fbpx

vera finger 620x330

„Pet sestara“ je izdanje u nizu naslova posvećenih ruskom revolucionarnom pokretu druge polovine devetnaestog vijeka, kao prvo izdanje edicije „Anarhizam feminizma“.

Ovo su memoari koje su napisale žene koje su imale veliku ulogu u oslobađanju od carske vlasti, krenuvši direktno u krvavi pohod protiv cara. „Pet sestara“ (žene protiv cara) su memoari o životu i borbi pet revolucionarki (Vera Finger, Vera Zasulič, Praskovja Ivanovskaja, Olga Ljubatovič i Elizaveta Kovalskaja).

Priredila: Aldina Lipovac – JandrićAbrašMEDIA

Žene su učestvovale u svakoj fazi revolucionarnog pokreta tokom 1870-ih, od širenja propagande među seljaštvom, do etape „političkog terorizma“, koja je vrhunac doživjela u atentatu na cara Aleksandra II, 1. marta 1881. Žene su imale veliku ulogu od samog početka ruskog revolucionarnog pokreta, tako na primjer Olga Ljubatovič pripada prvoj grupi revolucionarnih propagandista koji su radili po fabrikama, Vera Zasulič je izvršila atentat na petrogradskog gubernatora, a Vera Finger je bila vođa Narodne volje, partije koja je izvela atentat.

U predgovoru ovih memoara stoji: „Sudbine ovih pet feministkinja na putu do konačnog oslobađanja naroda od carevine često se prepliću, ali i razilaze. Postoji nekoliko čvornih tačaka koji imaju ulogu lajtmotiva, kao što je bjegstvo od kuće, studije u inostranstvu, učešće u slobodarskim kružocima gdje se izučavaju Bakunjin, Lavrov, Stuart Mill, Černiševski i Saint-Simon; prihvatanje poziva da se vrate u Rusiju, u narod; aktivno učešće u najaktivnijim slobodarskim organizacijama tog vremena (Zemlja i sloboda, kasnije Crna preraspodjela i Narodna volja).“

U nastavku pročitajte odlomak iz memoara Vere Finger:

Period od jeseni 1880. do početka 1881. godine bio je period pojačane propagande i organizacionog rada za Narodnu volju. Odsustvo policijskog uznemiravanja i racija tokom ovog perioda u mnogome je olakšalo posao studentima i fabričkim radnicima: u samom Petrogradu, propaganda, agitacija i organizovanje širili su se u velikom obimu. Svi su bili veseli i puni nade. Depresija koja se javila kao rezultat neuspeha iz ranih sedamdesetih i potonja reakcija nestale su bez traga. Međutim, još uvek su se čuli zahtevi za careubistvom, zato što niko nije nasedao na politiku grofa Lorisa-Melikova: suština vladinog stava prema društvu, narodu i partiji nije se nimalo promenila – grof je samo grube i okrutne oblike represije zamenio blažim. Tako se Izvršni komitet odlučuje na nov atentat: zakupiće se lokal u jednoj od petrogradskih ulica kojom car najčešće prolazi, gde će se postaviti mina. Predložila sam Komitetu da moj drug i saborac Juri Bogdanovič uzme ulogu vlasnika radnje, što je i odobreno (Ana Jakimova se predstavljala kao njegova žena). U međuvremenu, tehničari Komiteta usavršavali su projektile, koji su imali pomoćnu ulogu u, kako se ispostavilo, dotad neuspešnim operacijama sa minama.

Meni nisu rekli ni lokaciju radnje, ni Bogdanovičevo lažno ime – „Kobozev“ – sve do kraja februara, kada sam morala da kopiram njegova lična dokumenta. Moja uloga u ovom periodu svodila se na propagandu i organizovanje. Bila sam agent Komiteta u dve organizacione grupe koje su radile na različitim poljima; takođe bih s vremena na vreme pravila društvo Željabovu u razgovorima sa vojnim licima – njegovoj posebnoj ovlasti angažovanja. Pored toga, Komitet me je u jesen 1880. godine postavio za sekretara za odnose s inostranstvom. Bombaški napadi iz 1879. i 1880. godine izazvali su ogromno interesovanje u svim slojevima zapadnoevropskog društva, pa je, s obzirom na značaj koji bi evropsko javno mnjenje moglo imati za partiju, Komitet odlučio da objavi naše ciljeve i težnje u inostranstvu i upozna Evropu sa ruskom unutrašnjom politikom. Slala sam partijske izveštaje, biografije i fotografije pogubljenih ili zatočenih revolucionara, revolucionarne publikacije i ruske časopise i novine Lavu Hertmanu (učesnik miniranja pruge 19. novembra u Moskvi, bio je primoran da pobegne u inostranstvo zato što mu je policija bila za petama), kasnije, nakon Prvog marta, poslala sam mu kopiju pisma koje je Izvršni komitet uputio Aleksandru III (sinu i nasledniku Aleksandra II) i crtež koji pokazuje unutrašnjost Kobozevljeve radnje, koji je nacrao sam Kobozev, to jest Bogdanovič.

Januara 1881, Izvršni komitet je predložio da Isajev i ja nađemo stan isključivo za potrebe članova Komiteta. Pronašli smo mesto i tamo živeli zajedno kao porodica Kohanovski. Tokom februara, tu se svakog drugog dana održavao niz važnih sastanaka. Izvršni komitet je okupio svoje agente iz unutrašnjosti, Moskve i Petrograda i zatražio od njih detaljan izveštaj o tome kako partija stoji u svim sferama aktivnosti. Sve to je onda sažeto u jedan opšti izveštaj koji je komitet izneo veću agenata, koji su pozvani da se izjasne po unutrašnjoorganizacijskim pitanjima i o partijskoj politici uopšte. Komitet je prvenstveno hteo da čuje da li je partijska organizacija dovoljno jaka i brojna i da li je društvo dovoljno naklonjeno partiji da pitanje ustanka odmah bude stavljeno na dnevni red – to jest, da li sav potonji rad organizacije treba da bude usmeren ka podizanju ustanka u bliskoj budućnosti i da li centralna grupa treba da se posveti detaljnom, ozbiljnom planu za njega? Većina agenata odgovorila je da je praktično formulisanje ovog pitanja zbilja zagarantovano. Na kraju sastanka, Komitet je raspustio agente i poslao ih na zadatak, najavivši im nova, detaljnija uputstva.

Dosad je tunel u radnji Kobozeva bio završen. Jedne nedelje, sredinom februara, car je prošao kraj Kobozevljeve radnje u ulici Mala Sadovaja, u jednoj od svojih nedeljnih poseta dvorani za jahanje. U partiji je nastalo opšte zaprepašćenje kada smo saznali da smo propustili ovu priliku zato što mine još uvek nisu bile spremne: možda ćemo morati da čekamo tek sledeći mesec dok ponovo ne prođe tuda. Komitet je naredio da radovi i na minama i na projektilima budu završeni do prvog marta. Dotad su se naši agenti upoznali sa planovima: u trenutku kada vladar bude prolazio, nastaće podzemna eksplozija, a u slučaju da ona okasni ili bude preslaba da ispuni svoj cilj, ljudi raspoređeni s obe strane ulice baciće granate. Takođe smo znali da su već određeni članovi koji će izvesti napad. Napad se mogao očekivati svake nedelje, počev od prvog marta.

Uopšte se ne sećam 27. februara, ali 28. mi je jasno urezan u pamćenje – mislim da je to zato što je Andrej Željabov uhapšen u večernjim satima 27-og, što nam je sutradan ujutru javio Suhanov, koji nam je došao u stan.

Dvadeset i osmog, Komitet šalje Isajeva do Kobozovljeve radnje da postavi minu. Tog istog dana, saznali smo da nijedan od projektila još uvek nije bio završen; štaviše, ljudi koji su bili zaduženi za stan u kome su obavljene sve tehničke operacije, prethodne večeri su izjavili kako sumnjaju da im je stan pod prismotrom. Za to vreme, gradom kolaju glasine kako policija veruje da je na tragu neverovatnog otkrića baš u kraju u kojem se nalazi radnja Kobozeva. Neki mladići su nam preneli razgovor između domara Kobozovljeve stambene zgrade i policije, koji se ticao pretresa u toj zgradi; onda je sam Bogdanovič – Kobozev svratio da nas obavesti da je radnja pregledana od strane navodne sanitarne inspekcije, koja je očigledno radila po uputstvima policije. Iako nam Kobozev rekao da inspekcija nije otkrila ništa – čak mu je u potpunosti odobren rad – njegova priča nas je prenerazila. Bilo je jasno da je naša misija – koja je još odavno zamišljena i bila skoro završena i pored svih poteškoća i opasnosti, misija koja je trebalo da predstavlja vrhunac borbe kojoj smo posvetili dve godine – visila o koncu i da postoji šansa da bude osujećena pred samo izvršenje.

Mogli smo da podnesemo sve osim toga! Nije da smo brinuli za ličnu sigurnost članova organizacije – cela prošlost partije, čitava njena budućnost bila je pod znakom pitanja te večeri uoči 1. marta. Nije bilo živaca koji bi mogli toliko dugo da podnesu tako veliku napetost. Zato je, na pitanje Sofije Perovske upućeno Izvršnom komitetu kako reagovati ako car ne prođe ulicom Malaja Sadovaja 1. marta i da li u tom slučaju treba iskoristiti samo granate, Komitet odgovorio sa „Reagujte u svakom slučaju!“ i osmislio rezervni plan. Jedino je Suhanov izrazio zabrinutost zbog toga što granate nisu nikad isprobane na delu.

Odluka Komiteta je doneta 28. februara. Saznala sam da će mi u pet popodne u stan doći tri čoveka – Suhanov, Kibaljčić i Gračevski – i celu noć izrađivati granate.

Predveče su agenti počeli da stalno svraćaju do stana, neki sa novostima, drugi sa običnim zahtevima, ali to nas je ometalo u radu, pa su se oko osam najzad svi razišli. U stanu je ostalo pet osoba, uključujući mene i Perovsku. Nagovorila sam iscrpljenu Perovsku da prilegne kako bi prikupila snagu za sutradan; onda sam počela da pomažem radnicima onoliko koliko to jedna neiskusna ruka može – sipala sam etal sa Kibaljčičem ili sa Suhanovim od donešenih kanistera za kerozin pravila kalupe za granate. Ostavila sam ih u dva noću, kada moje usluge više nisu bile potrebne. Kada smo Perovska i ja ustale, pet sati kasnije, oni su još uvek bili u poslu. Dve granate su bile gotove i njih je Perovska odnela; ubrzo je otišao i Suhanov. Pomogla sam Kibaljčiču i Gračevskom da napune preostale dve granate eksplozivnom smesom, koje je odneo Kibaljčič. I tako, 1. marta, negde oko osam ujutru, četiri granate su bile spremne, nakon petnaestočasovnog rada trojice ljudi.

Komitet mi je naredio da ostanem u svom stanu do dva popodne kako i primila Kobozeve, koji bi trebalo da napuste radnju – on sat vremena pre nego da vladar prođe, a ona nakon signala da je vladar na Nevskom prospektu. Treća osoba bila je zadužena da rukuje detonatorom; u slučaju da preživi eksploziju koju bi sam izazvao, napustio bi radnju pretvarajući se da je posmatrač. Ali Kobozovi se nisu pojavili u mom stanu. Umesto njih, pojavio se Isajev sa vestima da Njegovo veličanstvo nije prošlo pored radnje i da je nastavilo pravo kući posle jahanja. Napustila sam stan, uverena da iz nekog nepredviđenog razloga plan nije sproveden u delo. Potpuno sam smetnula s uma činjenicu da Kobozevi nisu obavešteni o konačnoj odluci Komiteta da se u određenom trenutku prilikom carevog povratka upotrebe granate.

Sve je bilo mirno dok sam koračala ulicama. Međutim, pola sata nakon što sam otišla u stan svojih prijatelja, pojavio se čovek sa novostima da su odjeknula dva treska nalik na plotun, da svetina priča kako je car ubijen i da naslednik već prima zakletvu. Izjurila sam napolje. Ulice su bile u rasulu: ljudi su pričali o vladaru, ranama, smrti, krvi.

Trećeg marta, Kibaljčič nam je došao u stan i kazao da je otkriveno prebivalište Gesje Geljfman, da je ona uplašena, a da se Sablin ubio. Nakon dve nedelje, izgubili smo Perovsku, koja je uhapšena na ulici. Kibaljčič i Frolenko bili su sledeći. Zbog ovih teških gubitaka, Komitet je predložio da se većina nas skloni iz Petrograda, uključujući i mene. Ja sam, međutim, htela da ostanem, pa sam se upustila u prepirku sa Komitetom sve dok mi to nije dozvoljeno. Nažalost, ispostavilo se da je moj boravak ovde bio kratkog veka.

Prvog aprila Isajev se nije vratio kući. Uhapšen je na ulici, baš kao što je u martu uhvaćena nekolicina drugih agenata. U želji da izbegnemo brige i nesporazume, složili smo se da ne noćimo noć van stanova bez prethodne najave; stoga sam, do 1. aprila u ponoć znala da je Isajev uhapšen.

Iz raznoraznih razloga, stan nam se polako pretvarao u skladište za sve i svašta: štamparska slova i ostalu opremu, sav pribor i veliku količinu dinamita iz labaratorije, polovinu odeljenja za pasoše, partijsku literaturu itd. Takvi resursi ne smeju pasti u ruke policiji: odlučila sam da sve spasem i potpuno ispraznim stan. Tokom poslepodneva četvrtog aprila pojavio se Suhanov, koji je sa njemu svojstvenom efikasnošću u roku od dva sata iz stana sklonio sve što je iole vredelo. Insistirao je da i ja smesta napustim kuću, ali nisam smatrala da je nužno da odem pre jutra; bila sam sigurna da Isajev neće odati adresu našeg stana policiji. Ostala sam do jutra, a onda pošto sam našla način da se otarasim čistačice, zaključala opustošen stan i otišla. Čula sam kako su vlasti stigle pre nego što je samovar u kome sam kuvala čaj tog jutra stigao da se ohladi.

U periodu nakon 1. marta 1881, Vera Finger postaje vođa Narodne volje. Pokušala je da obnovi snagu partije, obezbeđujući novčana sredstva, regrutujući nove članove i radeći na širenju organizacije na vojne jedinice. Ipak, većina ostalih iskusnih vođa bila je iza rešetaka, a prije se u partiju infiltrirala policija; 10. februara 1883, Fingerova je uhapšena.

Septembra 1884, na Suđenju četrnaestorki – procesu protiv članova Narodne volje koji su bili aktivni nakon atentata na cara – „samo je Vera Finger uspjela da da izjavu. I sudije i prisutna javnost slušali su je izuzetno pažljivo, a predsjedavajući je nijednom nije prekinuo“, seća se takođe optuženi A.A. Spandoni. Osuđena je na smrt, ali je njena kazna kasnije preinačena u doživotnu robiju. Sledeće dve decenije provela je u tvrđavi Šliseljburg.

Nakon revolucije iz 1917, Vera Finger detaljno piše o svojim revolucionarnim iskustvima. Umrla je u Sovjetskom Savezu 1943.

Izvor: Pet sestara (žene protiv cara), Anarhizam feminizma, KKUSIUSK, 2014.

Preuzeto sa: Abrašmedia

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU