fbpx

Američko ministarstvo pravde je u Obaminom predsedničkom mandatu optužilo za špijunažu više uzbunjivača nego sve prethodne administracije zajedno. Ako saberemo političke efekte pištaljki u koje su dunuli uzbunjivači u poslednjih nekoliko godina, može se zaključiti da je njihov doprinos demokratiji nesporan. Postavlja se, međutim, pitanje da li su ti efekti vredni cene koju su platili, naročito u svetlu novih istraživanja koja ukazuju da mladi u Evropi i SAD sve manje veruju u demokratiju a sve više u autoritarna uređenja, i smatraju slobodne izbore precenjenim.

pistaljka uzbunjivaci

U javnosti su sve prisutniji stavovi da informacije koje razotkrivaju uzbunjivači ništa suštinski ne menjaju, te da se nakon prozivki na odgovornost nekolicine pojedinaca, malverzacije uredno nastavljaju, naročito u slučaju političkih afera. One su i dominirale gotovo u svim velikim slučajevima uzbunjivanja u prethodnih pola stoleća i po pravilu su bile vezani za vojsku, administraciju i bezbednosne službe SAD, dok je objavljivanje „osetljivih“ finansijskih informacija relativno noviji fenomen, poput tzv. „Panamskih dokumenata“, koji su do sada koštali funkcije premijera Islanda, španskog ministra industrije, energije i rudarstva, bivšeg direktora MMF-a, doprineli opozivu brazilske predsednice Dilme Rusef… Mada se taj spisak sa njom ne završava, evidentno je da je daleko veći broj „uglednih“ aktera koji se u njima pominju prošao bez ikakvih posledica.

Da li je bilans drugačiji u slučaju afera vezanih za međunarodnu politiku i šijunažu? „Uzbunjivački“ preokret na tom planu svako je napravila organizacija Vikiliks, objavljivanjem mnoštva dokumenata američke vlade i ministarstva odbrane, koje je tokom službe u Iraku prikupila pripadnica američke vojske Čelsi Mening i potom ih prosledila Vikiliksu. Zbog toga je osuđena u SAD na 35 godina zatvora, a deo ovih dokumenata – diplomatske prepiske ambasada SAD širom sveta sa svojom vladom – imao je dalekosežne geopolitičke posledice. Potom je usledila nova „uzbunjivačka bomba“ u liku Edvarda Snoudena, koji je počeo da objavljuje obimnu dokumentaciju o programima globalnog prisluškivanja i špijuniranja „pod pokroviteljstvom“ američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA).

Posledice talasanja

Ako brljotine američke vojske u Avganistanu i Iraku nisu izazvale naročite političke potrese u SAD, bilo je za očekivati da će objava dokaza o prisluškivanju više od 120 svetskih državnika, među kojima i najbližih saveznika, pokrenuti lavinu u Beloj kući i oko nje. Tim pre, što je javnost u Sjedinjenim Državama dobila dokaze da je savezni koordinator obaveštajnih aktivnosti, podređen direktno američkom predsedniku, lagao Kongres insistirajući na tvrdnji da američka vlada ne prikuplja podatke o svojim građanima.

Ni sam američki predsednik Barak Obama nije se iskazao u rešavanju ove krize, ali je bio daleko efikasniji u obračunu s uzbunjivačima. Kao i Čelsi Mening pre njega, Snouden je optužen za špijunažu, uz gotovo istovetan prateći scenario u vidu bivših državnih funkcionera koji javno lobiraju za smrtnu kaznu. Snouden i Mening su samo dva najpoznatija slučaja na podužem spisku, budući da je Ministarstvo pravde u Obaminom predsedničkom mandatu optužilo za špijunažu više uzbunjivača nego sve prethodne administracije zajedno.

Među optuženima su insajderi iz bezbednosnih agencija koji su upozorili na pronevere budžetskih sredstava, na opasnost od napada Izraela na Iran, neuspelu sabotažu iranskog nuklearnog programa, mučenje zatvorenika u Abu Graibu i drugim zatvorima, kao i druge postupke političara i raznih moćnika iz obaveštajno-bezbednosnih aparata. Ni ovaj svojevrsni rat države protiv uzbunjivača nije mogao da prođe bez paradoksa, pa je, tako, agent CIA koji je obelodanio mučenja zatvorenika osuđen na zatvorsku kaznu zbog špijunaže, a njegov visoko rangiran kolega, koji je napisao knjigu o sopstvenoj ulozi u navedenim mučenjima, otišao je u zasluženu penziju sa svim počastima.

Uprkos navedenom, bilo bi pogrešno tvrditi da je sav trud uzbunjivača uzaludan ili da ničemu ne vodi. Američka zakonodavna vlast se ponela odgovornije od izvršne, pa je prošle godine Senat ukinuo kontroverzni član 215 tzv. „Patriotskog zakona“, na osnovu kojeg se NSA bavila masovnim praćenjem i nadgledanjem telefonskih komunikacija. U isto vreme, istraživanja javnog mnjenja pokazala su da dve trećine Amerikanaca želi da Kongres ograniči kapacitete NSA za masovno špijuniranje. Još zanimljiviji je bio podatak da se simpatizeri obe ključne političke partije u SAD, protive produženju „Patriotskog zakona“ u celini.

Šta motiviše uzbunjivače?

Od svih uzbunjivača pomenutih u ovom tekstu, jedino su dvojica izbegla da ih njihove vlade ne uhapse. Pri tome je sloboda Edvarda Snoudena ograničena na teritoriju Ruske Federacije koja mu je dala azil, dok izvor „Panamskih dokumenata“ sačuvao potpunu anonimnost i dostavio dokumente medijima samo pod uslovom da njegov identitet ostane nepoznat. Razlog koji je naveo sasvim je jasan – život mu je u opasnosti. Za obojicu je karakteristično da su svoje uzbune veoma dobro isplanirali i postarali se da budu van dometa „oštećenih strana“ u trenutku kada njihovi materijali dospeju u javnost.

Ključan deo njihovih planova je, upravo, obraćanje uticajnim medijima umesto zvaničnim kanalima na koje ih upućuje zakonska regulativa, koja bi trebalo da im garantuje zaštitu. Praktično, svi uzbunjivači koji su igrali po pravilima postali su žrtve surove državne odmazde. Edvard Snouden je u jednom od svojih intervjua izjavio da zaštita uzbunjivača ne postoji i da je svako čije istupanje je dovelo do suštinskih promena, kao što su izmene zakona ili obustave određenih aktivnosti, bio žrtva progona. Prema njegovim rečima, najveća greška koju uzbunjivač može da napravi je da sa svojim dokazima ode u nadležno telo. Ako se umesto toga obrati medijima, šanse da nešto postigne rastu, ali su rizici i dalje ogromni. Ilustrativan je podatak da je vladin službenik, čiji je posao da štiti uzbunjivače iz obaveštajnih krugova u SAD, niko drugi nego pomenuti savezni kordinator obaveštajnih aktivnosti, koji je javno lagao da bi „srušio“ Snoudena i verodostojnost njegovih dokaza.

Interesantno je pitanje motivacije uzbunjivača da se upuste u alarmiranje javnosti. U većini slučajeva, reč je o ljudima koji su smatrali da čine ispravnu stvar i da će ih sistem zaštititi. Međutim, ponekad postoje i dodatni faktori. Čelsi Mening se godinama borila sa raznim problemima lične prirode i deluje kao da je više postupala impulsivno, a manje strategijski. Nasuprot njoj, Edvard Snouden je izjavio kako se prijavio za posao u NSA samo zato da bi prikupio dokaze o njihovim globalnim špijunskim sistemima. Tačni motivi osobe koja je medijima dostavila „Panamske dokumente“ možda nikada neće biti poznati. U reakcijama javnosti, primetna je podela na one koji se fokusiraju na lične motive uzbunjivača i utočišta koja su izabrali, i druge koji smatraju da je od motiva važnija težina i verodostojnost objavljenih dokumenata.

Ako saberemo političke efekte pištaljki u koje su dunuli Edvard Snouden i Čelsi Mening, kao i konkretne efekte „Panamskih dokumenata“, može se zaključiti da je uzbunjivanje javnosti, nesporno, veoma značajno za demokratiju. Postavlja se, međutim, pitanje da li su ti efekti vredni cene koju su uzbunjivači platili, naročito u svetlu novih istraživanja koja ukazuju da mladi u Evropi i SAD sve manje veruju u demokratiju a sve više u autoritarna uređenja, i smatraju slobodne izbore precenjenim.

Milan Kokorić

BiF

 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU