fbpx

Kada Indijanci stignu na vrh ove planine, oni ostavljaju svu svoju tugu i bol u vidu simboličnog kamena na Pačamami, ili Majci Zemlji.

790x450indijanac

 Tokom jedne od mnogih pauza, stidljivo nam je prišao jedan Indijanac sa sinom koji je govorio dobro španski i počeo da nam postavlja mnoga pitanja o divnoj „Peronovoj zemlji“. Naša mašta se razbuktala zbog izvanrednih predela kroz koje smo prolazili, pa nam je bilo lako da opisujemo važne događaje, da nakitimo „šefa“ onako kako to nama odgovara i da zaintrigiramo naše slušaoce pričama o prelepom životu u našoj zemlji.

Indijanac nam je preko svog sina zatražio kopiju argentinskog Ustava sa deklaracijom o pravima starih ljudi i mi smo mu poletno obećali da ćemo mu poslati. Kada smo ponovo krenuli, on je ispod svog ponča izvukao klip kukuruza izvrsnog izgleda i ponudio nam ga. Brzo smo ga pojeli, demokratski podelivši ga.

Bilo je negde oko sredine poslepodneva kada smo, uz olovnosivo nebo nad nama, prošli pored mesta gde je erozija transformisala ogromno kamenje kraj puta tako da je podsećalo na srednjovekovne zamkove sa puškarnicama, groteskne likove i fantastična čudovišta koja su zurila u nas, baš kao da čuvaju to mesto i mitske likove koji ga nastanjuju. Kišica koja nam je samo sipila po licu sada se pretvorila u pravi pljusak. Vozač je tada pozvao nas, „argentinske doktore“, da mu se pridružimo u kabini, što je bio vrhunac luksuza u tim krajevima. Odmah smo se sprijateljili sa učiteljem iz grada Puno, koji je bio otpušten sa posla, po nalogu vlade, zbog toga što je bio član APRA partije. To nama ništa nije značilo, ali je bilo interesantno to što je čovek imao indijanske krvi u sebi i bio odličan poznavalac njihovih običaja i kulture. Ispričao nam je na hiljade priča iz svog života dok je bio učitelj. U skladu sa svojim indijanskim poreklom, stao je u stranu Ajmara u beskonačnoj raspravi studenata iz tog rejona, a protiv Kojasa koje je nazvao prevrtljivim i kukavicama. Zatim nam je razjasnio neobično ponašanje naših saputnika. Kada Indijanci stignu na vrh ove planine, oni ostavljaju svu svoju tugu i bol u vidu simboličnog kamena na Pačamami, ili Majci Zemlji; to kamenje postepeno formira piramidu kakvu smo videli. Kada su Španci osvojili ovu zemlju, odmah su pokušali da uguše ovaj običaj i unište ritual, ali nisu uspeli. Zato su španski kaluđeri odlučili da prihvate neizbežno i jednostavno su postavili krst na svaku gomilu kamenja. Sve ovo se desilo pre četiri veka (Garsilaso de la Vega potvrđuje ovu priču), a sudeći po broju Indijanaca koje smo videli da su se prekrstili, kaluđeri nisu imali mnogo uspeha. Danas, vernici koji tuda prolaze modernim saobraćajnim sredstvima, umesto da postave kamen ispljunu sažvakano lišće koke i tako predaju svoje nevolje na brigu Pačamami.

Učiteljev glas je, kad god bi spomenuo svoje Indijance, nekad buntovnički narod Ajmara koji je vojsku Inka stalno držao u pripravnosti, poprimao neobičan, svečan prizvuk. Taj ton bi nestao i glas bi mu postao taman i prozukao kad god bi počeo da priča o sadašnjim uslovima života Indijanaca, izmučenih modernom civilizacijom i nečistim mesticima, njihovim velikim neprijateljima, koji se svete Ajmarima zbog neutralne pozicije. Govorio je o potrebi da se osnuju škole koje bi omogućile pojedincima da cene sopstveni svet, kako bi mogli da imaju korisnu ulogu u njemu; o potrebi promene kompletnog sadašnjeg sistema obrazovanja, koji u retkim slučajevima omogućava Indijancima školovanje (prema kriterijumu belog čoveka) i koji Indijance ispunjava samo stidom i osećajem nepravde, onemogućivši ih da pomognu svojim bližnjima što žive pod veoma teškim okolnostima u društvu belaca, koje je neprijateljski raspoloženo prema njima i ne želi da ih prihvati. Sudbina ovih nesrećnih ljudi je da vegetiraju na nekakvom manje zahtevnom kancelarijskom poslu i da umru nadajući se da će zahvaljujući čudesnoj moći španske krvi u svojim venama, jedno od njihove djece nekako postići cilj kome oni teže do sudnjeg dana. Dok je govorio, nesvesno je stezao šakom i time nam je odao koliko je izmučen sopstvenom nesrećnom sudbinom, a svoje želje je pripisao hipotetičkom primeru. Zar nije upravo on tipičan produkt obrazovanja koje uništava ličnost, i zar baš on nije taj koji pripisuje čarobne moći čuvenoj „kapljici krvi“, čak i ako ona dolazi od neke siromašne mestičke žene prodate lokalnom političkom vođi, ili je rezultat silovanja indijanske služavke od strane pijanog španskog gazde?

Naše putovanje se bližilo kraju i učitelj je zaćutao. Put je zavio i prešao preko mosta nad širokom rekom koju smo tog jutra videli kao mali potok. Grad Ljave je ostao na drugoj strani.

Ernesto Če Gevara, Dnevnik motocikliste, Narodna knjiga Alfa, Beograd 2005, str. 96–99

Prometej.ba

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU