fbpx

cover 2048x1152

Ilustracija: Đorđe Balmazović / škart

Ako bismo odstranili objektivnost iz novinarstva, kako bismo ga onda razlikovali od odnosa s javnošću ili propagande?

PIše: Đorđe Petrović

„Američko novinarstvo, opsednuto ’objektivnošću’, neutralnom perspektivom i predstavljanjem obe strane, neuspeli je eksperiment. Moramo iz osnova da promenimo norme u našoj profesiji. Stari način mora da ode u istoriju. Moramo iznova da izgradimo našu industriju koja će funkcionisati na temelju moralne jasnoće“, napisao je u svom tvitu u leto 2020. Američki novinar Vesli Lauri, u jeku masovnih građanskih protesta širom SAD (pa i sveta) izazvanih policijskim ubistvom Džordža Flojda. Tragična smrt ovog Afroamerikanca inicirala je proteste protiv rasne diskriminacije, ali je ujedno inicirala i raspravu o još jednom važnom društvenom pitanju – novinarskoj objektivnosti.

Lauri, dobitnik Pulicerove nagrade 2016. godine za izveštavanje o sistematskoj prirodi policijskih ubistava počinjenih nad crnom populacijom u SAD, jedan je od najglasnijih kritičara ovog novinarskog načela. On smatra da je objektivnost samo paravan koji služi da prikrije postojeće odnose moći. U kolumni za „Njujork tajms“ on piše kako medijske redakcije ne uspevaju da razumeju probleme sa kojima se suočava afroamerička zajednica u toj državi i da o tome šta je objektivna istina „skoro isključivo odlučuju beli novinari i njihovi uglavnom beli urednici“. Međutim, stvar je u tome, piše Lauri, da „nijedan pojedinačni novinar nije objektivan, jer nijedan čovek to i ne može biti“.

Povratak izvornom značenju

Pojam objektivnosti preselio se iz društvenih nauka u novinarstvo dvadesetih godina prošlog veka kako bi se suzbila pomahnitala žuta štampa, uspostavili određeni profesionalni standardi, a novinari oslobodili stereotipa i predrasuda, pišu teoretičari novinarstva Bilž Kovač i Tom Rozental u svojoj knjizi The Elements of Journalism: What Newspeople Should Know and the Public Should Expect. Jedan od najzaslužnijih ljudi za taj poduhvat bio je slavni američki novinar i medijski analitičar Volter Lipman, koji je još 1919. godine pisao o tome kako su kulturalne pristrasnosti iskrivile pokrivanje Ruske revolucije u „Njujork tajmsu“. „U velikoj meri, izveštavanje o Rusiji nije bilo viđenje onoga što se desilo, već onoga što su ljudi želeli da vide.“ Novinari su u to vreme bili, kako ih Lipman naziva, „neuvežbani slučajni svedoci“, a dobre namere i „iskren trud“ nisu bili dovoljni za dobro izveštavanje. Lipman je zato počeo da traga za načinima koji bi svakom novinaru omogućili da „ostane jasan i oslobođen svojih iracionalnih, neispitanih i neprepoznatih predrasuda u posmatranju, razumevanju i predstavljanju događaja“. Drugim rečima, on je bio zabrinut zbog onoga što bismo danas nazvali „nesvesnom pristrasnošću“, što je upravo vrsta kritike koju protivnici pojma objektivnosti, poput Laurija, upućuju današnjim novinarima.

Lipman je mislio da novinarstvo treba da teži uspostavljanju konzistentnog metoda – kao što je naučni – čija objektivnost leži u temeljnom i disciplinovanom istraživanju, prikupljanju i proveravanju informacija, a ne u nekakvom neutralnom stilu njihove prezentacije.

U svom čuvenom delu Liberty and the News iz 1920. godine, Lipman navodi da se rešenje problema pristrasnog novinarstva krije u razvoju „naučnog duha“ kod novinara. „U svetu tako raznolikom kao što je naš, moguća je samo jedna vrsta jedinstva. To je jedinstvo metoda, a ne cilja; jedinstvo disciplinovanog eksperimenta“. Lipman je pod time mislio da novinarstvo treba da teži uspostavljanju konzistentnog metoda – kao što je naučni – čija objektivnost leži u temeljnom i disciplinovanom istraživanju, prikupljanju i proveravanju informacija, a ne u nekakvom neutralnom stilu njihove prezentacije. Zato bi novinarsko obrazovanje trebalo da bude zasnovano na izučavanju metoda dokazivanja i proveravanja činjenica kakvi se primenjuju u pojedinim srodnim naučnim disciplinama. No, iako je ovo pisao u vreme velikog naučnog optimizma, kada se verovalo da će metodologija prirodnih nauka moći da pruži neverovatne rezultate i na polju društvenih i humanističkih nauka, Lipman nije sasvim delio iluzije svoje epohe. „Nema veze što vesti nisu nalik matematičkim tvrdnjama“, piše on. „U stvari, baš zato što su vesti tako složene i ’nezgodne’, dobro izveštavanje zahteva upražnjavanje najviših naučnih vrlina.“ Drugim rečima, možda novinar nije objektivan, ali bi novinarski metod to mogao da bude.

22 2048x909

Ilustracija: Đorđe Balmazović / škart

Na sličan način na koji dosledna primena naučnog metoda nekom istraživanju obezbeđuje objektivnost i istinitost, novinarskom tekstu ili prilogu to bi trebalo da omogući upotreba novinarskog metoda. Naravno, novinarska metodologija ne može pretendovati na isti stepen strogosti i preciznosti koji ima metodologija prirodnih nauka, ali to je slučaj i sa metodologijom društvenih nauka. Jednostavno, predmeti istraživanja ovih disciplina značajno se razlikuju među sobom. Uzmimo kao primer istoriju, humanističku disciplinu koja je svakako bliža novinarstvu od, recimo, biologije ili psihologije. Kada jedan istoričar želi da sazna šta se dogodilo, on nema na raspolaganju eksperimente u kontrolisanim laboratorijskim uslovima i specijalnu tehničku aparaturu, već koristi arhivsku građu, različite vrste dokumenata, usmeno predanje, arheološka saznanja i druge istorijske izvore. On kritički analizira ove izvore i pokušava da, oslanjajući se na metodologiju svoje naučne discipline, dođe do određenih odgovora i zaključaka o nekom istorijskom događaju ili razdoblju koje ga interesuje i koje je odabrao da izučava. Drugim rečima, kako to kaže legendarni profesor novinarstva Fil Mejer: „To je ono što naučna metoda jeste – naša ljudskost, naši subjektivni impulsi… usmeravaju nas prilikom odlučivanja šta da istražimo objektivnim sredstvima.“ Isti je slučaj i sa novinarstvom.

Pogled niotkuda

Ovo izvorno i sofisticirano razumevanje novinarske objektivnosti tokom godina sasvim se zamutilo i u velikoj meri izgubilo svoje pređašnje značenje. Autori kao što je Leo Rosten, koji je napisao uticajnu sociološku studiju o novinarstvu, koristili su pojam objektivnosti kao da se on odnosi isključivo na novinare. Stoga ne treba da čudi to što se Rostenu ovaj pojam činio neprihvatljivim, kao uostalom i mnogim drugima koji su novinarsku objektivnost proglašavali nemogućom. Međutim, oni nikada nisu zaista razumeli šta je Lipman podrazumevao pod objektivnošću, ističu Kovač i Rozental. Zbog toga su novinari vremenom počeli da odbacuju ovaj pojam kao iluziju.

Pre desetak godina, Džej Rozen, pisac i profesor novinarstva na Njujorškom univerzitetu, kritikovao je definiciju objektivnosti kao neutralnosti, nazivajući je ironično „pogledom niotkuda“. On je pokušaje da se izveštava bez tačke gledišta smatrao gorima od beskorisnih, jer se njima konstruiše veštačka nepristrasnost i obmanjuje javnost. Međutim, kuriozitet je da je Rozen frazu „pogled niotkuda“ pozajmio iz naslova knjige američkog filozofa Tomasa Nejgela – inače rođenog u Beogradu – koja predstavlja jednu od najubedljivijih filozofskih odbrana objektivnosti kao metoda dosad napisanih. U knjizi The View from Nowhere, Nejgel, nalik Lipmanu, piše da je „objektivnost metod razumevanja“ i da je njegov cilj u ovoj knjizi da „odbrani mogućnost [ovog] objektivnog uspinjanja i da razume njegova ograničenja“.

Nejgel takođe objašnjava i na koji način možemo da sledimo ovaj objektivni metod. „Da bismo stekli objektivnije razumevanje nekog aspekta života ili sveta, treba da odstupimo od svog prvobitnog gledišta spram tog aspekta i formiramo novu koncepciju koja će za svoj predmet imati naše gledište i njegov odnos prema svetu.“ Kako bismo to uradili, kako bismo razumeli svoj prvobitni pogled na svet, potrebno je temeljno ispitati i uložiti ozbiljan napor da bi se razumeli stavovi drugih ljudi, tako da onda možemo svoju perspektivu da sagledamo u jednom potpunijem, sveobuhvatnijem kontekstu. Drugim rečima, umesto da traga za neutralnom svešću ili negira subjektivno, Nejgel kaže da moramo početi upravo od tog subjektivnog aspekta, prepoznajući ono što on naziva „naše početno gledište“. Moramo postati svesni tog početnog gledišta, naše lične reakcije na stvar koju posmatramo, da bismo stekli neku vrstu skromnosti u pogledu granica vlastite perspektive. Zatim proširujemo naše razumevanje pokušavajući da razumemo stavove drugih. Nejgel smatra da tako možemo napredovati do onog što on naziva „proširenom svešću koja potpunije obuhvata svet“.

Prema Nejgelovom mišljenju, nečije lično iskustvo i sklonosti mesto su gde novinarsko istraživanje treba da počne, a ne da se završi.

Nejgel ne koristi termin „pogled niotkuda“ da označi neku vrstu „gledanja bez tačke gledišta“, kao što to čini Rozen, već na umu ima pre nešto nalik empatiji. On želi da zna „kako ograničena bića poput nas mogu da promene svoju koncepciju sveta tako da to više nije samo pogled iz sopstvenog ugla, već u izvesnom smislu i pogled niotkuda, koji razume da svet sadrži bića“ sa različitim gledištima „i objašnjava zašto im se svet pojavljuje takvim kakvim se pojavljuje i objašnjava kako dolaze do [svojih] koncepcija“. Drugim rečima, prema Nejgelovom mišljenju – kako pišu Kovač i Rozental – nečije lično iskustvo i sklonosti mesto su gde novinarsko istraživanje treba da počne, a ne da se završi.

Objektivnost ili moralna jasnoća?

Kao što sam pomenuo na početku teksta, Lauri smatra da je kulturna, etnička, rasna i rodna homogenost koja vlada u medijskim redakcijama glavni razlog zašto one ne mogu da razumeju položaj manjina, poput Afroamerikanaca, u američkom društvu. A objektivnost na koju se novinari pozivaju samo je lažna neutralnost iza koje se skriva pomenuta kulturna homogenost. Zato ovaj novinar predlaže da se načelo „neutralne objektivnosti“ zameni „moralnom jasnoćom“. „Moralna jasnoća podrazumevala bi insistiranje na tome da političari koji ’švercuju’ rasističke stereotipe i trope – ma koliko pametno da to rade – budu označeni kao takvi jasnim jezikom i nepobitnim dokazima“, piše Lauri u pomenutoj kolumni u „Njujork tajmsu“.

Međutim, iako je veći deo Laurijeve dijagnoze o stanju u američkom društvu i novinarstvu, kako tumače Kovač i Rozental, tačan, oni smatraju da rešenje koje ovaj dobitnik Pulicera nudi neće rešiti probleme – naprotiv, verovatno će situaciju učiniti još gorom. Stvar je u tome da problem nije u neodgovarajućem novinarskom načelu, već u tome što se ono ne poštuje.

Zanimljivo je pak da Lauri takođe poziva novinare da se pridržavaju „tačnosti, da marljivo tragaju za perspektivama onih sa kojima se možda lično ne slažu i da isto tako postavljaju teška pitanja onima sa kojima su skloni da se slože“. Međutim, pokušavajući da objasni zašto novinari ne ispunjavaju uvek taj cilj, on meša dve različite ideje. Kao i Rozen, on spaja objektivnost sa neutralnošću. U stvari, taj marljivi proces traganja za istinom koji Lauri zastupa upravo je objektivni metod izveštavanja koji opisuju Lipman, Nejgel, Kovač i Rozental.

Problem nije u neodgovarajućem novinarskom načelu, već u tome što se ono ne poštuje.

Ukoliko bi novinari napustili načelo objektivnosti i zamenili ga „moralnom jasnoćom“, to bi samo više udaljilo novinarstvo od onoga što ono treba da bude: ozbiljno i temeljno ispitivanje, uz stalno držanje uma otvorenim. Moralna jasnoća vrlo je kontroverzno načelo, koje je često i obeležje ekstremizma. Zar i džihadisti i neonacisti ne tvrde da delaju u skladu s moralnom jasnoćom? „Jer jasnoća podrazumeva nedostatak ambivalencije“, pišu Kovač i Rozental. „Ona podrazumeva izvesnost.“ A kao što je poznato, ako verujemo da znamo nešto sa izvesnošću, nismo skloni da to dalje propitujemo i istražujemo. Naprotiv, bićemo vrlo neprijateljski nastrojeni prema svakom ko dovede u pitanje ono što smatramo izvesnim i samoočiglednim, što će nas samo zatvoriti u okvire naše inicijalne pozicije koju jedino smatramo istinitom i značajno udaljiti od pokušaja da svet razumemo temeljnije i sveobuhvatnije. Zapravo, „što bolje razumemo nešto, to nam se ono čini kompleksnijim. To više vidimo nijanse sivog. Tek tad uočavamo koliko treba da cenimo neizvesnost“, slikovito objašnjavaju ova dvojica autora. „Umesto da bude rezultat više znanja, izvesnost je most koji gradimo kako bismo preskočili ambis koji ne možemo da razumemo.“ A ko ne plati na ovom mostu, platiće na ćupriji realnosti – ponekad, nažalost, i ljudskim životima.

Kovač i Rozental ističu da ako dozvolimo da nam jedine smernice budu jasnoća i izvesnost – bez dokaza, empirizma, verifikacije, transparentnosti i metoda – novinarstvo će potonuti još dublje u besomučnu raspravu i izvikivanje različitih mišljenja i raspoloženja, u kojoj se činjenice prikupljaju samo da podrže argumente u prilog sopstvene pozicije, a ne da rasvetle istinu. To će samo dodatno zagaditi već duboko polarizovani javni prostor i učiniće svaki budući dijalog nemogućim, što je posebno opasno u kriznim vremenima, kao što je današnje, kada se suočavamo sa tako ozbiljnim globalnim izazovima. Postavljanje moralne jasnoće za glavno načelo novinarstva samo bi ubrzalo zastrašujući gubitak poverenja u ovu profesiju, što bi moglo ozbiljno da ugrozi i druge demokratske tekovine savremenog društva.

Novinarska objektivnost u praksi

„Što se tiče mog činjeničnog izveštavanja o događajima… Kao princip sam postavio da ne zapisujem prvu priču koja bi mi pala na pamet, niti da dozvolim sebi da se rukovodim sopstvenim opštim utiscima; ili sam prisustvovao događajima koje sam opisao ili sam za njih čuo od očevidaca, čije sam izveštaje proveravao što je moguće detaljnije. Nije bilo tako lako ni otkriti istinu: različiti očevici davali su različite izjave o istim događajima, govoreći iz pristrasnosti u korist jedne ili druge strane, ili možda zbog nesavršene prirode sećanja.“

Ovaj opis stroge metodologije dolaska do istine dao je atinski istoričar Tukidid u petom veku pre Hrista u uvodu svoje Istorije Peloponeskog rata. Na pitanje zašto nakon dva i po milenijuma ovi redovi i dalje zvuče tako savremeno, odgovor je: zato što pogađaju u srž metoda izveštavanja. Zapravo, navedeni odlomak predstavlja odličan primer toga kako izgleda novinarska objektivnost u praksi, iako njegovog autora od pojave novinarstva deli više od dvadeset vekova. Tukididov način izveštavanja o Peloponeskom ratu sasvim odgovara intelektualnim principima „nauke o izveštavanju“, koje su u svojoj knjizi opisali Kovač i Rozental. Na prvom mestu, nikada ne treba dodavati ili izmišljati nešto što se nije dogodilo. Sledeći princip, tesno povezan sa ovim prvim, glasi da nikad ne treba obmanjivati publiku, a odnosi se, pre svega, na različite narativne tehnike kojima se zarad atraktivnosti ili zanimljivosti same priče menjaju izjave izvora i dorađuju opisi nekog događaja. Tukidid poštuje ova dva principa onda kad kaže da nije želeo da zapiše prvu verziju priče koja bi mu pala na pamet, zasnovanu na njegovim opštim utiscima o Peloponeskom ratu, jer bi ona bila iskrivljena nepouzdanim sećanjima i gorkim iskustvom poraza, budući da je sam pripadao strani koja je izgubila rat.

Treći princip podrazumeva transparentnost u pogledu motivacije novinara i njegovih metoda. To znači da novinar treba da otkrije publici, u meri u kojoj je to moguće, kako zna to što zna, ko su mu izvori, koliko su neposredna njihova saznanja, da li su izvori pristrasni, ima li suprotstavljenih izjava među njima i šta još ne znamo o temi o kojoj se izveštava. U Istoriji Peloponeskog rata Tukidid se trudi da bude što transparentniji, odgovarajući na pitanja navedena u prethodnoj rečenici, čime pokazuje da poštuje svoju publiku i da iskreno želi da mu ona veruje. „Duh transparentnosti“, pišu Kovač i Rozental, „isti je princip koji upravlja naučnim metodom: objasnite kako ste nešto naučili i zašto verujete u to, tako da publika može da uradi isto.“ U nauci, pouzdanost eksperimenta ili njegova objektivnost definisana je time da li neko drugi može da ponovi taj eksperiment i dobije iste rezultate. U novinarstvu pak jedino objašnjavanjem toga kako znamo ono što znamo možemo omogućiti drugima da ponove naš „novinarski eksperiment“, to jest postupak izveštavanja. „To je ono što se podrazumeva pod objektivnošću metoda u nauci, odnosno u novinarstvu“, zaključuju ovi autori.

Četvrti intelektualni princip odnosi se na originalnost. Novinar bi prvenstveno trebalo da se oslanja na svoj rad i svoje izveštavanje u nameri da dođe do istine. Ova ideja danas je postala naročito važna jer zahvaljujući tehnologiji tuđ rad nikad nije bio dostupniji, što je činjenice pretvorilo u neku vrstu robe čija vrednost opada. Međutim, odlazak na teren, neposredno učešće u događajima o kojima se izveštava i neverbalna komunikacija sagovornika nešto su neprocenjivo za svaku priču, oni joj daju verodostojnost i autentičnost, nešto posebno što „novinarstvo iz fotelje“ ničim ne može da nadomesti. Tukididov izveštaj o Peloponeskom ratu najbolji je koji imamo upravo zato što je u njemu neposredno učestvovao, što je mnoge bitke gledao svojim očima, ali i zato što je lično intervjuisao očevice ovih događaja a, zatim, proveravao i analizirao njihove izjave.

Ako verujemo da znamo nešto sa izvesnošću, nismo skloni da to dalje propitujemo i istražujemo. Naprotiv, bićemo vrlo neprijateljski nastrojeni prema svakom ko dovede u pitanje ono što smatramo izvesnim i samoočiglednim.

Peti i poslednji princip objektivnog metoda izveštavanja jeste skromnost novinara u pogledu sopstvenih sposobnosti. Drugim rečima, ne samo da bi trebalo da budu skeptični prema onome što vide i čuju od drugih, već je podjednako važno da budu skeptični prema sopstvenim sposobnostima, da razumeju šta zapravo znači to što su saznali od drugih. Vođen upravo ovim principom, Tukidid se trudi da bude skeptičan spram svog gledišta, svojih sećanja i opštih utisaka o Peloponeskom ratu, kako bi, uz mukotrpan rad na prikupljanju informacija, došao do što istinitijeg zaključka. „Jer što je novinar iskreniji prema publici o tome šta zna, odnosno ne zna, to će publika biti sklonija da poveruje u priču“, zaključuju Kovač i Rozental. „Priznanjem onoga što ne znate ne obezbeđujete sebi manje, nego više autoriteta.“

Zajedno, ovih pet intelektualnih principa čine osnovu objektivnog metoda izveštavanja. Za novinara koji ih se uopšte ne pridržava prilikom obavljanja posla, sasvim sigurno se može reći da ne izveštava na objektivan način – a pitanje je i da li se uopšte bavi novinarstvom. „Jer ako razumete autentičnu objektivnost onako kako smo je definisali ranije – kao metod verifikacije – shvatićete da je slepa hegemonistička kultura koja vlada medijskim redakcijama“, kako objašnjavaju autori, „promašaj objektivnosti, ne njen rezultat“. Drugim rečima, problem nije u načelu objektivnosti, već u tome što ga se mnogi novinari ne pridržavaju – barem ne u onoj meri u kojoj to čini Tukidid. Na kraju krajeva, ako bismo odstranili objektivnost iz novinarstva, kako bismo ga onda razlikovali od odnosa s javnošću ili propagande?

Tekst je originalno objavljen u 28. broju časopisa Elementi.

elementarium.cpn.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU