fbpx

Premda vječne diskusije o dopustivoj razini upliva religijskog u javne institucije opet “dijele” Srbiju, rasprava o ulozi građanskog vaspitanja i veronauke u školama potaknuta je puno prizemnijim motivima – uštedama u školskom sustavu. Iako su oba predmeta i njihovi predavači na meti fiskalnih škara, ideološka pozicija Crkve je stabilnija: njena je trgovačka marža odavno uračunata u proces prilagodbi tržištu. 

000 Par6288623 e1453995723762

Na terenu prosvete i kulture u Srbiji nedavno je počeo novi ciklus starih rasprava o veronauci i građanskom vaspitanju, rasprava koje prate ova dva obavezna izborna predmeta otkad su 2001. godine uvedena u nastavu u državnim školama. Pljuštala su pitanja i debate: da li je crkva odvojena od države, ako se veronauka predaje u školama? Koje to sile žele da izbace versku nastavu i u ime čega? Posle petnaest godina veronauke i građanskog vaspitanja kao obaveznih izbornih predmeta u školama, ima li to sve smisla? Ima li ovakvo školstvo smisla? Jesu li deca preopterećena nastavom? Zašto je sve manje dece? Ima li (ovdje) života prije smrti? I tome slično.

Povod da se ponovo pretrese ko u kakav Veliki narativ veruje dao je Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta (NSP).1 Umesto da saznamo koje će mudre glave, poput iznenada i bez najave izabranog predsednika NSP-a, desničara Alekandra Lipkovskog, i kako, prosvećivati umove i projektovati duše mlade Srbadije, morali smo da preispitamo “ideju izbornih predmeta”, posebno veronauke i građanskog vaspitanja, i razmotrimo ministrov predlog da se veronauka odsada predaje samo četiri godine, umesto dvanaest.

Ubrzo su počeli odbrana i napadi na ministra gotovo isključivo zbog pitanja veronauke, pa je ovaj morao pojasniti svoj stav, rekavši da izbor između dva predmeta pravi podelu među učenicima koja nije dobra, i u tim dihotomijama, za i protiv sveštenika u školama, za religijsko, a protiv građanskog, i obrnuto, dočekali smo kraj januara i proslavu najvećeg srpskog prosvetitelja, koji je izašao iz manastira da širi pismenost među Srbima i postao simbol školstva u Srbiji, i čija slika stoji u mnogim učionicama, iznad table. (Nije Dositej Obradović.)

Žongliranje građanskim vrednostima

Dakako, postavljanje Svetog Save za simbol srpskog školstva očit je ideološki čin koji je počeo mnogo pre uvođenja veronauke 2001., a izbor da baš on, a ne, recimo, Dositej, bude simbol prosvetiteljstva, jasno je ukazao na kakav se tip “prosvećivanja naroda” odsad računa. Ipak, uskliknuli s ljubavlju Svetom Savi ili Dositeju, potezali primere odnosa prema veronauci u Nemačkoj ili Francuskoj, Hrvatskoj ili Bugarskoj, Britaniji ili Švedskoj, jedna stvar nam je u nedavnim debatama morala upasti u oči.2

Naime, nakon reakcije Srpske pravoslavne crkve (SPC), a potom i saopštenja SPC i tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji, postalo je  jasno da oko pitanja ideoloških procesa, političkog rezona, i raspodele moći, koji stoje iza ideje “veronauke u školama”, više ne moramo imati nikakvih iluzija, niti izmišljati načine da ih mistifikujemo. Moć SPC i uticaj religije u društvu zapravo je već dugo trgovačka marža uračunata u cenu tranzicije u kapitalizam; profitabilnu poziciju svog “demokratskog srednjevekovlja” na ideološkom tržištu crkva održava već prepoznatim i izvanredno analiziranim strateškim potezima pomoću kojih konzervativci, desničari i reakcionari svih boja trenutno preuzimaju dominantne pozicije u Evropi: pakovanje konzervativnosti i nacionalizma u ambalažu liberalno-demokratskog rečnika; delovanja na principima “civilnog društva”; ucenjivanje države putem argumenta “većinskog mišljenja”; žongliranje vrednostima građanskog društva tako da idu u prilog konzervativnim stavovima itd.

Kada SPC u odbranu veronauke i legitimiteta crkvenog prisustva u ustanovama političke moći i ideološkog državnog aparata lucidno i s prkosom citira Zorana Đinđića, a njeni konzervativci sa istim ciljem preuzimaju rečnik do skora rezervisan za ugrožene manjine, odbranu demokratije i građanskih sloboda, iza toga se može videti da je crkva, prilikom svog konačnog povratka u dvor dominantne ideologije, nudila političkim elitama svoje stado, ali zahtevala deo kontrole nad njim. Oni koji su naklonjeni sentimentalnom pogledu na građanske vrednosti “od pre (II. svetskog) rata” zapravo su u pravu kada tvrde da veronauka nije uvedena u škole 2001., već da je vraćena – jer je došla sa povratkom starog društvenog poretka. U tranziciji koja se gradila na temelju antikomunističkog populizma, crkva je tražila, i dobila, udeo u raspodeli moći, jer je taj antikomunistički temelj godinama predano nalivala. Zato stavovi SPC i njoj sklone elite u navodnoj svađi sa ministrom mogu biti samo otrežnjujući za one koji su još u nedoumici: crkva nikada nije tražila da komunisti odu kako bi zavladala nekakva sloboda od ideološke represije i veroispovest bila slobodno pravo svakog pojedinca, već kako bi zavladala crkva.

Građanski i veronauka u vrtlogu “racionalizacije mreže škola”

Međutim, čini se da iza izjave ministra Verbića ne stoji namera izazivanja diskusije u društvu o sekularnosti, niti o uticaju religije na školstvo, ma koliko da je ministar možda upravo to imao na umu.3 Na pomenutoj sednici NSP-a razgovaralo se o smanjenju broja časova i racionalizaciji mreže škola, i negde u tom kabinetu zapravo leži secirani zec.

Argument da učenici u Srbiji imaju veći broj časova nego što je zakonom dozvoljeno i da će se to rešiti ukidanjem veronauke i građanskog vaspitanja zapravo ne stoji, jer učenici sedmično imaju mnogo više od jednog časa iznad zakonom propisanog broja, tako da ukidanje, recimo, časa građanskog, ne menja ništa. Ali ukidanje 4 časa mesečno profesoru koji predaje građansko znači veoma značajno smanjenje norme, dok ukidanje veronauke, s druge strane, znači skidanje s platnog spiska velikog broja veroučitelja, a sve zajedno ukidanje seminara, sertifikacija, udžbenika i drugog materijala koji državu košta. Dakle, gledano dugoročno i konkretno, poenta stane u dve reči: mere štednje. Ili u jednu: otkazi.

I mada su oba izborna predmeta uvedena na prečac i aljkavo, iz ideoloških, a ne prosvetnih razloga (građansko vaspitanje kao kontrateža, da bi se umirila “druga Srbija”), građansko vaspitanje postalo je u velikoj meri predmet kojim prosvetni radnici bez dovoljnog broja časova dolaze do radne norme. Iako pravilnik o tome ko može da predaje građansko vaspitanje nije mnogo restriktivan, u praksi se zaista može reći da taj predmet predaje ko stigne, a da “reorganizacija” uglavnom znači dovijanje kako da se, sa smanjenim brojem upisanih đaka, i posledično smanjenjem broja časova, očuvaju radna mesta – ne samo prosvetnih radnika (nastavnika), već i pomoćnih radnika, jer je njihov broj uslovljen brojem nastavnika. (Ili kako da svim tim propisima manipulišete i zaposlite nekog “preko veze”.) Zakoni takođe propisuju da ne može biti novih zapošljavanja u školama, već da poslodavac može uputiti zaposlenog do 50 km daleko kako bi zaposleni dopunio normu. Sve to u praksi znači opšte rasulo, sukobe kolega i borbu za radna mesta, a posledično, kada dođe do “racionalizacije mreža škola”, konkurentski odnos među školama u jednom regionu, ili u istom gradu, tržišnu borbu za svakog učenika, zatvaranje škola i demotivisanje siromašnijih učenika da nastave školovanje, te pad ionako niskog kvaliteta nastave.

Portret iznad table

Rasprava o veronauci i građanskom tako se može posmatrati kao probni balon za proces proglašavanja prosvetnih radnika tehnološkim viškom, koji će, u ovakvim uslovima, neminovno doći. (Štaviše, neki reprezentativni sindikati upravo se za to i zalažu, jer u tome vide “uvođenje reda” u školstvo.) Kolektivni ugovor koji su potpisali sindikati i dalje štiti prosvetne radnike, pa tako, na primer, žena sa 30 godina radnog staža ne može biti otpuštena, iako potreba za njenim matičnim predmetom ne postoji, ali ne treba se uljuljkivati u to “pravo”, jer će otpuštanja i otpremnine biti omogućeni ili izmenom kolektivnog ugovora, ili promenama sistema penzionisanja. Kapitalističkoj državi je, naravno, jeftinije da prosvetara pošalje na biro za nezaposlene i plaća mu minimalnu platu dve godine do penzije, nego da mu plaća punu platu za izvođenje nastave građanskog vaspitanja.

O promeni odnosa prema školstvu i većem ulaganju u njega, u takvim uslovima, naravno, iluzorno je razmišljati, a jaka odbrana veronauke koju smo u nedavnoj debati uglavnom slušali udaljava raspravu o principijelnim pitanjima. Pošto znamo da reforme znače manja državna ulaganja u prosvetu i nauku, i njihovo sve veće prepuštanje tržištu, prosvetni radnici biće otpuštani, sa građanskim vaspitanjem ili bez njega, a njihovim ionako razjedinjenim sindikatima opadaće moć pregovaranja. Posle svega, jedino možemo znati čija moć u društvu i uticaj u školama sigurno neće slabiti – dovoljno je da pogledamo u portret iznad table.

Bilten

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU