili da imanju jedinstveno poznavanje interesa većine, a zapravo su zdrobili pojedinca. Kada populista tretira prava kao prepreku njegovoj viziji volje većine, samo je pitanje vremena kada će se okrenuti protiv onih koji se ne slažu sa njegovom agendom. Takve tvrdnje o nesputanom majoritarianizmu i napadi na kontrolu i protivtežu koje obuzdavaju moć vlasti, su danas možda najveća opasnost po budućnost demokratije na Zapadu. Prete da vrate unazad dostignuća pokreta za ljudska prava današnjice.

Sve jača diktatorska vladavina predsednika Redžepa Tajipa Erdoana u Turskoj ilustruje pomenutu opasnost kada se lider obruši na prava u ime većine. Nekoliko godina on je pokazivao smanjenu toleranciju za one koji bi dovodili u pitanje njegove planove, bilo da gradi u parku u centru Istanbula ili da menja Ustav kako bi omogućio šira ovlašćenja predsedniku. U poslednjoj godina, iskoristio je pokušaj puča da počne sa slamanjem ne samo zaverenika, za koje tvrdi da ih je organizovao verski vođa u egzilu Fetula Gulen, nego i desetine hiljada drugih koje je označio njegovim sledbenicima. Proglašeno vanredno stanje postalo je šansa da se obračuna i sa drugim kritičarima, zatvarajući mnogobrojne nezavisne medije i grupe civilnog društva.

Posle puča, Erdoganova vlada je uživala višestranačku podršku s obzirom na kolektivno olakšanje koje su mnogi u Turkoj osetili pošto je taj pokušaj propao. Ali sa uspostavljenim presedanom represije, desetkovanjem nezavisnog sudstva i drugih institucija vladavine prava, više ništa nije stajalo na putu većeg obračuna.

Egipad pod vlašću predsednika Abdela Fataha al-Sisija je prošao sličan proces. Nezadovoljni kratkom vladavinom Muslimanskog bratstva pod vodstvom Mohameda Morsija, mnogi Egipćani pozdravili su Sisijev vojni puč 2013. godine. Međutim, njegova vladavina je represivnija čak i od dugogodišnje diktature predsednika Hosnija Mubaraka, koji je zbačen u vreme Arapskog proleća. Mnogi Egipćani su pretpostavljali da će mu meta biti samo islamisti, ali Sisi je rukovodio radikalnim zatvaranjem političkog prostora, gašenjem svih grupa za borbu za ljudska prava, nezavisnih medija, i opozicionih partija, uz desetine hiljada u zatvoru, često i nakon mučenja i uz malo ili nikakvog pravog procesa.

Rastuća plima populizma u ime navodne većine paralelno je donela opčinjenost vođama. Ako je jedino što je važno proklamovan interes većine, zašto onda, po toj logici, ne prigrliti autokratu koji ne pokazuje nikakvo premišljanje pri nametanju vizije većine, koliko god ona služila njegovim interesima, i koji pokorava one koji se s njim ne slažu.

Međutim, strasti ispunjene populizmom u ovom trenutku imaju tendenciju da sakriju dugoročnu opasnost koju društvu donosi vladavina lidera čvrste ruke. Predsednik Vladimir Putin, na primer, je kontrolisao sve slabiju rusku ekonomiju koja je patila od sveopšte ortačko-rodjačke korupcije.. Strahujući od nezadovoljstva javnosti, uveo je drakonske kazne za okupljanja i izražavanje, nametnuo sankcije bez presedana za online disidente, osakatio grupe civilnog društva i upustio se u vojne avanture kako bi odvratio pažnju od sve lošijih ekonomskih izgleda kod kuće. Vojna akcija u Ukrajini izazvala je sankcije zapada koje su samo produbile ruski ekonomski pad.

Kineski predsednik Ksi Đinping krenuo je sličnim putem represije. Kina je uživala neverovatan ekonomski rast kako su raniji lideri građane učinili nezavisnima od hirova vladajuće Komunisticke partije koja je donela katastrofalan Veliki skok unapred i Kulturnu revoluciju. Međutim ekonomska liberalizacija nije bila praćena političkom reformom, koja je ostala mrtvorođenče demokratskog pokreta Tjenanmen 1989. godine. Novonastale vlade su donele ekonomske odluke vođene uglavnom željom partije da održi rast po svaku cenu kako bi suzbila narodno nezadovoljstvo. Korupcija je cvetala, dok se društvena nejednakost pojačala, a stanje okoline pogoršalo. Takođe zabrinuti da će ekonomski rast usporiti kako narodno nezadovoljstvo bude raslo, i Ksi je pribegao najintenzivnijem strogom kažnjavanju još od perioda Tjenanmena, čineći vladu tako još neodgovornijom. Uprkos sve dužoj listi titula kojima se okitio, ovaj autokrata deluje sve usplašenije jer nije ispunio nijedan od zahteva kineskog naroda za čistijim vazduhom, bezbednijom hranom, pravednim sudstvom i odgovornom vladom.

Slične tendencije oličavaju još neke autokratske vladavine. Bolivarska revolucija u Venecueli, koju je predvodio predsednik Hugo Čavez, a nastavlja Nikolas Maduro, postala je ekonomska katastrofa za najranjivije delove stanovništva kojima navodno služi. Podrobnija analiza je pokazala da čak i u zamišljenim modelima razvoja autokratije poput Etiopije i Ruande ima patnje koju je izazvala vlast.

Vlada Etiopije je poljoprivrednike i stočare saterala u sela kako bi napravila mesta za megalomanske poljoprivredne projekte. U ime čistijih ulica, Vlada Ruande je opkolila ulične prodavce i prosjake i tukla ih u prljavim detencijskim centrima.

Umesto da se usprotive ovom populizmu, većina zapadnih lidera izgleda da je izgubila veru u vrednost ljudskih prava i nude samo mlaku podršku. Samo nekoliko lidera je bilo spremno da pruži snažnu podršku, sa izuzetkom nemačke kancelarke Angele Merkel, kanadskog premijera Džastina Trudoa i bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.

Neki čelnici su izgleda zabili glavu u pesak, nadajući se da će trend populizma proći. Drugi, ukoliko se ne nadaju da će profitirati od populističkih strasti, izgleda da se nadaju da će takmičenje populista ko je jači možda ublažiti nadmoć, iako samo pojačava njihovu poruku.

Najbolji način za suprotstavljanje ovom populističkom trendu jeste snažna reafirmacija ljudskih prava. Vlade koje su se obavezale da poštuju ljudska prava služe građanima bolje tako što češće izbegavaju korupciju, samouzdizanje i proizvoljnost koje tako često prate autokratsku vladavinu. Vlade koje su zasnovane na vladavini ljudskih prava bolje razumeju probleme građana i češće pokušavaju da ih reše. Na kraju, vlade koje poštuju ljudska prava su lakše zamenjive kada građani postanu nezadovoljni njihovom vladavinom.

Ultimativno, odgovornost leži u javnosti. Demagozi funkcionišu kazuistički, gradeći jaču podršku spinujući lažna objašnjenja i jeftina rešenja za istinske bolesti. Najbolji lek za javnost jeste da zahteva politiku zasnovanu na istini i vrednostima na kojima je demokratija na vladavini ljudskih prava i sazdana. Jaka reakcija javnosti, uz korišćenje svega što je moguće – grupa civilnog društva, političkih partija, tradicionalnih i društvenih medija – je najbolji način odbrane vrednosti koje mnogi još uvek dele, uprkos problemima sa kojima se suočavaju.

Laži ne postaju istina samo zato što ih propagira armija internet trolova ili legija partizana. Odzvanjanja laži mogu se zaobići. Činjenice ostaju moćne, zbog čega autokrate pribegavaju cenzuri onih koji izveštavaju o neugodnoj istini, posebno u slučaju kršenja ljudskih prava. Svi imamo obavezu da utvrdimo istinu protiv onih kojima je bliža era postistinitosti.

Vrednosti su krhke. Zbog toga što vrednosti ljudskih prava najviše zavise od mogućnosti empatije sa drugima – da se prepozna važnost ophođenja prema drugima na način na koji želimo da se ophode prema nama – one su posebno osetljive na isključiva obraćanja demagoga. Kultura poštovanja ljudskih prava u društvu zahteva svakodnevnu brigu, kako trenutni strahovi ne bi zbrisali mudrost kojom je izgrađena demokratska vladavina. Svi imamo dužnost, i ne smemo da čekamo da krenemo s poslom.

* Članak je prilagođeni izveštaj organizacije Human Rights Watch "Opasno vreme populizma" 

** Kenneth Roth je izvršni direktor organizacije Human Rights Watch. Pratite ga na Twitteru @KenRoth.

*** Prevela Marija Šerban

 Kontrapress

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU