fbpx

Foto Brian Shumway

Foto: Brian Shumway/Redux

U trenutku kad sam shvatila da me droga ubija, nalazila sam se u centru za rehabilitaciju duboko u šumama Minesote, na bar tri dana vožnje od kuće, a bez kola. Moja korola iz 1983, zajedno sa svim mojim stvarima, zaplenjena je nekoliko meseci ranije. U centru za odvikavanje našla sam se u svom nezrelom uzrastu od 23 godine, sa nerazrađenom idejom da sam zaslužila predah od svog rastrojenog života, gde bi kura odvikavanja bila nešto poput edukativne banje. Drugim rečima, bila sam izgubljena.

Dok sam se postepeno treznila, zamrla je svaka nada koju sam polagala u kraći predah ili bar u stručne savete za uspešno korišćenje droga. Beznađe je zauzelo svoje mesto: život mi je bio u neredu, a jednoglasni savet osoblja – da treba da ostavim droge ako hoću da živim – delovao je potpuno nerazumno. Apstinencija nikad nije bila deo mog plana. Osećala sam se kao putnica koja se sa kruzera lakoverno iskrcala na pustom ostrvu – nasukana, bez resursa.

Poricanje je jedan od centralnih atributa zavisnosti i ujedno razlog iz kog sam droge videla kao rešenje, umesto kao uzrok svih svojih problema. Zapravo, droge su uglavnom bile moje jedino sredstvo da izdržim. Usamljenost, neuspeh, razočarenje, stid – redovna emotivna ponuda u tom periodu – bili su solidni razlozi da se okrenem supstancama za izlaz. „I ti bi, da si u mojoj koži“, izgovarali su nebrojeno puta ljudi poput mene, često u svom poslednjem, protraćenom udahu.

Upotreba psihoaktivnih droga za širenje iskustva stara je bar kao i samo čovečanstvo, a većina ljudi pritom ne uništava sebe. Čini se da je poriv za popravljanje stvarnosti ugrađen u našu neourobiologiju evolutivnim silama usmerenim na puno ostvarenje potencijala. Da nemamo sklonost da podelimo lulu ili šolju opijata, da srknemo napitak ili žvaknemo magičnu pečurku, bili bismo manje spremni da otkrivamo nove vidike ili izmišljamo nešto novo u komunikaciji, umetnosti ili tehnici.

Zaista, iste sklonosti koje su me ’80-ih gurnule u manijakalni životni stil zloupotrebe stimulansa, naredne decenije su me odvele u neuronauku. Oba polja puna su iznenađenja i pružaju osećaj inovacije. Želja za nečim drugim od onog što jeste, uz pomoć radoznalosti i marljivosti, navodi nas da se pružimo izvan svog domašaja, ka ličnim razvojnim ciljevima (poput podsticaja kod mladih da napuste gnezdo) i kolektivnim postignućima od koristi celoj zajednici (RNK za borbu protiv virusa!).

Dakle, tokom većeg dela naše istorije, poriv ka drugačijem i novim bio je jako korisno svojstvo, koje ne samo da nam omogućava opstanak već nas i vodi napred. Međutim, možda već od industrijske revolucije, a svakako u novijoj istoriji, sklonost da se pružimo izvan granica poznatog postala je teret za mnoge od nas. Dva primarna razvojna toka pretvorila su ovaj evolutivni resurs u Ahilovu petu: manjak razvojno podesnih šansi za inovacije i lak pristup obilju jakih hemikalija za lečenje nelagode.

Dok je nekada avanturistički duh bio najsigurniji ulog za veliku dobit, prilike za nova i rizična iskustva, pored droga, danas su retke – naročito za mlade ljude. Nažalost, poriv da se isprobaju nove stvari, koji je u našoj evolutivnoj prošlosti asociran uz samostalnost, sada je pogrešno tempiran ka početku produžene adolescencije, oko puberteta. Istovremeno, sve je veća ponuda adiktivnih hemikalija, dostupnih u sve snažnijim formulama. Za mnoge od nas, potraga za načinom na koji ćemo svoj život učiniti vrednim življenja, droga postaje prečica aktiviranjem neuro veza odgovornih za kodiranje smisla – sa čime malo koji, ako ijedan, prirodni stimulans može da se takmiči.

Zavisnost se dešava dok se mozak menja, ili prilagođava, kako bi neutralisao efekte droga koje manipulišu neurohemiju da emituje misteriju i nadu. Što se češće uzima droga, mozak se sve potpunije prilagođava, a budući da su adolescentski mozgovi vrlo prijemčivi, taj uzrast je posebno ranjiv.

Počela sam da pijem i koristim druge droge oko svoje 13. godine, što je uzrast koji bi u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu verovatno bio asociran s poslovima osnivanja porodice i domaćinstva ili s pukim preživljavanjem. Umesto toga, ja sam živela u „sigurnom“ gnezdu u predgrađu i uglavnom sam se na smrt dosađivala. Moje prvo piće oslobodilo je nepoznatu silu. Nestao je konstantni osećaj neizdrža – kao da sam stalno u nekoj neodložnoj žurbi, ali bez ikakve ideje o tome šta treba da radim – a ja sam osećala da sam konačno u skladu s vremenom i prostorom oko sebe. Činilo se da se droga obraća mojoj duši: Ti! Pripadaš! Ovde! Moj život je odjednom imao i nadu i svrhu.

U to vreme nisam shvatala da opijenost, sama po sebi, nije neki naročit smisao oko kog treba organizovati svoju egzistenciju, a kad mi je konačno svanulo, mnogo godina kasnije, bilo je gotovo prekasno. Međutim, upravo je taj kapacitet ono što adiktivne droge čini takvim – blistavi sjaj u našoj psihi je podsticaj za redovnu upotrebu, dok je zavisnost prosto prirodna posledica naših navika.

Samo jedna od pet osoba koje koriste adiktivne supstance razvija poremećaj upotrebe. Pitanje „Zašto ja?“ pokrenulo je kod mene ličnu potragu za objašnjenjem i mogućom popravkom „pokvarenih“ delova, ali se moje ispitivanje postepeno proširilo u filozofski i naučni koan, otvarajući sve dublja pitanja o tome šta zapravo znači biti normalan ili abnormalan, držati se poretka ili biti u poremećaju. Naučni fokus ovih razmatranja sve je samo ne akademski: ulazi se u srž praktičnih pitanja dijagnoze, tretmana, prevencije, pa čak možda i izlečenja. Zapravo, to je glavna preokupacija kod proučavanja svakog poremećaja: da li je moguće razdvojiti ljude u jasno odvojene grupe, kao što su zdravi i bolesni. Da li se ljudi koji pate od depresije ili poremećaja pažnje i hiperaktivnosti, na primer, jasno razlikuju od onih koji nemaju ta stanja, ili je sve komplikovanija klasifikacija samo odraz naše potrebe da nametnemo red haosu?

Na primer, da li neko koristi droge koje menjaju svest samo u socijalnom kontekstu, ili ih koristi kao zavisnik, i postoji li klizav teren između ta dva stanja? (Iz naučne perspektive, oni koji uopšte ne koriste droge su teorijski izuzeci.) Jednostavan odgovor predstavljao bi proboj za naučnike, političare i osiguravajuće kompanije, dok bi naše teze, zakoni i procene rizika bili mnogo jasniji. Nažalost, pitanje još uvek nije rešeno, što znači da naučnicima nije do kraja jasno šta je uopšte to što nastoje da proučavaju ili leče.

Istraživači se slažu da se u osnovi poremećaja upotrebe supstanci nalazi iracionalno korišćenje, kada šteta prevazilazi korist. Patologiju pokreću snažna potreba, razvijena tolerancija i zavisnost, što su jasni znaci adikcije koji se razvijaju kako se mozak prilagođava redovnom izlaganju drogama radi održanja homeostaze, a naročito kako postaje manje osetljiv na senzacije užitka koje proizvodi droga. Pitanje je, međutim, ima li jasne razlike između zavisnika i onih koji to nisu, i ako postoji, šta je nosilac te razlike? Nejasna alternativa glasi da ponašanja, osećanja i stanja mozga koji se asociraju uz zavisnost postoje na kontinuumu, verovatno normalno distribuiranom, sa patologijom koja se javlja pri krajevima višestrukih krivulja. U ovom slučaju, nema čiste linije, jasnih dijagnostičkih kriterijuma, niti defektne hemikalije u mozgu koja bi razgraničila one koji su bolesni od onih koji su zdravi. Umesto toga, svi smo manje-više podložni duž kontinuuma na kom je zdravo stanje pokretna meta, zavisna od stalnih promena konteksta.

S obzirom na našu nesposobnost da utvrdimo tačne uzroke ili, s tim u vezi, da razvijemo delotvorni lek, komplikovani scenario čini se više u skladu sa stvarnošću, iako pitanje nije do kraja rešeno. Društvo Anonimni alkoholičari, verovatno najdelotvorniji tretman za „bolest“ alkoholizma, ističe da neke od nas „alergija“ navodi na upotrebu droga uprkos sve težim posledicama. Ovu perspektivu, mada manje odlučno, podržavaju medicinska tela kao što su Nacionalni zdravstveni instituti ili Američko medicinsko udruženje, kako je upisano u njihovim priručnicima, Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (5. izdanje, 2013) i Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (11. izdanje, 2019). Možda najjača podrška takvom pristupu jeste nedostatak dokaza da zavisne osobe mogu uspešno preći na socijalnu upotrebu.

Moja lična potreba za jednostavnim objašnjenjem izvire iz snažne želje da nađem prihvatljivu alternativu celoživotnoj apstinenciji, ali i iz preteranog optimizma bihevioralne genetike krajem 20. veka. Započela sam postdoktorske studije 1997. u laboratoriji Džona Kraba, jednog od svetskih eksperata za genetiku zavisnosti, na Univerzitetu zdravlja i nauke u Oregonu, potpuno svesna da se oko polovine rizika za adiktivne poremećaje nasleđuje. Kao stotinama naučnika širom sveta, nama se činilo da nam je zadatak da objasnimo ovu vezu, dok su genetičari i roboti istovremeno dovršavali monumentalni posao sekvenciranja ljudskog genoma.

Mislili smo da nam prosto treba grupa ljudi koji su očigledno prešli granicu socijalne upotrebe, uz kontrolnu grupu onih koji to definitivno nisu, pa da izolujemo svaki segment DNK koji razlikuje dve grupe genoma. Nažalost, takve vežbe su nam više od bilo čega drugog pomogle da shvatimo koliko ne znamo da ne znamo.

Od relativno malobrojnih otkrića koja nalaze vezu delova DNK sa poremećajima upotrebe supstanci, najbolji pogodak bili su oni odgovorni za enzime jetre. Mada to može biti statistički značajno, prilično sam sigurna da su se moji problemi više ticali onoga šta mi droge rade iznad vrata, nego ispod njega. U retrospektivi, trebalo je da bude očigledno da geni ne izazivaju složena ponašanja kao što su ona u osnovi zavisnosti. Umesto toga, kao što sad znamo, geni su protivteža osetljivosti za oblikovanje opsega reakcija na okruženje. Priroda kroz odgoj, kako je to Mat Ridli opisao 2003, a ne ili jedno ili drugo.

Pokazalo se da kod poremećaja upotrebe supstanci ima mnogo katalizatora koji su u međusobnoj interakciji, što raspetljavanje uzroka čini gotovo nemogućim, uključujući one iz našeg genoma. Ipak, možda bi bilo korisno usmeriti pažnju na tri kritična i međusobno prepletena niza: biološke faktore, uključujući urođene sklonosti i razvojne osetljivosti; iskustva, naročito stresne uslove u detinjstvu; kao i socijalne i kulturne kontekste u kojima se odvijaju biologija i lična iskustva.

Za veliku većinu ljudi, kao i u mom slučaju, zavisnost počinje dok mozak prolazi kroz dramatično razvojno restrukturiranje, naročito tokom adolescencije. Istraživanja sugerišu da i do 90 odsto ljudi sa dijagnozom poremećaja upotrebe počinje da koristi supstance koje menjaju svest pre nego što napune 18 godina. Na primer, verovatnoća da će razviti zloupotrebu ili zavisnost od alkohola sedam puta je veća kod onih koji počnu da piju do navršene 14. godine, kao što je bio slučaj sa mnom, nego kod onih koji pričekaju bar do 21. Isto važi i za ostale droge: kod jedne od četiri osobe u SAD koje koriste bilo koju adiktivnu supstancu pre 18. razvija se zavisnost, u poređenju sa samo jednom od 25 osoba koje počnu da koriste u uzrastu od 21 godine ili kasnije. To je tako zato što mozak u razvoju liči na sunđer – naročito podešen za upijanje iskustava, a takođe i za prevođenje tih iskustava u dugoročne šablone. Rana upotreba droga menja mozak tako da generiše navike i kompulzije prisutne kod zavisnosti od droga.

Nažalost, formativne godine upravo su onaj period u kom će najverovatnije doći do eksperimentisanja s drogama, i to zahvaljujući biološki uslovljenoj orijentaciji ka rizičnom ponašanju i zabranjenim iskustvima, zajedno sa slabijim kapacitetom za apstraktno rezonovanje o posledicama takvih izbora. I izviđači i tinejdžeri, iz istih razloga, doprinose čovečanstvu izlažući sebe riziku poput gladnih ovaca u potrazi za zelenijom travom, pa će ili otkriti novi pašnjak – ili će ih smazati vuk. Tu sklonost dugujemo evoluciji, jer u zajednici sa konzervativnijim odraslim ljudima grupa mladih, kojoj je potencijal važniji od kazne, obezbeđuje ravnotežu između promene i stabilnosti.

Iz tog razloga, nekim adolescentima ne treba mnogo da ukapiraju da im supstance donose olakšanje od čitavog niza problema, ne samo od dosade. Oni koji su bili ili su još uvek izloženi psihološkom, fizičkom ili seksualnom zlostavljanju, kao i opštoj porodičnoj disfunkciji u vidu zloupotrebe opijata među članovima porodice, mentalne bolesti ili nasilja, u posebnom su riziku da prigrle supstance za emotivno olakšanje od izazivača stresa. Samo jedno od tih nepovoljnih iskustava u detinjstvu (adverse childhood experience, ACE) udvostručava rizik od razvoja zavisnosti od alkohola, dok četiri ili više takvih iskustava šanse uvećava desetostruko. Štetna iskustva u detinjstvu imaju poseban uticaj, isto kao rana upotreba droga – mozak u razvoju je podešen da prevodi iskustva u strukturne promene neuralnih veza, a promene u strukturi menjaju funkcije. Osetljiva neurobiologija je razlog iz kog mladi ljudi uče efikasnije od starijih, što je talenat koji može biti i dobar i zao usud.

Pored rane traume, najveći deo iskustvenog uticaja dolazi od „nedeljenih sredinskih faktora“, što na biostatističkom jeziku znači da to može biti bilo šta. Mada možemo pretpostaviti da odrastanje u određenoj porodici ili u određenom području ima ogroman uticaj, većina sredinskog uticaja za većinu odlika nije zajednički i zato je zatrpan tako duboko da će se teško ikada ukazati na površini da bi bio podvrgnut naučnoj analizi. Znatan uticaj imaju prenatalne perturbacije, iskustva sa sestrama i braćom, interakcije sa određenim ljudima, nezgode ili bolesti – često ishodi puke slučajnosti.

Tokom decenija koje smo proveli u pokušajima da utvrdimo koji faktori predisponiraju zavisnost, naučili smo mnogo, mada ni blizu dovoljno. Za studije neuronauke odlučila sam se jer sam htela da razumem šta je to u mom mozgu dovelo do tako samodestruktivne upotrebe droga; krajem ’80-ih i tokom ’90-ih, nisam bila usamljena u uverenju da se u korenu svega mora nalaziti neki specifičan kvar. Nažalost, razumevanje, tretman i sprečavanje poremećaja upotrebe supstanci i dalje su neuhvatljivi ciljevi zbog zamršenog mnoštva genetskih i razvojnih uticaja koji, uz pogodnu priliku i osećanje očaja, vode u destruktivno ponašanje, a što može biti jedinstven proces u svakom pojedinačnom slučaju. Za razliku od, recimo, kovida-19, pandemija zavisnosti nije posledica jednog uzroka, pa je jedno rešenje neće ni suzbiti, a strpljenje neće biti dovoljno. Kao što je T.S. Eliot primetio, „Ono što zovemo početkom, često je kraj“, i mada je više nego obeshrabrujuće da neuronauka još uvek nema rešenje da ublaži muku poremećaja upotrebe supstanci, možda smo konačno na dobrom početku kad shvatimo da je suženi fokus na biomedicinske uzroke bio greška.

Mozak je naš daleko najsloženiji organ, što mentalne poremećaje čini najteže dokučivim bolestima. Štaviše, naša nemoć da identifikujemo neuralne uzroke (i lekove) za poremećaje upotrebe supstanci možda je stvar vekovne konfuzije oko uzroka i posledice. Sve se manje čini da su adiktivni poremećaji rezultat nepravilne moždane aktivnosti, a sve više da rana upotreba, uz genetske predispozicije i često u kombinaciji sa ranom traumom, vodi u izmenu moždanih veza ka glavnim atributima adikcije: žudnja za drogom, tolerancija i zavisnost.

Složenost čovečanstva dugujemo našoj sposobnosti da na različite načine odgovorimo na bezbroj interaktivnih uticaja; široki spektar opcija za reakciju moguć je samo u odsustvu jednostavnih uzroka. Seme graška Gregora Mendela, oca savremene genetike, bilo je ili braon ili belo, a to dihotomno svojstvo određivao je samo jedan gen. Za razliku od graška, ljudsko ponašanje, uključujući ono koje asociramo sa poremećajima upotrebe supstanci, posledica je nepreglednog spektra unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Među njima se posebno ističu genetski uslovljen stepen osetljivosti na stres, spremnost na upuštanje u rizik, traganje za novim i tolerancija na kaznu kada stigne s nagradom, kao i rane traume, prilike i puke slučajnost. Svi ti faktori utiču na strukturu i funkciju mozga da proizvede ponašanje asocirano sa zavisnošću. Stoga naša biologija definitivno nije crno-bela. Drugim rečima, iako su stanja izazvana poremećajem upotrebe droga nesumnjivo izražena kroz moždane veze, ona svakako tu ne nastaju. A ako mozak ne uzrokuje poremećaj upotrebe, tu nema smisla tražiti ni objašnjenje ni lek.

Mnogo je razloga zbog kojih smo se zaglavili na pretpostavci da „mozak uzrokuje ponašanje“ za zavisnost, dok nikako da shvatimo da i ponašanje, kao još toliko toga drugog, menja mozak. Misliti da rešenje samo čeka na otkriće mnoge od nas oslobađa obaveze. Ako se objašnjenje nalazi u pojedinačnim glavama, a ne spolja, u raznovrsnom miljeu u kom odrastamo u ljude kakvi jesmo, zagonetku bi bilo lakše rešiti.

Nekad se mozak proučavao da bi se steklo bolje razumevanje funkcije ovog organa, uz poneko kliničko otkriće usput. Sve se promenilo u drugoj polovini 20. veka, kada su ljudi zaduženi za finansiranje tog posla rešili da nauka radi nauke ne omogućava dovoljno brz povraćaj investicije; za nastavak podrške bilo je potrebno pokazati se u praksi. Nisam razumela takav odnos – većina naučnika koje sam poznavala radila je po čitav dan za male plate. Ne zato što nisu hteli da nađu lek, ili jer niko nije kontrolisao šta rade, već zato što je ljudsko ponašanje komplikovano! Štaviše, bazična nauka usmerena na razumevanje, više nego na primenu, bila je i jeste odgovorna za veći deo kliničkog napretka. Istraživanje u osnovi svake inovacije obično traje dugo, jedan po jedan zamoran eksperiment, i motivisano je željom za objašnjenjem više nego birokratskim ukazima.

Pitanje da li će neuronauka pronaći magično rešenje za poremećaje upotrebe supstanci, po sebi je empirijsko, a odgovor čeka na pouzdane podatke. Činjenica da još nismo razvili kauzalne modele moždanih veza kako bismo razvili uspešan tretman, ne znači da se to nikad neće desiti. Međutim, izgleda sve verovatnije da je mozak sprovodnik, a ne uzrok poremećaja upotrebe. Umesto da usmerava naše misli, osećanja i ponašanja, mozak, oblikovan evolucijom i ličnom istorijom, prevodi iskustva u nas; razumevanje tog procesa je nužno, ali ne i dovoljno da bi se objasnili poremećaji upotrebe supstanci. Budući da sredinski faktor igra bar podjednako važnu ulogu kao biologija, nema smisla prednost u istraživanju davati molekulima u odnosu na lična iskustva.

Po opštem pravilu, poremećaji zavisnosti razviće se kod osetljivih osoba kojima je dosadno ili koje pate. Mada su takva osećanja svakom teška, teže pogađaju adolescente jer je tinejdžerska neurobiologija naročito podešena za usklađivanje i generisanje doživljaja koji za njih imaju lični značaj. Ne mora da znači da bi ispitivanje tih faktora bilo lakše od razvoja intervencije na mozgu – zapravo, promena kulture i sistema kako bi se takva stanja rešila, možda je ambiciozniji poduhvat od inženjeringa na mozgu – ali verovatno bi bilo delotvornije. Još jedna moguća prednost strategije usmerene ka spoljašnjim uzrocima jeste to što novija istraživanja u oblasti razvojne neuronauke sugerišu da detinjstvo može predstavljati zgodan trenutak za delotvorne intervencije, iz istih razloga iz kojih je detinjstvo posebno osetljiv period. Dakle, potpuno je jasno da na strukturu i funkciju mozga utiče niz faktora, od naših gena do incidenata u školskom hodniku, no, osećaj očajanja tokom adolescencije bolji je prediktor za mnoge poremećaje, uključujući zavisnost.

Mozak je više zaprega nego konj. Izgleda da je naša nemoć da objasnimo, sprečimo i tretiramo poremećaje upotrebe supstanci posledica suviše uskog fokusa na mozak kao presudni uzročnik.

Možda do poremećaja upotrebe supstanci dolazi kada teška iskustva u razvojnom periodu i rano izlaganje opijatima, preusmere normalnu biologiju. Da bismo preokrenuli rast učestalosti zavisnosti, moramo suzbijati izvore traume kod dece tako što ćemo ulagati u njihov zdrav razvoj, od začetka do osamostaljivanja. Za to je potrebno podržati život u miru i napretku onih koji se staraju o deci i njihove šire sredine. Takođe moramo tinejdžerima pružiti smislene alternative za istraživanje rubova postojanja. Porivi ka rizicima i novim iskustvima najjači su tokom adolescencije, kada se za takve sklonosti lako može naći odušak u adiktivnim drogama. Plan za američke porodice na predlog predsednika Džoa Bajdena, mogao bi biti dobar početak ako se ulože milijarde dolara u programe za brigu o deci, plaćeno porodično odsustvo i obrazovanje. No, štagod da uradimo, jasno je da će stavljanje dečje dobrobiti i šansi za njihovu budućnost na vrh liste prioriteta biti preduslov za suzbijanje pandemije zavisnosti.

Autorka je profesorka psihologije na Univerzitetu Baknel u Pensilvaniji.

Judith Grisel, Aeon, 06.08.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net

 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU